Тачно одређени портали (медији) објављују одређене текстове, слике, видео прилоге... узимају се мишљења одређених публициста, стручњака, људи из "масе". Ту спадају свакако: Н1, Нова С, Данас, ББЦ (на србском), Слободна Европа, Ал Џазира...итд. Циљ је очигледно да се промени свест нашег народа и да се покуша, колико се може наблатити све оно што би јачало наш дух, односно национални понос и одбрану од глобализације.

Ту спада и портал, односно лист "Време".

Поменути сајт је објавио у колумни Ивана Ивањија чланак под насловом "Неће мени Дража огадити Брегалничку".

Београд, 2023.

Текст је чисто идеолошке природе са елеметима мржње, који иако се позива на некакве чињенице, документе и слично, суштински не даје никакав ваљан документ за разумевање онога "шта је писац хтео да каже". Обилује том жестоком нетрпељивошћу до невероватних граница.

Прво, ко је Иван Ивањи?

Старац на прагу 95 лета, рођен 24. јануара 1929. у срцу Баната тј. Петрограду (данашњи Зрењанин). Тинејџерске дане је провео по немачким и мађарским концентрационим логорима. Његове родитеље су убили злогласне нацистичке СС јединице, јер је Хитлерова философија била да Јевреји, али и Пољаци, Чеси, Руси и Срби, спадају у неподобне народе према аријевским теоријама о суперраси, те да их треба истребити. По повратку у Југославију 1945. са совјетским транспортом Ивањи је успео да настави школовање и да се запосли.

Равно 4.5 деценије је био храњен и пажен од Брозових комуниста. Иако је та Титова Југославија створена на трулим основама нестала раних 1990-их година, Ивањи спада у ону групу носталгичара који жале пре свега за својом младости, затим добрим примањима, летовањима по Јадрану и сличним хедонизмима, јер како и сам наводи он је учен да је Дража био издајник и сарадник окупатора. Иако је био савременик ДСР није држао свећу Дражи па да је баш толико упућен око свега.

Вреди рећи и ово... Ивањи је био члан СКОЈ, односно потоњег НОЈ, организације југославенске (комунистичке) омладине, која је нестала растурањем СФРЈ касних осамдесетих година 20. столећа, јер су другови Словенци и Хрвати први следили путеве својих вођа, па им више није било занимљиво лажно грљење и љубљење са својим идеолошко-партијским друговима. Једноставно, све маске су пале и ситација је постала више него јасна.

Друго, зашто је написан горепоменути текст?

Пре два дана у сред Београда у Брегалничкој улици отворена је спомен соба и споменик безгробном команднанту - Драгољубу Дражи Михаиловићу, генералу Југославенске војске у отаџбини и вођи Равногорског (четничког) покрета. Иначе, Дража је као војник учествовао баш у Брегалничкој бици 1913. као припадник 4. прекобројног пука Дунавске дивизије, када је у Другом балканском рату одбрањена Јужна Србија (Вардарска Македонија) од Бугара. Наравно и у Првом балканском рату када је Стара Србија ослобођена од Турака.

Ивањи у свом тексту наводи сусрете Тита и Драже, али само у Другом светском рату и то у касно лето 1941. у околини Ваљева. Врло чудно, зар не?

Зашто је друг Ивањи напрасно заборавио њихов први сусрет у Великом рату, током Дринске битке, септембра 1914. када су се водиле огорчене и крваве борбе на Гучевској планини...? Просто, Тито је тада (као и мноштво Хрвата) био бојовник непријатељске стране тј. агресора одевен у униформу загребачког 25. пука у саставу хрватске 42. дивизије која је понела титулу "вражија" као део XIII корпуса Пете армије Војске Аустроугарске баш током Првог светског рата. Праву ниску клања, вешања и убистава, масовних злодела над србским цивилима су починили Хрвати у аустроугарским униформама у зони Мачве, Јадра, Рађевине, Тамнаве, Поцерине... Ово је иначе била током постојања Југославије забрањена тема, што би велики Матија рекао "Срби су једини народ који су са вођу прихватили непријатељског војника".

Хусеини поздравља Ханџар дивизију, 1943.

Позива се Ивањи на некакве књиге аустријског професора Валтера Маношека и 151. страницу у коме се помиње наводно сарадња Немаца и Дражиних четника. То је једини да кажемо документ поменут у читавом тексту. Све остало је засновано на пропаганди и идеолошкој нетрпељивости.

Дохватио се Ивањи и "чињенице" да је Дража са својим четницима почео у касну јесен 1941. етничко чишћење Босне, као и "санџака", односно Рашке области од муслиманског живља, уствари Срба исламске вероисповести. Ово је деценијска злоупотреба и лаж свих србомрзаца, па чак и ових у београдском Кругу двојке. Зашто?

Да су Срби, заиста желели нестанак муслимана у поменутим областима: Босна, Стари Рас, Подриње, Црна Гора, Херцеговина... урадили би то далеко пре Другог светског рата зар не? Познато је више чињеница на ту тему, а ја ћу навести неке.

1. Мноштво муслиманских првака и политичара је слом Краљевине Југославије и окупацију дочекало са великим одушевљењем, а Хитлерове и Мусолинијеве трупе са цвећем. Примера ради, Аћиф-ефендија у Новом Пазару, Осман Растодер у Бихору, Џафер Дева у Кос. Митровици, Хусеин Ђозо у Сарајеву, Џафербег Куленовић у Брчком итд. Сви су они били "унутрашњи непријатељи" Југославије и роварили изнутра, што се каже. Бизарно је да друг Ивањи ово и не помиње.
   Међутим, то нису били једини муслимани у одорама фашистичких творевина, листа је подугачка и мери се хиљадама. Они су се сетили партизана тек крајем 1944. када је Хитлерова коалиција почела да губи битке на свим фронтовима и јасно се надзирао крај рата односно победник.
    
2. Одмах по распарчавању југославенског краљевства велики број муслимана прикључује се оружаним одредима наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, као и ткз. Велике Албаније. И једнима и другима је био циљ истребљење не само Срба, већ и Јевреја. То би Ивањи морао врло добро да зна, али срамно ћути.
   С друге стране, међу јединицама ЈВуО, постојало је неколико муслиманских одреда који су били одани југославенској идеји, тачније нису мрзели Србе јер су били свесни свог порекла, а опет и код Драже у штабу је било муслимана као нпр. Мустафа Мулалић. Да је заиста Дража мрзео муслимане, не би их примао у своје редове, још мање држао их код себе у штабу.
    
3. Током Другог светског рата на Балкан долази јерусалимски муфтија Мухамед Амин Ел Хусеини, злотвор који је мрзео Србе јер су православци исто колико и Јевреје, па је поздрављао формирање злогласних јединица као што су: Ханџар дивизија, Црна Легија, Муслиманска милиција... Хусеини је чак имао и надимак "арапски Хитлер", због својих шовинистичких и антисемитистичких изјава.

Што се тиче Драже и Другог светског рата константно се "заборавља" чињеница да су немачке окупационе власти расписале за њим награду 100.000 рајхмарака за онога ко га доведе живог или мртвог. Зашто би неко расписао тако нешто и нудио толики новац ако је његов сарадник. Такве ствари се нуде ако им је непријатељ, зар не?

Такође заборавља се и 13. мај 1941. када је на Равној Гори подигнут устанак, први у окупираној Европи, управо од Драже Михаиловића и његових сабораца. Овај датум у нашу јавност је доспео тек раних деведесетих година 20. столећа. Опет да наведем и ово, Дража је месец дана пре устанка изјавио ово: "Непризнајем капитулацију, та реч не постоји у нашем речнику!". Комунисти су свој устанак прогласили тек 4. јула односно седам недеља касније, а њихова буна је почела пуцњем Жикице Јовановића "Шпанца" у србског жандарма у Белој Цркви три дана доцније.

Још нешто, Дража је са својим саборцима 1943-1944 спасио преко 500 пилота иза америчко-британске авијације (Оперција Халијард). Још једна чињеница пред којом друг Ивањи и њему слични жмуре, па тако и немају објашњење за одликовање америчког председника Харија Трумана додељено Дражи 29. марта 1948. познато као Легија части (највише америчко војно одликовање). Дражина породица тако нешто није смела ни да прими у доба црвеног терора, јер су били прогањани.

Зашто би САД одликовале Хитлеровог сарадника? Изгледа да друг Ивањи није био на тим часовима историје, када се то учило.

Дража са америчким пилотима, 1944.

Ивањи такође би да Дражу прогласи за мрзитеља Јевреја, јер тобоже негде је начуо како је он за Мошу Пијаду рекао да је "јеврејчина". Моша Пијаде је имао у Међуратном добу добар робијашки стаж као активиста Комунистичке партије Југославије чији је рад био забрањен. Током ДСР Моша је био члан Политбироа KПJ и Врховног штаба ПОЈ, а након рата и високи фунционер у Министарству спољних послова ФНРЈ.

Парадокс своје врсте, ако Дража није волео Пијаду, онда је то ради његових работа које је имао, а не због његове нације. Такође, Дража је у свом покрету и саборцима имао приличан број Јевреја. Само ћу поменути име Мика Лехтрест, који је скупа са Србима ратовао и у Првом и у Другом светском рату. Касније 1948. одлази на Блиски Исток где се поново укључио у борбе за стварање Израела, док је сваког 17. јула у Тел Аливу организовао помен Дражи.

На крају текста, друг Ивањи наводи и ово...

Паметном доста...

Дража Михаиловић свакако није једини антикомуниста међу Србима, има их још, као на пример генерал Милан Недић, премијер Владе Србије под окупацијом током Другог светског рата. Или пак Димитрије Љотић, вођа покрета "Збор"... Све су њих комунисти трпали у исти кош, али реално гледано, ни изблиза сви они не уживају подршку нити славу какву има генерал Драгољуб Михаиловић. Заправо, међу србским родољубима могу слободно да кажем да је оваква хијерархија обожавања.

Истина, ма колико покушавали да је замагле, замраче и сасеку... увек нађе свој пут. Па тако и отварање споменика, додуше у приватној кући, је окупило велики број присталица Драже Михаиловића, који је одавно опеван на гуслама и народним песмама. Ушао је тако у легенду, па је и назван од миља Чича.

Јожини партијаши су покушавали преко филмова и разних других средстава да представе Дражине борце и њега као некакву руљу коју сачивавају олоши и пробисвети, пијани, брадати, масни зликовци скупљени с' конопца и коца жељни крви. Друг Ивањи је ту реторику упио као сунђер јер је од Титових следбеника стекао некакве материјалне повластице пре 70 година.

На крају бих се осврнуо и на ово... а то је случај Валдхајм. Тачније, у Бечу је основан истраживачки центар "Симон Визентал", који је оформио специјалне тимове за лоцирање заосталих Хитлерових нациста након Другог светског рата који су се скривали, али имали и помоћ Ватикана преко операције "Пацовски канали", акција која се 1945-1950 одвијала у највећој тајности. Римокатолички клер је тако покушао да прикрије своје злочиначке пипке.

Када је београдски новинар Данко Р. Васовић 1985. године разоткрио аферу око мрачне прошлости и учешћа Курта Валдхајма у геноциду над Србима и холокаусту над Јеврејима, био је прогањан од југославенске тајне полиције УДБЕ. Разлог томе је што је управо Валдхајм од Тита био 1977. године одликован Орденом Југославенске заставе али и од Анта Павелића, хрватског поглавника НДХ за добро обављен "посао" на Козари 1942. године. Валдхајм је иначе био поверљиви обавештајац Вермахта, који је имао високе позиције у међународној дипломатији током Хладног рата, чак је био и Генерални секретар УН, веровали или не.

Како је могуће да друг Ивањи никада није се осврнуо на ове бизарности, а са мераком је напљувао Дражин споменик. Израел нама Србима ово скривање нацистичких злочинаца никада није заборавио јер није Валдхајм био једини, као ни подршка Арапској лиги 1967. године у Шестодневном рату без обзира што је такве одлуке доносио југославенски вођа - Хрват Тито.

Валдхајм и Тито, 1977.

Генерација коју предводи друг Ивањи готово да је нестала, док они својим потомцима нису на прави начин пренели свест о тековинама социјалистичке револуције и НОР, као ни "чување Југославије као зенице ока свога", него само хедонистичне нагоне... Своје празнике су обично прослављали у кафанама, покрај печене прасеће главе окруженим гомилом алкохолних пића.

Да су их учили како треба, Југославија би и даље постојала. Овако, Југославенство као бољка вегетира само у Београду, Новом Саду, Ср. Митровици и још неколико градова у Репубилици Србији. У осталим западним деловима јужнославенског простора сматра се за статистичку грешку, јер се заправо никада није ни примила ако ћемо искрено. Друга ствар је користољубље по систему "узми све што ти живот пружа".

Великом броју Срба, деведесете године су отвориле очи, заправо отрезниле.

Написа: Чуле
20.10.2023.