Бјежећи испред окупаторске чизме, која је газила из правца Дрине према Црној Гори, 65-годишњи пензионер из села Лук код Чајнича Лазар Нешовић је са својом мајком Митром, сестром Недом и браћом Милошем и Савом стигао у јесен 1914. године у мјесто Бохан, недалеко од Жабљака. Али продор Аустријанаца био је тако брз да су ускоре стигли и до Жабљака и неких других црногорских градова.
Српска дјеца у Добоју, 1916.
У Бохану су, сјећа се Лазар Нешовић, остали до прољећа 1915. године када су им окупаторске власти саопштиле да могу да напусте Жабљак и врате се својим кућама. То је међутим, био само трик. На Ђурђевића Тари сачекали су их и затворили у штале. Сутрадан су их под јаком стражом спровели у Пљевља гдје су се задржали шест недјеља и за то вријеме гоњени су на присилни рад.
Они који су били немоћни за финечке послове сталню су се налазили у касарнама затворени.
"Глад нас је толико исцрпила да смо се једва кретали по собама и по кругу касарне", прича Лазар Нешовић. И док смо ми гладовали, непријатељ је своје коње хранио кукурузом. На нашу срећу, коњушница се налазила у непосредној близини нашег логора. Крадомице смо одлазили у коньушницу, из јасала узимали кукуруз и јели га халанљиво као најљепшу посластицу.
Послије мјесец и по дана протјерали су нас у Горажде.
Било нас је око стотину 150 Срба. Тамо је био логор ограђен бодљикавом жицом. У горажданском логору такође смо провели шест недјеља. Једнога дана речено нам је да се спремиме за пут. Нико нам није казао куда идемо. Пут од Горажда до Устипраче у дужини од 12 км смо препјешачили. На Устипрачи су нас чекали отворени вагони у које су нас као стоку потрпали. Ни тада нисмо могли дознати на коју ћемо страну даље. Возна композиција се послије дугог, мукотрпног и неизвјесног путовања зауставила у Добоју.
Истјерали су нас из вагона и након кометања, галаме и малтретирања кренули смо преко моста на ријеци Босни. Убрзо смо с' ову страну ријеке угледали дрвене бараке ограђене бодљикавом жицом. Све нам је напокон постало јасно.
Сусрет са тадашњим Добојем био је мучан.
Заточеници његовог логора, којима смо се и ми придружили, изгледали су аветињски. У баракама у којима су утамничени није било пода, већ земља и коњски измет по коме је милила разна гамад. Ту смо се, ето и ми настанили. Пошто смо били уморни, полегали смо по том ђубришту као снопље и поспали. Када смо се сутрадан пробудили, угледали смо стравичан призор свуда около лежали су мртваци (лешеви), већином жене и дјеца.
Затвореници који су још могли да се крећу скупљали су их... и стављали на коњска кола као пањеве и некуда одвозили. Та страшна слика се понављала из дана у дан, а временом смо то све навикли, па су нам умирање и људске патње постали тако обичан призор.
Храна је справљана као за свиње. Хлеб су нам често правили мекиња и кромпирове огуљине тј. коре. Чорбу смо најчешће добијали од поквареног сира пуног црви. Логором није харала само глад, већ и болести од којих су у великим мукама свакодневно умирали дјеца, старци, жене.
Ми смо имали срећу, јер смо у Добојски логор допремљени међу посљедњим његовим заточеницима, тако да смо и поред свих страхота патњи, недаћа успели да прежиимо и након капитулације Аустро-Угарске да се вратим своим кућама. Такве среће, на жалост, нису били они који су прије нас спроведени у овај логор!
Ми смо сви назали Добој: логор смрти!
Забиљежио: Радиша Чарапић
новинар из Горажда