Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена "Олује", хрватски судови су правоснажно осудили само једну особу (случај "Прукљан и Мандићи"). У аналима правосудног бешчашћа остаће запамћене ослобађајуће пресуде оптуженима за злочине у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима.

Један од злочина који још није добио судски епилог је страдање српских цивила и војника на превоју Коњ у близини Книна 5. августа 1995. године.

Тога дана Сава Трифуновић, њен муж Спасе и комшиница Трифуновић Ика, у страху од "блиског" сусрета са хрватском војском, ујутро око три сата напуштају своје село Риђане. У трактор су потрпали најнужније ствари и кренули ка Книну. Колона се споро кретала због гранатирања града које се видело са превоја Коњ. Око седам сати стигли су до Јужне касарне, у којој је био смештен Унпрофор. Ту им се придружио и син Рајко. Тачно у 7.30 колону су засуле гранате. Једна је пала у непосредној близини, од које су јој на лицу места погинули син и муж. Комшиници Ики је гелер избио око. Уз трактор је лежао мртав и лугар из Бискупије Марко Бајић, а тек мало даље поред коњске запреге лежало је још најмање 10 мртвих српских војника и цивила.

Грујо Стеван је истог дана око 16 часова напустио своје село Уздоље. Поред њега на трактору су били супруга Марија, те комшије Пера и Милош Борјан. У Врбник пољу повезли су четири непозната српска резервиста и једног такође непознатог цивила. У близини врбничке Цркве Св. Николе зауставила их је група хрватских војника и наредили им да сиђу са трактора. Након што су им резервисти предали оружје, један хрватски војник је из непосредне близине пуцао у њих и убио сву четворицу. Затим је пуцао и у Милоша Борјана и у оног непознатог цивила те и њих убио. Док су њих преживеле гонили према кампу Унпрофора, онај војник убица пуцао је из непосредне близине у главу још једном рањеном српском војнику.

Један хрватски војник, с којим сам лично разговарао, тврди да се затекао тога истог дана на превоју Коњ, где је у поподневним сатима дрнишка 142. домобранска пуковнија успоставила контролни пункт и да је лично видео када је војник из те јединице Иван Кулушић из аутоматске пушке рафалном паљбом пуцао у наилазеће возило ТАМ и побио 16 српских цивила који су се налазили на том возилу. Кулушићев командир чете организовао је прикривање тог ратног злочина тако што је наредио да се лешеви убијених закопају на необележено место, а убичино оружје сакрије.

Тај војник тврди да је крајем септембра или почетком октобра 2003. све податке о том догађају и о убици лично дао тадашњем државном одвјетнику (тужиоцу) Младену Бајићу, па се и сам чудио зашто о том злочину није покренута истрага. Сведок тврди да је оружје из ког су убијени српски цивили сачувано те како сведоци овог злочина знају ко и где скрива средство извршења овог "стравичног ратног злочина".

Изнервиран што тужилаштво није покренуло истрагу, војник очевидац је 2011. јавно обзнанио овај злочин и прозвао државног тужиоца за неефикасност питајући се "ко штити убицу Ивана Кулушића" претпостављајући да се разлог непоступања тужилаштва налази у чињеници да тела убијених нису у то време још била пронађена.

Војник очевидац злочина прикупио је и јавно објавио и имена већине жртава: Милорад Беадер, Љубомир Ђапић, Ђуро Ераковић, Јован Ераковић, Петар Генераловић, Бошко Кнежевић, Јовица Кнежевић, Милан Лунић, Петар Лунић, Шпиро Лунић, Петар Милета, Јово Самарџија, Милан Сировица... углавном из Дрниша и околних села.

Бивши службеник УН Мареј Доуз, који је био стациониран у кампу Унпрофора у Книну, у свом исказу при сведочењу наводи да је 6. августа те 1995, на врх брда, на једном раскршћу на улазу у Врбник, видео "гомилу незатворених врећа за лешеве у којима је по његовој процени било 8 до 10 лешева".

У међувремену су све поменуте жртве идентификоване међу 301 посмртним остатком ексхумираним са книнског гробља.

Сава Трифуновић, Стеван Грујо и Мареј Доуз сведочили су и пред Хашким трибуналом у случају "Готовина и др." Претресно веће им је веровало те Готовину и Маркача осудило на дугогодишње казне затвора као чланове "удруженог злочиначког подухвата" чији је циљ био присилно и трајно протеривање Срба из Крајине. Нажалост, Жалбено веће, којим је председавао амерички судија Мерон, ослободило их је оптужбе у једној најконтроверзнијој (по мени и најсрамнијој) пресуди Хашког трибунала.

Хрватско правосуђе, иако, поред документације Хашког трибунала, располаже и исказом свог војника очевица злочина, још ни истрагу није отворило ни против непосредног починиоца ни против некога из командног ланца за "стравичан ратни злочин" на Коњу.

А како ствари данас стоје у Хрватској, убице ће пре добити споменик него казну.

Саво Штрбац
ДИЦ Веритас
5.8.2016.