Уста кличу: - "Верујемо у поглавника и Независну Државу Хрватску.
Пред иконом, крижом и олтаром затрећемо народ у вери православној".

Затворише врата на цркви.
Пламен свећа таму дими, појачава мирис крви
стеже, дах мрви, потопљене су очи у крви.
И иконе су мртве, чини ми се. Бога овде нема, али Бог гледа.
Пред Богом човек човеку срце ножем цепа и очи вади.
Не, нису то људи. То су пали.
Из ништавила се дигли и главу човека на сто поставили.
Пали тело дуго држи у власти, тражи да се слави,
да се пева  док на олтар поставља човека мученика отпуштајући.
Запева жртва резана грла и
крв удари, још једном, по крвавима.
Изнеше мртве. Опраше руке. Цркву опраше рођења.

Разапеше човека међу рукама својим.
Живом му свећом пале очи,
пред њима крст не гори
палима су за вечност у мраку очи.
Стегоше главу и смрскаше кости.
Изнеше мртве. Опраше руке. Цркву опраше рођења.

Људи устају, лежу, устају, лежу
пали пуцају по свецу а знају
свети је васкрсао, не може да умре на овом свету.
Људи се свлаче и лежу на земљу,
по њима дуго ходају и газе
а онда их заклаше руке голе док под иконом стоје
ножем у срце, преко врата, где погоди рука пала.
Изнеше мртве. Опраше руке. Цркву опраше рођења.

Отворише врата на цркви.
Нема овде мртвих.
Испред цркве стоје људи.
Слушали су крике, гледали изливање крви.
Чули су повике "Тата, спаси ме".
Окренуше се и одоше.
Опраше руке. Цркву срушише рођења.

Аутор: Јелена Ковачевић
Преузето са: Стање ствари