Често су се у логорском здању
Одвијале опкладе у клању
Измеђ' ових духовних Пигмеја
На несрећу Срба и Јевреја
Једно вече њих су четворица
Извадили каме из корица
И урлајућ' у припитом стању
Почели се такмичит у клању
Сјевале су кроз ваздух оштрице
У рукама Шипке и Брзице
А са ножа Фригановић Жила
Крв је српска потоцима лила
По вечерњој свјежини и хладу
Бјеше Срба већ закл'о хиљаду
Кад му око крвничко опази
Старца како иде на тољази
И мирно се примиче усташи
Кано да га смрт страшна не плаши
К'о да иде на свадбу ил' славу
А не вратом под каму крваву
Тад из уста осорног усташе
Глас загрмље: - "Одакле си Влаше
Јесу ли те наши бојовници
У врлетној заробили Лици
Или су те у крвавој жетви
Покупили на води Неретви
На Неретви ил' клетој Козари
Одговори пустињаче стари".
- "Ој крвниче без зрна севапа
Ја се зовем Вукашин Мандрапа
Усташе ме немоћна и стара
Заробише код града Мостара
Порјеклом сам из села Клепаца
Чобанин сам био код оваца
А Србин сам по мајци и оцу".
Тако каза Вукашин зликовцу
Ал' смиреност са којом то рече
Обијесног крвника затече
Наљути се убица задрти
Што се старац не боји од смрти
Кано многи други логораши
Па се ножа крвавога маши
И са мржњом у срцу и души
Одсијече Вукашину уши
Нож сијевну из усташких рука
Али старац не пушти јаука
Нит глас један од њега се зачу
То изазва револт у кољачу
У груди му проради таштина
Па настави мучит Вукашина
Крв сиједу стаде бојит браду
Заборави усташу опкладу
Све му мисли одоше у правцу
Да дух сломи непокорном старцу
Да умири своју нарав плаху
Нос одсјече непокорном Влаху
Па му викну тај душевни слабић
"Ај ускликни живио Павелић
Не кажеш ли што ти тражим старче
Камом ћу те исјећи на парче"
А Вукашин, што ће постат свети
Не хајући што му се пријети
Крвавијех ушију и носа
Рече "Само ти свој ради поса'!..."
И све тако три четири пута
Док га кама не умори љута
Кад Вукашин оде на небеса
Жила прође страшни вал бијеса
Стигоше га злочина авети
Те без ума оста и памети
Страшне сцене зла , туге и плача
Из снова су будиле кољача
Ал' од гласа старог Вукашина
Што га ноћна доносаше тмина
Сва би му се најежила коса
"Само дијете ти свој ради поса'!...".
Аутор: Славко Перошевић