За овај текст и не треба пуно саговорника. Да питате било кога ко је у Борову насељу био родитељ шездесетих, седамдесетих или осамдесетих година прошлог века, сви ће вам рећи исто. Доктор Велимир – Вељо Михаиловић био је најбољи и најомиљенији педијатар којег су Вуковар и Борово икад имали. И то је заиста тако. Доктора Вељу сви памте и свако ко је бар једном одвео своје дете код њега доживео је и запамтио неку анегдоту. Најчешће је то било на начин да брижној мајци узме малишана из руку, ухвати га за ноге и окрене наопачке и каже нешто у смислу: „Ма неће му ништа бити госпођо, није играчка да се покида“.

Неконвенционалан у сваком смислу. Од једноставних медицинских савета које су сви лако памтили па до начина успостављања комуникације са родитељима и децом на овај, шаљив, али за младе и неискусне родитеље веома едукативан начин. Чика Вељо је одувек био зафркант.

И баш се недавно на једној Фејсбук страници која окупља садашње и бивше становнике Борова насеља појавила слика данас деведесетогодишњег доктора Веље. Фотографија је прикупила стотину „лајкова“ и мноштво коментара у којима су се многи присетили својих сусрета и искустава са њим. Многи су и одахнули, јер га нису дуго видели у Борову па су се питали шта ли је са њим. Управо из свих ових разлога одлучили смо да посетимо чика Вељу на његовој боровској адреси, да мало попричамо и да му посветимо ових неколико редака у нашем часопису.

ВРАТИО СЕ У БОРОВО

До скоро је био у свом стану у Загребу како би био ближе својој породици која тамо живи, а управо се недавно са првим пролећним данима вратио у своје Борово у којем ће неко време и остати. Одмах да кажемо, у његовом друштву је још увек јако весело. Задовољан је што смо дошли, иако му ни у Борову не фали пажње, јер га свакодневно посећују и пазе бројни пријатељи које је овде током година стекао. Сат времена проведених са њим представљају пуно искреног смеха, успомена и по неку сузу коју му најчешће изазива тренутак када не може да се присети неке речи. Наиме, чика Вељо је прошле године доживео мождани удар након којег отежано прича што је за брбљивца какав је био понекад изузетно тешко. Без обзира на то, сваку неизговорену реч замени мимиком и гестама па споразумевање са овим добрим човеком не представља никакав проблем. Псовке и даље, као некад, сипа као из рукава.

- Ја сам био вагабундо. Прошао сам сито и решето. Мајка ми је била из Иванић града, а отац жељезничар из Ниша. Рођен сам у Кленку, а после смо се стално селили. Живели смо и у Загребу, Негославцима, Инђији и многим другим местима. Ишао сам у чувену гимназију у Сремским Карловцима, а Медицински факултет сам завршио у Загребу. Након тога сам живео у Борову и радио у Вуковарској болници, а упоредо са тим сам приватно радио као педијатар код мене кући. Провео сам годину дана и у Либији где сам радио као доктор, кратко ће доктор Вељо о свом дугом и садржајном животу.

УСПОМЕНЕ НА СЛИКАМА

Након тога води нас у собу где му је некада била ординација на чијим зидовима још увек живе многобројне успомене. Ту су фотографије, дипломе, признања, ордени за рад, за заслуге, а неки и за животно дело. Ту су и три лекарске дипломе, једна његова, друга од покојне супруге Хелене, а трећа од ћерке која је кренула њиховим стопама. На једном од признања пише да је примаријус Велимир Михаиловић био утемељитељ дечијег одељења вуковарске болнице 1963. године, дакле пре више од пет деценија.

- Ето ти, видиш, нисам ја био п... дим, кратко ће, уз смех, и у свом препознатљивом стилу доктор Вељо.

Доктору Вељи 2013. године уручена је награда града Вуковара за животно дело и све што је урадио за развој дечје медицине у граду у ком је провео цео свој радни век. Многи данашњи родитељи о њему знају само из прича оних старијих јер доктор Вељо је један од оних ретких појединаца који још за живота постану легенда не само града у ком живе, него се добар глас о њима пронесе и много даље.

Безобразан, једноставан, искрен, генијалан – све је то оно што чика Вељу и даље чини култном личности Борова насеља. Данас су такви лекари реткост, а ко зна можда би доктора Вељу да ради и данас прогласили и за лудака и напасника који децу хвата за ноге и окреће наглавачке. У сваком случају, ако је још игде сачуван онај стари дух овог радничког места којег се сећају старије генерације, онда је то у овом човеку. Нека нам још дуго поживи.

СЕЋАЈУ ГА СЕ И НА ФЕЈСБУКУ

Ово су само неки од најзанимљивијих коментара који су изашли испод поменуте слике доктора Веље.

Војислав Рој Николић:
- Легенда Борова Насеља, Чика Веља. Ја и даље ту улицу према пошти од парка зовем Чика Вељина или скраћено Вељина улица.

Мирјана Џинић:
- Овај човек је мени спасио моју болесну кћер пре 25 година, хвала му до неба и колико још деце... Кад су сви дизали руке од њих Вељо их је спашавао.

Гордана Бабић:
- И мог сина! Има у малом прсту што већина доктора нема у мозгу! Свака част и велики поздрав за великог човека!

Миња Бачић:
- Добри, драги др Вељо.

Срете Николовски:
- Када само одвели првог сина на преглед као бебу а он га узме за ноге и подигне наопачке.   Жена се одузме од страха, а он се насмеје и каже: "Ма комшинице не бојте се, бебе су издржљиве".

ДОКТОР СА ДУШОМ ПЕСНИКА

Поред фотографија и ордења, доктор Вељо нам је показао и неке од својих песама које је почео да пише када му је преминула супруга. Једну од њих издвојићемо и овде, а стихове које ћете прочитати у оригиналу су написани на глагољици коју је учио у Карловачкој гимназији пре више од седамдесет година.

Могу сада рећи да многа љета

за мене су прошла,

да сам сретан у животу био

године су давне,

а да нисам знао да сва дјела моја

спомен времена су

којем дариван сам био

и све нека тече и дани нек се броје

у књиге неке, споменаре

и кад се неко сјети

уздахом сненим

да спознат знаде

да само дјела остају,

а ми као да смо били присутни

у пролазу.

Никола Милојевић
Извор бр. 117
13.4.2015.