Личним залагањем и трагањем за подацима и документима о стравичном страдању мојих сродника, народа мога краја, желио сам да отргнем од заборава дуго скривану истину о жељи да се заувијек затре српско име на овом простору. Овај текст посвећујем свим знаним, незнаним и заборављеним жртвама терора и злочина које свијет до тада није видио. Захвалан свима који су помогли за литературу.
Никада не смијемо престати да спомињемо и подсјећамо на ове страшне догађаје.
Јер, заборав је гори од сваке смрти.
Наш млади писац Милан Ружић недавно је записао:
- „ Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину!“.
Насртање усташа на СПЦ почело је прогоном митрополита дабробосанског, Петра Зимоњића, из чувене фамилије Зимоњић још у априлу 1941. године. Прогон је био не само због високе црквене позиције него и због поријекла. Био је син Богдана Зимоњића, истакнутог вође Херцеговачког устанка познатог као „Невесињска пушка“.
Надбискуп др Иван Шарић почетком маја 1941. саопштава наредбу митрополиту да се свим православним свештеницима и црквеним општинама забрањује да се служе ћирилицом.
Одговор митрополита да се ћирилица не може укинути за 24 часа био је довољан да се 12. маја лиши слободе. Из затвора већ 17. Маја заједно са протом Миланом Божићем и многим угледним Србима бива пребачен у Загреб а затим у логор Керестинац одакле им се свима губи траг.
Масовна хапшења и одвођење у логоре свештених лица СПЦ наставља се и на подручју Источне Босне, у зворничко-тузланској епархији и била су само увод у стравичне злочине и погром над народом овог краја. По наређењу др Хасиба Бушатлића у Власеници је почетком јуна ухваћен парох Душан Бобар и убрзо убијен. У Хан Пијеску убијен је парох Душан Јакшић. Иста судбина задесила је пароха из Дервенте, Драгомира Маскијевића, пароха у Кнежини Бранка Савића, пароха у Милићима Милана Савића, свештеника Савић Јанка пароха у Кравици, свештеника Јакшић Љубомира, родом из Милића.
До 1941. године срез Власеница се налазио у саставу Дринске бановине Краљевине Југославије. Срез је организационо био подијељен на 10 среских општина: Власеница, Дервента, Доњи Залуковик, Кнежина, Милићи, Папраћа, Хан Пијесак, Церска, Цикоте, Шековићи. Срез је према последњем извршеном попису становника из 1931. године имао око 38 000 становника. Већину становништва среза су чинили Срби са 67,35% .
„Један дио Срба ћемо раселити, један побити, а преостали дио превести у католичку вјеру и тако претворити у Хрвате“ – ове ријечи Мила Будака постају стварност и на терену. Као и крилатица „Србе на врбе“.
На дан одласка Њемачке војске из Власенице 21. јуна 1941. појављује се др Бушатлић, никако случајно, судећи по ранијим изјавама да одмах треба побити 100 угледних Срба из Власенице и Милића.
У Заклопачи код Власенице је одржан политички састанак у циљу провођења фашистичке политике и потпуног истребљења српског народа са овог краја и НДХ. Уз помоћ браће Кадића, др Хасиба Бушатлића, Махмута Манића, Салке Куртагића, Абдулаха ( мало вроватно Асима) Глухоњића начелника Власеничког среза и других присутних заузет усаглашен став да се иде на уништење комшија Срба и да се присваја њихова имовина.
Да би се то спровело у дјело из Сарајева је доведен обичан циганин, продавац ћилима и постављен за управника логора, Мушан Мутавелић. За замјеника поставља Суљу Сучића, стидента медицине, из Власенице. А десна рука постаје Хусо Бргуља из Рашића Гаја. Отвара усташке таборе, регрутује локалне муслимане и на њихов приједлог отвара логор у Власеници.
Први већи злочин који се десио након свакодневних отимачина, малтретирања, хапшења, затварања у логоре, слања у вагоне смрти за концентрационе логоре српског живља десио се у Рашића Гају поред потока Драгасевац. Егзекуције су вршене у тајности под окриљем ноћи и под изговором да се заробљени шаљу даље у концентрационе логоре. Мучења и убиства вршена су од 23. јуна 1941. до средине јула.
Камион би долазио увече испред затвора и кружио Власеницом да мјештани помисле како стварно заробљене мјештане возе у концентрационе логоре док су их у то вријеме пјешке водили до имања муслиманске породице Бргуља који би их даље спровели до ископаних јама. Кад би дошли до јама, усташе су командовале да заробљени Срби уђу и егзекуције су могле да почну.
Сва ова монструозна убиства рађена по налогу др Шефкије Кадића, логорника Мутавелића, браће Рагиба, Суље и Хусеина Кадића, Махмута Манића, др Хасиба Бушатлића, Салке Куртагића. Немилосрдним убиствима и мучењима руководио је студент Суљо Сучић и Аљо Топчић познати и као комунисти обојица.
Бјекством Лазе Радаковића, Ђорђа Вишковића и Ђорђе Вучковића (убијен у бијегу) који се тргају из ланаца и бјеше из раке сазнаје се до тада потпуно непозната иистина о монструозним убиствима у Рашића Гају. Поклано је око 200 Срба над јамама. Тачан број никада није утврђен јер касније комунистичка власт није томе придавала значај због идеје братства и јединства.
Призори који ће се касније генерацијама препричавати и дићи Србе на устанак и бијег у шуме јесу убиства свештеника у Рашића Гају, Д.Бобара, Љ.Јакшића, Милоша и Јанка Савића. Након страшних мучења одсјечене су им руке, ноге до удова, и на крају посађени на земљу и испред њих стављени филџани као да пију кафу. Душану Бобару одсјечена је и глава коју је његов пас касније донио пред кућу. Морам поменути страшну судбину свештеника из Копривна код Дервенте (Милићи) Драге Маскијевића.
Усташе су га прво потковале, затим живом извадили очи, преломили руке и ноге а затим посули врелом водом и чупали браду говорећи уз смијех „прљи ли се попе брада“. О овоме као и убиствима у Рашића Гају постоје писане изјаве свједока. Ништа боља судбина није чекала ни остале Србе овог краја. 28. јула 1941. усташе хапсе још 200 Срба из Подгоре, Дубнице, Дервенте, Залуковика, Мишара, Кнежине, Гуњака, Нове Касабе и одводе у концентрационе логоре у Госпић и Славонску Пожегу.
Српски отпор отпочет 3. јуна 1941. у Источној Херцеговини изазвао је још веће погроме усташке власти. Што ће се убрзо десити у Власеничком срезу. У Сарајеву је одмах убијено 100 највиђенијих Срба, а логори постали претијесни. Због тога је Православна Богословија претворена у помоћни затвор.
Најстрашнија одмазда усташких власти десила се у Дрињачи код Зворника 12. августа 1941. У дневнику Пере Ђукановића стоји да су у магацину нашли веће храстово буре у коме је било око 150 л српске крви а просторија сва до плафона испрскана истом. Жртве су свирепо клане над буретом а преко 100 тијела нађено је закопано поред магацина. Као доказ лојаности и свирепог понашања претпоставља се да су дјечије очи повађене управо овдје и послате поглавнику Анти Павелићу у Загреб.
Жртве су закопаване плитко па су пси данима развлачили дијелове масакрираних тијела. Главни џелати овог злочина помињу се Реџо Шабић из Кравице, Анте Михаљ, Мишко звани Хрват, Фрањо Водник и Иван Ребек, усташе из Херцеговине и Бјеловара.
Перо Ђукановић био је „Солунац“ и један од организатора одбране од усташа од 1941-1945. Као одговор на ове свирепе злочине почињу отпори и организовање устанака широм НДХ , односно Источне Босне.
Устанци су већином вршени нападима на жандармеријске станице. Почетак устанка био је 5. августа ослобођени су Шековићи и заузета усташка постаја, 6. августа Милићи, 7. август Папраћа, 11. августа Власеница, 15. августа Дрињача,17. августа Сребреница, а 19. августа 1941. ослобођен је и Братунац.
Један од вођа устаника у Источној Босни био је Аћим Бабић (Аћим Радуловић) трговац из Кусача код Хан Пијеска. Прекаљени ратник, учесник Балканских ратова, „Солунац“ и четник. У ослобађању Хан Пијеска са борцима заробио је потпуно очуване композиције путничких возова и двије локомотиве. Тако су устаници у Источној Босни можда једини имали своју жељезницу. Воз се саобраћао на линији Хан Пијесак-Пјеновац-Жеравице-Оловске Луке. После ослобађања Хан Пијеска устаници су дошли до веће количине оружја, Аћим уз помоћ браће Челоње Рајком и Милошем из Милића напада Власеницу, пробија усташки обруч и одбрану, затим 11.августа ослобађа Власеницу.
На почетку рата до доласка мајора Јездимира Дангића на простор Подриња четници и партизани дјелују заједно у нападима на усташко-муслиманске јединице и против окупатора али уз честе издаје и сарадњу са окупатором партизански покрет није имао повјерење у редовима четника али ни народа осим ријетких појединац међу њима. Дангићу се та идеја није свидјела и убрзо слиједи једно здружено дјеловање усташко-муслиманских јединица, Францетићеве Црне Легије и Њемаца против Четничког покрета.
Мајор Дангић
Уз мајора Јездимира Дангића и Аћима Бабића, у борбама против окупатора истичу се:
- Рајко Вуковић - Челоња из Милића, командант Власеничке бригаде ЈВуО са рођеним братом Милошем
- Јанко Башић, командант Папраћког батаљона ЈВуО,
- Марко Видаковић из Папраће,
- Милорад Момчиловић командант Романијског корпуса ЈВуО,
- командант потпуковник 1. сарајевске бригаде ЈВуО Саво Дерикоња, Перо Ђукановић, Ристо Перић и Јован Николић из Кравице,
- Солунски добровољци и командири чета ЈВуО
- четничке војводе Средоје Поповић, Лука и Јован Зекић, Лазар Савић,
- Командант Грабовичког батаљона ЈВуО Милисав Остојић,
- четници Неђо Митрић, Јован Перишић, Кипић Митар, Станковић Радивоје и Рајко Бобар и многи други.
Од стране партизанских одреда овог краја истакли су се Милош Зекић из Шековића, браћа Урош и Душан Јурошевић из Врточа гину 1942. у Оџаку односно Кулини, Сарић Чедо из Сарића, носилац споменице, командант Бирчанског партизанског одреда Теша Петровић и други.
Главни јаз и раздор имеђу Челоње и Зекића био је притисак Комунистичке партије да се сарадња са почетка прекине, а томе су послужили 'шпијуни удбаши' са стране партизана и тешки злочини који су повлачили освете на обје стране.
Главни Удбаши и они који су радили на уништењу четника и ометању сарадње са партизанима овог краја били су пуковник Ненад Васић, мајор Суљо Манџука, капетан Ђорђе Кутлача, мајор Скободан Шакота и Ђорђе Ђајић.
Због зулума и злочина командант Романијског корпуса ЈВуО Момчиловић тражио је да се ликвидирају 'удбаши' Брано Савић из Шековића (син свештеника Саве Савића) који и ријечју и дјелом помаже комунисте. У Милићима Раде Јакшић геометар и његова сестра Роса која је била учитељица. Разбијање групе око њих због уске сарадње за Комунистичком партијом припало је Сави Дерикоњи и Стеви Војиновићу.
Командант Власеничке бригаде Момчило Мићић ухваћен је једне ноћи на спавању и убијен. Спроведена је истрага од стране команданта Корпуса Момчиловића. Након пар дана вођене истраге утврђено је да су организатори убиства били Брано Савић (кум убијеног), Роса и њен брат Раде Јакшић, а извршилац Новак Шинторовић.
Те несретне ноћи командант Мићић заноћио је у кумовској кући гдје је искасапљен на спавању и закопан у ђубре иза штале. Саво Дерикоња је са својим четницима пренио тијело ратног друга на православно гробље. Опело је обавио свештеник Саво Савић отац организатора убиства. Управо овај догађај 1942. године био је прекретница у односу двије војске у Бирчу.
1942. Година – Долазак елитне Црне Легије и покољ преосталог становништва са циљем до потпуног уништења због устанка и побуне.
Ушавши у Власеницу, 1. априла 1942. усташе одмах настављају са злочинима над Србима и преосталим Јеврејима. Из Болнице у Власеници изводе 30 рањеника и болесника и на лицу мјеста убијају. Преостале Јевреје око 10 породица користе за најтеже послове а затим воде на мјесто плоче и кољу.
Црна Легија се у Власеници заджала дуже вријеме одакле је пљачкала, упадала у сусједна мјеста Власеничког среза и радила активно на чишћењу Српског народа уз Дрину. У крвавом походу пустоше села Горњи Залуковик, Оџак и Долове гдје не остављају живо биће. Убијено је преко 150 мјештана а највише дјеце и жена. Покоље је предводио Рафаел Бобан. У Залуковику од локалних усташа истицао се Мусић Мехо.
У селима Заграђе, Игришта, Мало Поље, Козја Глава, Српаки Џемат убијено најмање 40 мјештана од којих 11оро дјеце. У кући Трифуна Пара запаљено је 25 живих људи. Од локалних усташа у овим злочинима учествују Шурковић Неџиб и Ибришевић Ибриш из Милића. У свим овим походима усташе пљачкају и пале све пред собом, запаљено је преко 2000 домова и пар хиљада објеката.
И на подручју Милића усташе остављају пустош чинећи најмонструознија убиства и палећи све што им се нађе на путу, потпомогнути локалним муслиманима. Запаљено је преко 1000 кућа и неколико хиљада објеката. Становништво које није успјело да побјегне стављено је под усташку каму. Убијено је око 800 људи.
У засеоку Врточе 25. Априла 1942. у штали домаћина Аврамовић Ристе спањено је 25 живих дјеце и жена. Дјеца су паљена прва да мајке гледају како жива горе. То се десило у случају породице угледног домаћина Јурошевић Неђе. Два женска дјетета су посута сламом и запаљена пред мајком која је такође бачена у ватру. Одбјегли у шуме свједочили су да су крици мученика проламали небо.
Највише су пострадале породице Јурошевић и Аврамовић гдје су скоро заувијек истребљењи. Џелат Хотић Кадрија из Нове Касабе клао је овај невини живаљ за награду од 50 куна по глави.
У Засеоку Павковићи у кући Коркић Јефте спаљено је 20 цивила. На подручју Доњег Залуковика и Заклопаче су клањем и бацањем у ватру живих цивила усмртиле преко 150 жена и дјеце. У селу Дервента убијено је око 300 људи. Жртва Глигоревић Миливоје жив је расјечен сјекиром на два дијела тако што су га двојица усташа држали а трећи сјекао.
Дана 4. aприла 1942. муслимански фашисти из Власенице и Зворника преузеле су синхронизовану акцију у троуглу Власеница - Зворник - Сребреница са циљем да се тај простор потпуно очисти од Срба. У тој офанзиви у народу позната као "Офанзива огња и мача".
Усташе тако немилосрдно пале и масакрирају српски живаљ у Поточарима, Вијогору, Палежу, Слатини, Сасма, Осату, Подравању, Ратковићима, Кравици, Брежанима, Залазју, Јежестици и другим селима остављајући пустош за собом.
У овим покољима и оним нешто касније 1943. истичу се Усташки сатник Ћамил Дураковић из села Луке код Сребренице који као припадник хорди Јосипа Курелца чини најгоре злочине у селима Врежани, Залазје и Витловци.
Уз њега од усташа истиче се Алија Бектић. Он је један од предводиника у потпуном паљењу Подравања и убијању преосталог становништва. У селу Јежестица на Спасовдан и Петровдан 1942. Домаће усташе су побиле око 140 мјештана.
Стратешки план усташа, ријека Дрина од Дрињаче, преко Сребренице и њених села па све до Вишеграда био је све ближи. У овој офанзиви на Источну Босну, Херцеговину и Црну Гору усташе су имале пуну подршку локалне муслиманске милиције и локалног муслиманског становништва.
Пред усташким ножем српске избјеглице покушавају да спас нађу са друге стране ријеке Дрине. Али ни ту није било милости. На подручју Скелана и Факовића уз саму Дрину убијено хиљаде српских избјеглица са свих крајева. Највише мајки са дјецом у наручју, многа тек задојена. Дрина је данима била црвена од крви и покоља. Многи су да би избјегли клање и мучење заједно са дјецом скакали у набујалу Дрину.
Народ који је пребјегао спашавале су четничке јединице Дангића уз помоћ Недића и Њемаца. Касније Јездимир Дангић постаје оптуженик за сарадњу са окупатором којег у Сарајеву нова Комунистичка власт ликвидира. У саставу нове власти били су управо ови од којих је Дангић спашавао народ.
На десетак импровизованих прелаза преко Дрине у другој половини Априла и почетком Маја страдало је преко 4000 људи. Главни центри пребацивања избјеглица били су Бјеловац, Факовићи, Полом, Скелани и Стари Брод. Неки од најмонструознијих призора могли су се видјети у мјесту Бјелошевац. Такви призори навели су неке Њемачке и Ит нске официре да пишу Дучеу и Хитлеру о најгорим злочинима које свијет никада није видио.
У мјесту Бјелошевац међу побијена 43 члана породице Пушоња, Стана Шарац са Романије нашла је своју кћер удату у фамилију Пушоње међу закланима. Очи су јој биле извађене, груди одсјечене а на грудима петомјесечна беба одсјечене главе.
Италијани су Вишеграду на мосту блокирали и забранили прелаз цивила у Србију и многим другим мјестима па се народ тражећи спас упутио ка Старом Броду код Рогатице и Милошевићима надомак Вишеграда. У том очају и тражењу спаса и опстанка убијено је још стотине цивила које су усташе сустизале и масакрирале. Најмасовније убијање забиљежено је 22. Марта 1942.
На овим мјестима убијено је преко 6 000 цивила махом жена и дјеце. Дио народа по изјавама свједока спасили су „Недићевци“ и Њемци.
Завршићу овај текст стиховима нашег славног пјесника Јована Дучића упућеним Хрватима, пјесмом „Сину тисућљетне културе“ . То је уједно и моја забршна мисао за крај излагања.
„ Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује... „
Аутор: Никола Пантић
Извори:
- „Записи Пере Ђукановића – Устанак на Дрини“, З. Антонић
- „Бирач у НОБ-у“, Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
- „Бирач у НОБ-у“, Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, „ЈМО у политичком животу Краљевине СХС“, Др. Атиф Пуриватра, Сарајево, 1977, „Четништво у Босни и Херцеговини (1918-1941)“, Нусрет Шехић, Сарајево, 1971.
- „Бирач у НОБ-у“, Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, „Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби“, Ј. Перић, Т. Вујасиновић, 1989.
- Више изјава из Архива Комесаријата за избеглице.
- „Злочини над Србима и Јеврејима у Источној Босни 1941/42. године“ - З. Антонић , Балканолошки институт САНУ, Београд.
- Забиљежени подаци Станка Јурошевића по свједочењу оца Неђе Јурошевића из Врточа о злочинима усташа у Милићима и Власеници.
- „Крваво коло Херцеговачко 1941-1945“ , Саво Скоко.
- „Тече крвава Дрина“- Момир Крсмановић
- „Устанак у Бирчу“, 1941. године“ , Милош Зекић.
- Интернет претраге
Сва права на текст задржава аутор.
Забрањено свако копирање, дорада, дистрибуција и потписивање другим именом. Садржај дозвољено дијелити само у изворном облику са назнаком о ауторском праву.
Унапријед захвалан, Никола Пантић.