Касна јесен, крај 1943. године... Други свјетски рат у пуном јеку.
У централним дијеловима Босне и Херцеговине, тамо гдје се ријека Плива улијева у Врбас... на путу између Сарајева и Загреба, смјештен је и градић Јајце. Мјесто врло бурне историје, још и прије 20. стољећа када су се разне битке војевале.
И усташе присутне (скроз десно)
Комунисти су се ту окупили 29. новембра како би створили нову државу, јер она стара Краљевина Југославија рекоше није ваљала. Важно је рећи да тада нису били делегати из свих крајева будуће државе (махом из СР Србије), јер као да је неко и намјерно оставио засједање за ледене дане, не би ли снијег био добар изговор да се донесу историјски кобне одлуке за наш србски национални корпус.
Управо је на том Другом засједању АВНОЈ-а спроведено све оно што је зацртано на чувеном Четвртом конгресу Комунистичке Партије Југославије у Дрездену 1928. године. Вјештачким путем су створене двије нове нације: македонска и црногорска. Краљу Петру II Карађорђевићу је забрањен повратак у земљу, а све одлуке које је југославенска Влада у избјеглиштву донијела су поништене. Тада је речено да ће бити шест федералних јединица и признато пет народа. Нико није помињао границе, јер би управо то могло довести до разједињавања.
На тај начин угуран је динамит у темеље социјалистичке Југославије.
Борци Осме кордунашке, код Мрежнице
Тада су Срби као народ чинили апсолутну већину у националном кључу партизанских јединица, са преко 88%... док су примјера ради Хрвати и муслимани већином попуњавали оружане формације НДХ (Усташе, Домобрани, Милиција...). Њихов прелазак осјетио тек годину дана касније, када је било јасно да је Хитлерова коалиција изгубила рат.
Током 1941-1945 Срби су имали највише жртава, процијењује се преко 1.500.000 међу којима нису били само борци, већ и цивили, међу којима велики број дјеце. Убијани су највећим дијелом од Њемаца, Италијана, Бугара, Мађара, Албанаца, Хрвата и муслимана. Једна од забрањених тема у другој Југославији је била управо - геноцид над Србима и страдање библијских размјера.
Наредних година након рата, у доба мира донесено је још више чудних и контраверзних одлука од руководства те Југославије које су чинили: Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Милован Ђилас, Александар Ранковић, Моша Пијаде... итд. Сем тога, сам Броз је неколицину блиских сарадника одстранио из свог окружења, а који су били Срби.
Екипа снова: Тито, Црни, Лека, Моша...
Резултати њихове политике су више него погубни за наш национални корпус. Објаснићу само пар:
Вардарска Македонија је дио велике Македонске области, територија која је била у саставу средњовјековне Србије, а и сам Цар Душан силни се крунисао за цара (о Васкрсу 1346.) баш у Скопљу, гдје је донио и свој чувени Душанов законик.
Вијековима касније србске комите су браниле народ од османских злотвора и паликућа, који су 1903. године направили Четничку организацију. Међу најпознатијим војводама што су ратовали у тим крајевима су били: Јован Стојковић звани Бабунски, Брана Јовановић, Војин Поповић "Вук", Војислав Танкосић...итд.
Војска Краљевине Србије ослободила од Турака у Првом (октобар 1912.), а одбранила од Бугара у Другом балканском рату (јул 1913.)... Тада је Вардарска Македонија добила заправо назив ЈУЖНА СРБИЈА. Што ће рећи да су ту живели (старо)Срби.
Након Првог свјетског рата, док су још биле покрајине, тај дио је опет носио исти назив. Тек, када су створене бановине, добио је назив: Вардарска бановина.
Већ 1945. године призната је Уставом и нова ткз. македонска нација. Овоме се противила безуспјешно сусједна Грчка, јер је схватила да им се отима историја из Античког доба.
Македонизација вардарских Срба:
Ако лична карта лаже, гроб не лаже
Мноштво Срба у Вардарској Македонији је било принуђено педесетих и шездесетих година да мјења презимена... сви они којима се презиме завршавало са ИЋ, сада су морали да замјене са КИ, или да та два слова избришу. Напримјер, Јовановић је постајао Јованов, Цветковић је постао Цветковски и сл. У школи су такође лекције из језика и историје мјењане. Ово је имало трагичну посљедицу да је број ткз. Македонаца почетком деведесетих година енормно увећан, а број Срба радикално смањен. Од домицилног народа Срби су постали мањина.
Споменици што су бугарски фашисти срушили током Другог свјетског рата, а који су доказивали наш вишевјековни национални идентитет и на том подручју ријетко да су обнављани. Ово је био духовно-културни геноцид и затирање нашег постојања.
Црна Гора је у новијој историји добила међународно признање на Берлинском конгресу 1878. године, а 26. новембра 1918. године Подгоричка скупштина је донијела Декларацију о присаједињењу Краљевини Србији, која је у том моменту заузимала више од пола бивше Југославије.
Ово наводим јер се Црна Гора тумачи као саставни дио Србије или пак друга србска држава (жаргонски СРБСКА СПАРТА). О доприносу црногорских Срба за васколико Србство нећу трошити ријечи, само ћу да споменем једну битку: Бој на Мојковцу о Божићу 1916...
На попису 1909. године Срби су чинили 94,38% становништва читаве Црне Горе. И сам краљ Никола I Петровић се изјашњавао као Србин и пјевао о Призрену граду (химна "Онамо намо"), а међу првима је пружио подршку Краљу Петру 1914. године када је објављен рат.
Такође, понос сваког црногорског Србина јесте лик и дјело Петра II Петровића Његоша, који је у народу остао запамћен као Владика Раде. Комунистички безбожници су срушили Његошеву капелу на врх Ловћена 1968. године, а прије тога су је само рушили солдати аустроугарске војске 1916. године.
Погажен Његошев завјет
Босна и Херцеговина је земља у којој не само да доминирају Срби као народ, односно чине аутохтоно становништво, већ одише и православљем. У прилог томе говоре споменици, културно-историјске баштине почевши од XI стољећа па надаље, као и древни манастири зидани највише у доба династије Немањића. Све до османлијске најезде у тим крајевима Срби су чинили преко 90% становништва. Турци су национални и вјерски кључ пореметили јер су вршили насилну исламизацију, харачење и зидали џамије. Краљ Твртко II Котроманић је крунисан круном Немањића и борио се против Турака Османлија средином 15. вијека. Данас га ткз. Бошњаци својатају, парадокс али је тако.
Аустроугарска окупација 1878. године није донијела жељену слободу, већ је само један терор замјењен другим. Чак и тада, почетком 20. вијека, православни Срби у БиХ су чинили преко двије трећине људства. Окидач за почетак Великог рата дешава се на Видовдан 1914. године када су припадници МЛАДЕ БОСНЕ извршили атентат у Сарајеву на аустријског престолонасљедника и надвојводу Франца Фердинанда. Младићи Младобосанци су сви били Срби, мањим дијелом муслиманске вјере и далеко већим православне.
Наше сјене ће ходати по Бечу...
У духу разбијања србског корпуса у прољеће 1971. године донета је одлука да се формира још једна нација у Југославији - муслимани. Иако је то вјерска категорија, а никако национална, комунистички апарат је учинио да све противнике овога сурово казни. Муслимани заправо у етничком смислу представљају исламизоване Србе. Овакве одлуке су само радовале Истамбул и Ријад, јер су видјели остваривање својих давнашњих жеља.
Данашња Хрватска, која је створена на тековинама АВНОЈ-а, па се зато и каже АВНОЈЕВСКА Хрватска. У њен састав су угуране многе нехрватске земље. Прво Истра никада до 1945. године није била дио Хрватске или Југославије. Исто важи за Барању. С тим да је Барања била дио Србског Војводства који су сем ње чинили: Срем, Бачка и Банат.
Од Земуна до Мохача
У доба Аустроугарске коју је сачињавало десетине провинција, јасно је назначено да је само једна покрајина носила назив "Хрватска и Славонија" чије је сједиште било у Загребу. Значи да Славонија није саставни дио Хрватске у буквалном смислу, јер не би стајало између њих оно слово "И", већ "ИЛИ". Срби су чували православље у Славонији дуги низ вијекова. Свако данас писмен зна гдје је граница између Славоније и Хрватске, линијом Новска - Дарувар - Вировитица.
Такође, Далмација и Дубровник први пут под чизму Загреба улазе тек 1945. године. У тим крајевима су такође доминирали Срби, што говоре и стари манастири: Крка, Крупа, Драговић... Није спорно то ако је било нешто и католика, али они нису чинили већину свакако. Тито је својим земљацима поклонио 1000 км обале Јадранског мора, од Боке Которске до Трста. Парадокс је што су Срби у два рата гинули за ослобађање Јадрана, а добили су нула километара морске обале.
Иначе, овдје треба споменути и покатоличавање, процес започет средином 19. стољећа када је Ватикан слао своје емисаре у прекодринске земље и превјеравао Србе у сиромашним селима, а од њих је касније увећан хрватски национални корпус, јер су они у другој генерацији постали "Хрвати".
Војна Крајина
Више од 350 година у Аустроугарској постојала је ВОЈНА КРАЈИНА, која је 90% била настањена Србима... и они су зидали православне светиње на Банији, Кордуну и у Лици. Бранили Европу од ислама, крвљу су плаћали ту земљу.
Поред свега, србски партизани су и током Другог свјетског рата неколико пута пред Централни комитет Политбироа КПЈ изложили своју идеју о аутономији Срба у посљератној Хрватској, али и о ослобађању концентрационог логора Јасеновац у Посавини. Сви они су побијени, сјетимо се само злогласног Кордунашког процеса, па надаље.
Вeљко Корaћ, Љубо Вуjичић, Дрaгић Бунчић
У авнојевској Србији комунисти су великог зла направили. Прво са чисткама током 1944-1955, када је десетине хиљада Срба убијено под лажним изговором да су то "народни непријатељи", а такође и послати су у концентрационе логоре, као што је Голи Оток (балкански Гулаг). Законом је забрањен повратак Срба на Косово и Метохију још 1947. године.
Исто то Косово и Метохија је прошло пут од аутономне области до аутономне покрајине (1963.), све заслугом југославенских комуниста јер су они врло добро знали да Србима морају избити духовност и пресјећи коријене. Није ни случајно што Космет има статус СРБСКОГ ЈЕРУСАЛИМА и што су злотвори избацили из назива покрајине ријеч "Метохија", што значи црквена земља.
Наше благо нема цијену
Уставом из 1974. године СР Србија је децентрализована, а покрајине су добиле атрибуте државности. Албански сепаратизам и насиље над Србима, СПЦ и њиховом имовином још од краја 1950-их година. Из године тај терор се појачавао што је довело до великог егзодуса Срба и неалбанаца. Само током 1974-1985 почињено је преко 2.200 кривичних дјела од албанских екстремиста над Србима, неалбанцима и лојалним Албанцима. Комунистички савезни и покрајински функционери у државним институцијама су затварали очи пред овим синхронизованим акцијама којима је руковођено из Албанске Републике.
У Румунији је 1951-1955 дошло до масовних депортација Срба (преко 40.000) из средњег и источног Баната на други крај земље у БАРАГАНСКУ ПУСТИЊУ (ово иначе врло мали број Срба уопште и зна), 600 км далеко од завичаја. Тамо су они имали нехумане услове и практично нестали у близини Црног Мора.
Слично је било и у Републици Албанији у којој је владао комунистички диктатор Енвер Хоџа, једно вријеме врло близак сарадник Јосипа Броза Тита. Он је вршио насилну албанизацију православних Срба и затирање србских трагова у сјеверним и западним дијеловма земље: СКАДАР и ДРАЧ, гдје је била престолница Краља Владимира, стољећима прије Немањића...
Једноставно Броз и његови сарадници су радили по директивама Коминтерне, највише комунистичке организације у свијету, чије је сједиште било у Москви. Циљ је био расрбити Србе под слоганом "Слаба Србија - јака Југославија".
Такође, једна ствар ми неодољиво боде очи, а то је ЛАТИНИЗАЦИЈА Срба. Данас мноштво Срба се одриче олако прелијепе ћирилице, а често користи латиницу говорећи како је то "свеједно". Тужно, да тужније не може бити, јер су наши прадједови којима се исти ти Срби наводно диве писали ћирлицом, а латиница им је дошла на аустроугарским бајонетима током Великог рата.
Сам крај осамдесетих година 20. вијека мноштво Срба опијено добрим животним стандардом је дочекало прилично збуњено и успавано. Нису схватили да грешке које су учињене у прошлости долазе на наплату. Наплата је била више него сурова и тужна.
Изгон из завичаја: Колоне су обиљежиле 1990-те...
Почетак деведесетих је било добро отрежњење, али не довољно... стотине хиљада прогнаних са својих вијековних огњишта, убијено на хиљаде, плус затварано у логоре, палили нам куће и наше светиње... они који нису ни хтјели заједничку државу, они којима су Брозови комунисти учинили мноштво услуга.
Нажалост и данас има засљепљених Срба који жале за Југославијом, заправо они жале за својом младости и добрим послом тј. платом. Жале што су некада на овај дан пили око свињске или јагњеће главе за кафанским столом, док им је на зиду висила слика "највећег сина наших народа и народности", а пјеваљка подизала атмосферу на ниво.
Мени ове горе набројане чињенице не дају право да уопше било шта славим, поготово не засједање АВНОЈ-а и његове тековине.
Не бих више дужио, већ бих вам оставио само коментар Светислава Пушоњића, који је одлично субимирао ову непотребну авантуру Срба у југославенским идејама било какве врсте.
- "Позиција Срба у Југославији била је позиција свиње товљене за клање. Жал за Титом и Југославијом као временом када се 'лепо живело' идентичан је жалу свиње која би у тренутку клања плакала за временом безбрижног ваљања у брлогу и газдом који јој је редовно пунио корито кукурузом и сплачинама, пре него је предао у руке искусним касапима".
Написа: Чуле
29.11.2021.