У петак, 15. новембра, нешто после 22:30, на изласку из Книна разбијена су стакла аутобусног превозника „Ласта“ из Београда. Редовном линијом која већ годинама саобраћа на релацији Сплит-Београд, око тридесетак путника, овај пут већином из Книна, кренуло је пут Београда нешто после 22:30. На самом изласку из града, још увек непознати предмет, ударио је шофершајбну аутобуса. Од силине ударца пукло је предње, али и једно споредно стакло. По речима путника, у први мах сви су посумњали на хитац из ватреног оружја, но њихове сумње негирала је полиција која је ускоро направила увиђај. Осим претрпљеног страха, нико од путника није задобио телесне повреде.
- Нешто је одједном пукло, возач је нагло закочио, и видели смо да је стакло разбијено. Мало је рећи да смо претрнули од страха, то је онај осећај од кога сваки пут стрепимо када се у Хрватској спомињу годишњице, "Вуковар", "четници", "ћирилица" или слично. Страшно! Није ово први пут, вероватно ни послењи када се ради о нама Србима или нечему што носи наше обележје. Ништа није случајно, али о томе смемо само да ћутимо, каже нам у телефонском разговору, забринута и узрујана једна од путница која се у суботу увече нашла у аутобусу (име познато редакцији).

Због страха за чланове породице који живе у близини Книна не жели да јој се име јавно помиње.
- Наравно да страхујем за све оне који данас живе доле. Ни један медијски спомен рата и „Олује“ није прошао без неког инцидента. О томе се нико не оглашава, ни полиција, ни надлежни, нико од оних који би требали и чија је то дужност. Како онда људи слободно да причају о томе и без страха кажу шта се дешава, пита забринуто на крају.

По речима очевидаца, међу којима је и један од родитеља чија се породица исте вечери враћала за Београд, престрављени због свега што се десило, нико није смео било шта да коментарише. Полиција је ускоро дошла и направила увиђај, негирала сумњу да се ради о пробоју метка кроз стакло, те је аутобус након скоро два сата наставио пут ка Београду.
- Након констатације једног од полицајаца да су пре извесног времена стакла разбијена и у једном хрватском селу, нико више није желео било шта да коментарише. Узевши у обзир да ми је породица то вече била у аутобусу, на лице места стигао сам пар минута након самог догађаја. Сви су били у шоку. Возач аутобуса је у једном тренутку рекао како више никада неће возити на овој релацији, јер је у само последњих пар месеци ово трећи пут да му се слично дешава. Својим очима сам видео рупу на шофершајбни аутобуса, и некако сам и даље скептичан да је то могао разбити камен. Од чега је онда пукло друго стакло са стране? Но, ако полиција каже да је камен, онда је ваљда камен. Шта друго рећи? Страшно је и то што су стакла након свега залепњена само неком траком, и тако су их пустили даље, како сам чуо од мојих, под полицијском пратњом све до Загреба, каже нам један од очевидаца.

О нападу на аутобус београдских ознака, у Книну се у данима након инцидента јавно ћути. Нико од локалних медија ову вест није уврстио у битне и актуелне теме. О узроку напада на аутобус пун путника, не оглашава се ни полицијска управа. Међу српским повратницима у Книну, вест се убрзо проширила, већином захваљујући онима чији су чланови породица то вече путовали за Београд, али ни они је нису вољни јавно помињати. Страхујући због „нечега што би се могло догодити“, од сваке нове ситуације у Србији која ће се са њима поистоветити, или од сваке следеће годишњице где ће се све оно што јесу ставити у негативан контекст, прећутаће и ово, занемарити јер “није вредно спомена“. И поред милион питања, које би сваки обичан смртник, под условом да је човек, везано за поменути догађај поставио, увек се намеће оно „а шта би било, да се не дај Боже, исто догодило са неким од хрватских превозника у Београду“? Европски, нема шта.

Аутор: Васка Радуловић
Лист Извор бр. 105
26.11.2014.