Бугојно је градић у централним дијеловима Босне и Херцеговине, удаљено око 85 км западно од Сарајева. Налази се у горњем дијелу тока ријеке Врбас, подно планина Калин и Стожер, на 550 м.н.в. Павелићев режим је још у мају 1941. године у Бугојну отпочео етничко чишћење Срба, а које се наставило наредних мјесеци.
Послије Другог свјетског рата у близини Бугојна ЈНА је саградила подземно склониште у случају рата. Православни Срби су до распада социјиалистичке Југославије чинили 42% становништва. Православни храм Рођења Пресвете Богородице саграђен је 1853. године, а који за време Другог свјетског рата усташама служио као магацин и коњушница. Пола века касније, неоусташе су срушили овај православни храм.
Када су 27. маја 1992. године, бежећи од напада хрватске војне јединице "Франкопан" и осталих ратних јединица ХВО, Срби из Чипуљића и Бугојна напустили своје домове и преко Мандалца, Гарачких подова и Стожера, избегли у Купрес, Миле (Васе) Лукић (49) остао је у својој кући у Чипуљићу.
Десетак дана касније хрватски војници су га одвели из куће и након мучења привезали за трактор и вукли улицама кроз Чипуљић и Бугојно. Када им се учинило да су над везаним и изломљеним човеком показали довољно јунаштва и „домољубља“, полили су га бензином и запалили.
УМЈЕСТО КОЊА КОРИСТИЛИ ТРАКТОР
Сличну судбину доживео је и Илија (Косте) Праљак. И њега су, пре него што је жив запаљен, унакаженог од мучења, Хрвати завезаног за трактор, ликујући вукли градским улицама.
Јово (Петра) Радуљичић убијен је на Каралинки, Чипуљић, 26. маја 1992. Покушао је да са тог узвишења изнад Чипуљића извуче тело свог комшије Реље Лукића, који је погинуо тог дана. Иако је пре тога било договорено примирје, муслимани су пуцали на Јову и убили га.
Слободан (Пере) Свитлица, звани Бебица, из Чипуљића, пореклом из Вуковска код Купреса и његове комшије Анђелко Шебез, рођен у Благају код Купреса и Ђорђе (Александра) Вуковић су почетком јуна 1992. мирно живели у својим кућама, када су по њих дошли хрватски војници и ухапсили их.
Довели су их код основне школе у Чипуљићу, неколико десетина метара испред куће садашњег председника Србије Александра Вучића. Прво су их мучили а затим полили бензином и запалили. Запаљеним људима су дозволили да скоче у речицу Поричницу и угасе ватру. Међутим, звери су их извеле из корита речице, поново полиле бензином и запалиле. И поново им допустиле да скоче у воду. Запалили су их и трећи пут и мученици су тада испустили душу. Као коловођу овог дивљања локални Хрвати и муслимани су навели мештанку Весну Јуришић.
СВЈЕДОЧЕЊА
Анђелка (Спасоја) Глигорића (77) и његову супругу Босиљку, звану Коса, Хрвати су заклали у кући Анђелковог синовца Душана Глигорића у Чипуљићу. Пре него што је заклана Босиљка је брутално силована, при чему су зликовци користили и разне предмете.
Наталија (Цвије) Живанић (81), родом из Вуковска код Купреса, живела је са својом породицом у Бугојну. У јуну 1992. одведена је из свог дома у кућу у Новом насељу, коју су Хрвати и муслимани били претворили у логор. Убијена је на непознатом месту. Наталијин син Војислав, који се вратио да живи у Бугојну, још увек узалуд покушава да пронађе њене посмртне остатке.
Миле Јовановић, звани Акун, заклан је у породичној кући, која се налази недалеко од ресторана „Гурман“, заједно са својом супругом Анђом.
Луку (Станка) Леловића, пензионисаног полицајца, пореклом из Вуковска код Купреса, Хрвати су живог запалили недалеко од зграде општине Бугојно.
Савку (Стојана) Милић, стару око 45 година, која је такође била зточена у кући-логору у Нoвом насељу, Хрвати су мучили и силовали, све док од ужасних мука није издахнула.
Љубомир Чивчић, стар око 53 године, чија је породица у Бугојно раселила из села Равног, општина Купрес, жив је запаљен у својој кући.
У селу Весела, надомак Бугојна, у лето 1992. комшије муслимани заклали су брачни пар Милана и Грозду Крстић. Супружници су имали око 62 године.
СРБИ ЖИВИ СПАЉИВАНИ
Два месеца након што су у Чипуљићу гореле српске куће и живи људи, почињен је тежак злочин над српским цивилима у Поточанима. Само што су овај злочин починили муслимани.
Поточани су били мало српско село, у којем су до рата живела 44 становника. Када је почео рат, били су лојални локалним хрватским и муслиманским властима. Међутим, муслимани су 14. августа 1992. упали у село и буквално га разорили. Сва стока је отерана из села. Опљачкане су и све пољопривредне машине, техника, покућство, постељина… А над затеченим цивилима извршен је масакр, који се по свирепости може поредити са најстрашнијим злочинима усташа из 1941. године.
Мара (Дане) Лугоња (56), која је у Бугојно доселила из Вуковска код Купреса, је заклана испред своје куће. На исти начин, после мучења, у двориштима својих домова, ножевима и секирама су масакрирани Боса (Алексе) Чавић (68), Боро (Видосава) Чавић (54), Љубомир (Љубе) Чавић (82), Јелена (Милана) Чавић (69) и Радојка (Станка) Пргомеља (50).
ПОКЛАНИ СВИ РОЂАЦИ
Душан Чавић је живео у Бугојну, одакле је 15. августа 1992. дошао у своје Поточане, да посети старе родитеље. Ево како је истражним органима описао призор који је затекао:
– "Отац Љубо заклан. Моја мајка Боса заклана. Јелена Чавић заклана. Крај ње Радојка Пргомеља и Мара Лугоња… Све је то поклано. Очи им наживо извађене. Мој отац је заклан ножем испод врата, а на грудима му урезан крст. Жене раздеране, веш им покидан, види се да су силоване. Мојој мајци Боси и Јелени Чавић биле су одсјечене руке по лактовима. Руке поред њих бачене. Радојки су одсекли ногу и оставили је поред измасакрираног тела. Дојка јој одсечена и ту бачена.
Једва сам изгањао од муслиманских власти да их сахраним… У шуми је пет дана раније убијен Милош Чавић, али њега нико никад није сахранио… Масакр су извршили муслимани комшије, 14. августа 1992. године. То су урадила шесторица из села Главица, а међу њима је био и Зијо Бајрић, који је са мојом кћерком ишао у школу. Био је са њима и неки Ерић, један Дураковић, један Ћорина, један из породице Ризвана… Кад сам сагледао породичну несрећу, одмах сам одјурио у команду ТО у Бугојну. Један муслиман Дувњак ми рече: „Шта си то увеличао, као да је то нешто“.
КРВАВО ПРОЉЕЋЕ
Милош Чавић, којег Душан помиње у својој изјави, имао је 59 година. Убијен је и његов вршњак Драго (Недељка) Чавић. Преостали Срби у Бугојну, са којима сам разговарао, кажу да су у јуну 1992. у њиховом граду убијене Цвита Никић, рођена у Вуковску код Купреса и Радојка Станишић (65). Станко Зелен из Зијамета подлегао је мучењу у хрватском логору у Љубушком, у пролеће 1992. године.
У Бугојну, граду на обалама Врбаса, до 1992. године живело 9.500 Срба. Сада их има стотинак. Остали су расути по белом свету. И скоро да их нико не помиње. Као да нису постојали.
Тужилаштво и Суд Босне и Херцеговине немају када да се позабаве злочинима над Србима у Поточанима, Бугојну, Чипуљићу и суседном Купресу. Не стижу од подизања оптужница за стварне и измишљене злочине Срба над муслиманима и Хрватима.
ПРКОСНА СМРТ ЛУКЕТЕ
Слободан Лукета (46) је рођен у Крековима код Невесиња, а живео је у Бугојну. У нападу муслиманске војске према Купресу 16. марта 1994. рањен је и заробљен на Шипином мосту, изнад Прусца. Након што су га свели у Бугојно, муслимани су га изложили на пијаци, као заробљеног „четника“.
Док су га мучили, у једном тренутку је опсовао "Је*ем вам мајку балијску, убијте ме, не можете ме сломити", након чега му је пришао један мушкарац и убио га из пиштоља.
Аутор: Душан Марић
Извор: ФБ Репортер
21.02.2018.