Данашње генерације врло мало знају о страхотама и злочинима који су почињени у некадашњој Независној држави Хрватској, те је због тога и филм “Дара из Јасеновца” изазвао толику пажњу и реакције на српским просторима, али и шире.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” историчар Милан Кољанин из Београда, наводећи како бројне генерације нису имале прилику да се ближе упознају са темом страдања у Јасеновцу, иако је, како је истакао, мало породица “на простору усташке велике Хрватске, које нису биле погођене овим геноцидом”.

- Ратови деведесетих година прошлог века који су пратили разбијање југословенске државе су актуелизовали то питање страдања у Другом светском рату, али су га донекле и потисли. Одговорност за то лежи пре свега на државним просветним властима, односно на онима који би требало да брину о неговању културе сећања.

Јасеновац треба посматрати као симбол и као сублимацију зла, које се дешавало свуда на српским етничким просторима клеро-фашистичке НДХ, од Глине до источне Босне и Херцеговине, Бихаћа, Сремске Митровице и других места масовних страдања. Свест о политици уништења Срба коју је до краја Другог светског рата у разним околностима спроводила усташка хрватска држава треба неговати како путем школских програма и уџбеника, тако и чувањем успомене на страдале на другим великим стратиштима, од обала Дрине до Гаравица, Дракулића, Мотика и Шарговца и бројних других.

Запитајмо се у каквом су стању ови споменици, без обзира на ентитетске и државне границе и шта се ту може учинити - истакао је Кољанин, додајући како увијек треба наглашавати да су, упоредо са Србима, политици уништења били изложени и Јевреји и Роми, али и противници тадашњег хрватско-усташког режима.

ГЛАС: Зашто је тема Јасеновца била толико дуго гурана под тепих у некадашњој нам заједничкој држави?

КОЉАНИН: У југословенској држави је питање културе сећања имало јасну идеолошку и политичку употребљивост, јер је у свести људи стално постојало питање: Да ли је могућа Југославија после Јасеновца? Власти су се с тим питањем суочавале на разне начине и један од њих је био уређење Спомен-подручја Јасеновац шездесетих година прошлог века. Нажалост, подручје некадашњег логора је данас подељено државном границом.

Стварањем нових држава на југословенском тлу дошло је и до разбијања заједничке културе сећања са свим њеним манама у политичким употребама. Дошло је до национализације културе сећања, чему је свој допринос дала и историјска наука.

О Јасеновцу је протеклих деценија објављен релативно велики број књига различитог жанра, објављивана су бројна сећања, али много посла је пред нама. Ту пре свега мислим на организовање институција, истраживање и објављивање извора.

Треба нагласити и да би морало да се изврши систематско форензичко и геомагнетно снимање целог подручја логора Јасеновац са Старом Градишком и места других логора система логора Јасеновац. То отвара и поље сарадње са властима Републике Хрватске и заједничког деловања два спомен-подручја у Јасеновцу и Доњој Градини.

ГЛАС: Колико снимање оваквих филмова може помоћи?

КОЉАНИН: Актуелизовању питања страдања деце у усташким логорима, али и њиховом спасавању допринео је свакако и недавно снимљен документарно-играни филм о акцији Диане Будисављевић, тако да су овај и филм “Дара из Јасеновца” умногоме комплементарни.

Треба се надати да ће бити снимљени и други филмови, играни и документарни, јер је Други светски рат донео таква страдања да она остају трајно у колективној свести. Само је питање како ћемо се према томе односити, јер са тим се мора живети.

Треба нагласити и да је ратни сукоб који је пратио стварање нових држава на тлу Југославије немогуће разумети без онога што се догађало у Другом светском рату, али и да је сам по себи оставио нове велике и дубоке ожиљке. Ти ратови такође су праћени новом културом сећања. Хтели ми то или не, показује се да постоји извесна конкуренција, компетитивност у неговању културе сећања на Други светски рат и на ратове деведесетих година.

То је једна нова ситуација и морамо је бити свесни, ма колико да је исфорсирано и историјски немогуће стављање у исту раван Јасеновца и Сребренице.

ГЛАС: Можете ли нешто више рећи о тој злогласној гарнитури ликова из логора Јасеновац, а који су починили неке од најмонструознијих злочина у тадашњој НДХ, али и њиховом животу након Другог свјетског рата?

КОЉАНИН: Велики број најодговорнијих за масовне злочине у НДХ, са усташким поглавником Антом Павелићем на челу, избегао је одговорност и није добио заслужену казну. То се мора посматрати у светлу најављиваног хладног рата убрзо по окончању Другог светског рата. На усташку и емиграцију других југословенских народа, пре свега српску, западне силе су гледале из угла користи у могућем војном сукобу.

У врху усташке државе постојало је уверење да мора доћи до сукоба међу великим савезницима. Почетком маја 1945. усташка влада је позивала на војну интервенцију надајући се очувању НДХ. Слична су била и очекивања Римокатоличке цркве и надбискупа Алојзија Степинца, који је у томе имао своју улогу, мада ју је негирао на суђењу октобра 1946. године.

Другим речима, истраживања западних обавештајних архивских извора су већ крајем осамдесетих година прошлог века показала да су западне силе жмуриле на оба ока када је преко Римокатоличке цркве велики број најистакнутијих усташких злочинаца нашао уточиште не само у Пероновој Аргентини, него и у самим Сједињеним Државама и Канади.

Одмарање Павелића у Шпанији са породицом 1959.

Занимљива је и улога Франкове Шпаније. Није чудно да је у њој Анте Павелић после атентата нашао уточиште и на крају умро и да је ту деловала организација са Вјекославом Максом Лубурићем на челу. Њихово финансирање је свакако потицало великим делом од имовине опљачкане од Срба и Јевреја током постојања клеро-фашистичке НДХ, али постојали су и други извори.

У сваком случају, хрватско-усташка емиграција је била далеко најбројнија и најопаснија за власти Југославије, а највећа опасност је долазила од њиховог повезивања са сепаратистичким снагама у земљи. До тога је и дошло после победе генерала Фрање Туђмана на изборима у Хрватској и та емиграција и њихови потомци су добили истакнуто место у администрацији нове хрватске државе.

ГЛАС: Како коментаришете то што велики број тих злочинаца никада није одговарао за своје злочине? Ако се не варам, само је Динко Шакић осуђен, и то тек 1998. године.

КОЉАНИН: Међу најистакнутијим припадницима хрватско-усташке терористичке емиграције је био управо Динко Шакић, један од заповедника логора смрти Јасеновац. Он је живео у Аргентини са својом супругом Надом, која је била један од главних злочинаца међу “усташицама” у логору у Старој Градишци.

У хапшењу Шакића и алармирању међународне и аргентинске јавности на Шакића и његове злочине велику улогу су одиграли директор Визенталовог центра Ефраим Зуроф, али и југословенске власти 1998. године. Иако је његово изручење тражила и Југославија, Шакић је изручен Хрватској, где му је од марта до октобра 1999. године одржано суђење.

Од очекиваног “Хрватског Нирнберга” није било ништа, Шакић је осуђен за ратне злочине, али не и за злочине против човечности и геноцид. Добио је 20 година робије, на којој је умро 2008. године. Оно што је интересантно јесте да је сахрањен уз почасти и у усташкој униформи НДХ.

ГЛАС: С друге стране, његова супруга Нада Шакић и сестра Макса Лубурића, никада није одговарала за своја злодјела, па је чак по повратку у Хрватску уживала привилегије попут неке хероине...

КОЉАНИН: Против његове супруге Наде Шакић није ни подигнута оптужница, и поред свих доказа и сведока који су могли да сведоче о њеним злочинима.

Замислите ситуацију да је неко од преживелих из логора могао да се сретне са Надом Шакић на загребачким улицама. То би било немогуће у некој другој држави, али јесте у Хрватској.

ГЛАС: Зашто Макс Лубурић никада није ухапшен и приведен правди, иако се наводно знало гдје се налази?

КОЉАНИН: И поред свих покушаја, југословенске власти су имале ограничене могућности да издејствују изручење ратних злочинаца због околности о којима је било речи. Сам Шакић је на суђењу изјавио да је имао америчке визе и да је слободно путовао у Сједињене Америчке Државе.

Сетимо се и суђења Андрији Артуковићу 1986. године у време постојања СФР Југославије, које такође није испунило очекивања, пре свега у погледу улоге и карактера Независне Државе Хрватске.

ГЛАС: Да ли се зна како је побјегао Анте Павелић из Хрватске, те на којим мјестима се све крио?

КОЉАНИН: Павелић је побегао маја 1945. године. Он је чак био ухапшен у Салцбургу, али је убрзо и пуштен. У његовом сакривању и спасавању главну улогу су имале британска и америчка обавештајна служба и Римокатоличка црква, уз остале и Крунослав Драгановић.

Нажалост, са Павелићем се није десило оно што се десило са Адолфом Ајхманом, који је отет и чије је суђење у Јерусалиму 1961. године имало велики одјек у јавности.

Такође, нису разјашњене ни све околности атентата на Павелића у Аргентини, после чега се он склонио у Шпанију, где је и умро.

ГЛАС: Да ли је познато како је Павелића пронашао Благоје Јововић, који је 1957. у Аргентини извршио атентат на њега?

КОЉАНИН: Све околности овог случаја још нису разјашњене и потребни су нови историјски извори, мада и сведочење о улози Благоја Јововића има свој значај.

ГЛАС: Да ли очекујете да се након отварања ватиканског архива коначно расвијетли прича о тим “пацовским каналима” и улози Католичке цркве у спасавању хрватских и муслиманских фашиста?

КОЉАНИН: Та улога је већ великим делом позната, мада ће нова истраживања морати да баце ново светло на ту улогу. Надамо се да ће и тај део ватиканских фондова бити доступан истраживачима, јер би требало да буде доступна целокупна документација из времена понтификата папе Пија XII, односно период од 1939. до 1958. године.

Велика је заслуга папе Фрање због одлуке да се отвори документација из овог периода, која је делом већ објављена. Начин на који је то урађено не даје праву слику о том периоду, а ни улози самог папе и Свете столице.

На отварање архива свакако је утицао притисак међународне јавности, међувладиних организација као што је Међународна алијанса сећања на холокауст, али и напори Српске православне цркве да се спречи проглашење кардинала Алојзија Степинца за свеца.

ГЛАС: Како бисте описали улогу Католичке цркве у овом црном периоду хрватске историје, с посебним освртом на Алојзија Степинца, којег Хрвати желе прогласити свецем?

КОЉАНИН: Улога Римокатоличке цркве у време Независне Државе Хрватске је изразито негативна, а таква је и улога надбискупа Алојзија Степинца. И поред нових сазнања о спасавању појединаца и група, он сам и Бискупска конференција су имали улогу једног од стубова усташке државе.

Блиски сарадници: Павелић и Степинац

Постојале су разлике у методама постизања циља, али он је био исти - велика католичка Хрватска. Подршка Свете столице је била помало уздржана, али је била неоспорна.

ГЛАС: Како гледате на сталне покушаје рехабилитације усташког покрета у Хрватској?

КОЉАНИН: Није реч само о покушајима. Много тога је учињено на симболичкој равни, али и у јавном говору. Можда је ту најбољи пример изједначавање Јасеновца и Блајбурга, при чему се овом другом појму даје много већи значај.

Треба нагласити да истовремено постоје велике разлике у јавности и у историографији у тумачењу улоге и места НДХ, Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца, партизанског покрета и Андрије Хебранга, али и у низу других тема. У сваком случају, треба нагласити да је критичка хрватска научна историографија ипак дала низ важних историографских дела и да је у дијалогу са српском и другим историографијама.

Добар пример сарадње историчара из региона је уређење нове сталне поставке земаља бивше Југославије у Државном музеју Аушвиц-Биркенау.

Разговарао: Вељко Зељковић
Објављено: 28.02.2021.