Соколски дом напунила је тама.
Мрак се по њему вије и тишина дубока
пропада све дубље и дубље у отворена ждрела.
Звер се диже, звер прилази ближе.
Иста она звер из Гламоча и Ливна
која је кидала грла и ножеве љубила,
крв са њих уз ракију пила.
Пада ноћас киша и улица је пуна блата.
Људи јуре, полудели, и вичу имена разна
оца, мужа, брата.
На улици ништа сем мрака.
Нема ухваћених, нема хватача.
У соколском дому исте ноћи тишина се ударцима кида,
удара звер у главу све док ухваћеном лобања није прсла
и под се улеже под тежином тела
од врата до прозора, напред и назад
за мошње звер је ухватила човека и зубима кида.
Идућег дана поред сељака нестаје и радника.
Да би на посао дошли морали су поред соколског дома проћи.
Чекала је звер на прагу и у собу одводила у мраку.
И опет потрчаше људи као луди,
по улици, у блату да траже мужа, оца, брата.
На улици ништа сем мрака.
Нема ухваћених, нема хватача.
Следећег дана из мрака изашла је звер,
ушла сва крвава у локал гостионичара Аугуста
извадила сечиво и облизала га, па
наручила два шприцера, за себе и нож крвав.
Од тада у соколском дому више није било мрака,
мрак се иселио у стару општинску собу
и са собом повео жене, децу, старце
да би под ножем нестали у овом животу.
А људи који су улицама јурили по блату и киши
у Врбас су руке спустили
и вадили тела оца, мужа, брата.
Ево ухваћених, нема хватача.
Одред усташа познат под именом Херцеговачке усташе или Херцеговци, током августа и септембра 1941. године у два наврата вршио је покоље Срба из Јајца. Групу је чинило око 400-500 људи, већином, исламске вероисповести.
Њихов долазак у град изазвао је велики страх међу становништвом. „ Шапуће се да су то исти они, који су били у Гламочу, Ливну… Прича се, да је у тим мјестима почињен покољ…Страх Јајчана за пар дана постаје оправдан. „Херцеговци“ почињу да пију и да се опијају. Пијани ваде ножеве, љубе их и пријете, у њиховом друштву су јајачки неваљалци, криминалци и џепари.“ Крајем августа усташе су затвориле у зграду бившег соколског дома групу државних службеника и сељака. „Обитељи њихове избезумљене трче улицама, питају, моле надлежне. – За хапшенике се не зна гдје су. Не зна се ни тко их је ухапсио. – То не зна ни цивилна ни војна власт. Заповједник њемачке војске у Јајцу на молбу запрепашћених жена, покушава да им помогне.“
Када је установљено да се заточеници налазе у бившем соколском дому, где су Херцеговци становали, заузимањем заповедника хрватске и немачке војске пуштени су Срби, државни службеници НДХ, али не и сељаци. Хапшења и убијања Срба понављала су се из дана у дан. Поред сељака хватани су и убијани радници фабрике „Електробосна“, који су на путу за посао морали проћи поред бившег соколског дома где су их усташе сачекивале. „Ови људи без икаквог разлога, осим тога што су грчко-источне вјере, тучени су немилосрдно кундацима, по прсима, леђима и крстима до несвијести, заповјеђено им је да се скину, вучени су затим за мошње по читавој соби у којој су се налазили, ударани оштрим гвозденим предметима у главу све дотле док лубања не би прсла и тако даље, да напокон буду одведени и убијени могуће на најгрознији начин…Један Херцеговац послије оваквог огавног посла, појављује се на запрепаштење присутних сав крвав у локалу јајачког гостионичара Аугуста, пијан вади крвав нож, лиже га на очиглед запрепаштених погледа гостију и наручује два шприцера…један за себе и један за свог друга /крвавом ножу/.“
Након пљачке приватних кућа у Јајцу „грађани Хрвати, католици и муслимани обраћају се власти за помоћ“ са захтевом да одред Херцеговачких усташа узме учешћа у војним операцијама против четника. „Херцеговци су заиста пошли на положаје. Стигли су у Језеро које је војска већ била очистила и пошла даље. Овдје су се зауставили, похватали све жене, дјецу, старце грчко-источне вјере… одвели их у опћинску стару зграду. Ова сиротиња поклана је на најгрознији начин без икаквог разлога и повода… Још онда када је власт вршила увиђај, било је међу закланима још живих, који су молили да им се живот докрајчи.“ Након увиђаја установљено је да је поклано око 165 људи, међутим „није искључено да је овај број већи, када би се рачунала сва она трупла, која је тих дана кроз Јајце носила ријека Врбас.“
Након извршеног покоља у Језеру „од стране војске и власти подузета је једна превентивна мера“ у Јајцу „да не би дошло до сличних нежељених догађаја.“ Распоређени у три групе Срби су затворени у православну цркву, синагогу и банку.
У септембру одред Херцеговаца вратио се у Јајце захтевајући „да им се сви затвореници предају“ више пута покушавајући да силом уђу у просторије у којима су се Срби налазили. Пошто су савладали стражу испред цркве и синагоге, везане старце, жене и децу превезли су до села Подмилачја, где су их клали, па заклане и недоклане затрпавали у раке.
После овог догађаја усташе су захтевале да им се предају и „остали затвореници међу којима се налазе државни чиновници, да се закољу на исти начин.“ Заузимањем заповедника места Алојза Манделца и службеника „Електробосне“ Станка Корајзла спречен је још један покољ у Јајцу.
Извјештај Заповједништва Војне крајине од 1. октобра 1941. доглавнику-војсковођи о извршеном покољу православног живља у Јајцу и околини, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Војноисторијски институт, Београд 1993, 767-772.
Аутор: Јелена Ковачевић
Преузето са: Стање ствари