ОПЕРАЦИЈА ГЛАДИО
"Гладио" је тајна операција НАТО пакта која је вођена у другој половини 20. стољећа, односно већим дијелом Хладног рата на европском континенту.
Ради се о томе да су англо-саксонске земље: САД и Велика Британија жељеле да остваре побједу односно доминацију над земљама источне Европе које су постале дио совјетске зоне утицаја. Међутим, како је Црвена армија тада била веома јака и имала довољно снаге да се одлучно супростави Северно-атланском савезу, то се од директног сукоба одустало, па је покренута ова операција, која је преко Италије, Њемачке, Аустрије и осталих држава централне и јужне Европе радила на субверзивним акцијама са циљем подиривања и слабљења совјетског блока.
Званично је "Гладио" трајао од 1956. до 1990. године, за њено руковођење су били одређени најбољи официри америчке обавјештајне службе (ЦИА).
Назив је узет од ријечи гладио, што је у старом Римском царству означавало кратки мач за борбу гладијатора.
Мноштво хрватских, али албанских и муслиманских емиграната који су након Другог свјетског рата напустили Балкан односно побјегли пред партизанским дивизијама и отишли у западно-европске, латино-америчке, Аустралију, Канаду... и др. су врбовани за потребе ове операције.
Имали су финансијску и логистичку подршку од земаља у којима су обучавани у терористичким камповима за диверзантске упаде. Као такви су убацивани у мањим групама на територију Југославије и радили мноштво саботажа са задатком подизања побуне односно подизања устанка против комунистичких режима.
Сем тога, они су извршавали и разне друге терористичке акције, као што су атентати, напади на амбасаде, отмице авиона, киднаповања југославенских дипломата и сл.
Први пут да се "Гладио" јавно помиње јесте крајем 1990. године, када је Хладни рат већ окончан, односно Варшавски пакт се распадао, а такође је и Совјетски Савез био у озбиљним проблемима... о томе је проговорио италијански премијер Ђулио Андреоти, који је указао на постојање такве једне операције.
Иако је операција "Гладио" званично престала на самом крају осамдесетих година, многи аналитичари сматрају да она није у потпуности нестала, већ да се само смањила потребу за одређеним људима и ресурсима, али да је она наставила свој циљ у неким другачијим облицима, јер Русија као најбогатија земља свијета сировинама није покорена.
ПРЕТХОДНИЦА
Њемачка, Јапан и Италија су 27. септембра 1940. године у Берлину потписали економски и политички уговор о сарадњи и интересним сферама који је познат као Тројни пакт. Било је то на почетку Другог свјетског рата, када је Адолф Хитлер нацистички вођа Трећег Рајха газио све пред собом, а Бенито Мусолини здушно пратио вјерујући у нову подјелу свијета. Почетак краја Хитлеровог сна се десио када су снаге Вермархта са сателитима поражене код Москве децембра 1941. године... потом је усљедило низ контраофанзива Црвеноармејаца који су успјели да за двије године истјерају њемачке, мађарске, италијанске, хрватске снаге из СССР.
Америчке и британске армије су љета 1944. године отвориле Западни фронт у Нормандији на сјеверу Француске, што је Хитлеровој коалицији наговјештавало потпуни слом, с обзиром да су и на Јужном фронту у Италији западни савезници поразили годину дана раније Мусолинијев режим. У мају 1945. године усљедила је потпуна окупација Њемачке и Берлина јер је потписана безусловна капитулација.
На Нирнбершком процесу 1946. је мноштво нацистичких војника, (под)официра и генерала осуђено за ратна злодјела над цивилима и учешће у холокаусту.
Пријератна Њемачка је подијељена на четири окупационе зоне: совјетска (источна), француска (западна), америчка (јужна) и британска (сјеверна)... кренула је трка у наоружању, што се тумачи као почетак Хладног рата, првенствено из идеолошких разлика.
У прољеће 1949. године прво је створен сјеверно-атлански војнополитички савез, а мало касније је проглашена Западна Њемачка, односно британска, француска и америчка зона су уједињене у нову државу, која је била под протекторатом НАТО пакта.
Мало касније, њемачки политичар Валтер Улбрихт (прошао обуке у Коминтерни) проглашава Источну Њемачку која је била под совјетским надзором. Управо су ове двије њемачке државе: Западна и Источна испољавале деценијама велике нетрпељивости.
НАСТАНАК
Амерички војни стручњаци у Пентагону су средином педесетих година 20. вијека увидјели да је Совјетски Савез превелики "залогај" тј. да се не може у кратком року добити рат против жилавог идеолошког непријатеља, који је у то вријеме почео свуда по свијету да даје подршку сиромашним и слободољубивим народима да се ослободе робства западних колонијалиста.
Такође, сматрано је да директан сукоб са бољшевицима би произвео несагледива разарања, можда и крај људске цивилизације с' обзиром да су и једни и други имали нуклеарно наоружање.
Ипак, одлучено 26. новембра 1956. године у највишим војним круговима Вашингтона да се покрене тајна операција која би индиректним сукобима подиривала и постепено сламала Варшавски пакт, односно земље иза "гвоздене завесе": Пољска, Чехословачка, Бугарска, Румунија, Мађарска...
За ову сврху су коришћене обавјештајне служе земаља НАТО пакта, односно све Владе њихових земаља су морале да одвајају одређена финансијска средства за ту тајну операцију.
Официри ЦИА су замислили да се регрутација за потребе "Гладиа" обави међу популацијом која је антикомунистички настројена, односно међу људством које је пред крај Другог свјетског рата напустило тј. побјегло из своје домовине и дошли на Запад. Али исто тако међу ултра-десничарским и пронацистичким организацијама.
ДЈЕЛОВАЊЕ
У Западној Њемачкој, Аустрији и Италији су оснивани терористички кампови гдје су тамошњи војни инструктори држали курсеве за диверзије и герилску борбу. Сем тога, имали су и политичку индокринацију, јер се претежно радило о нискообразовним особама, спремним на све.
Познат је камп код Штудгарта, гдје су се обучавали чланови ткз. Хрватског Револуционарног братства (ХРБ).
Мноштво хрватских и муслиманских младића од 18-30 година је бјежало из Југославије усљед неслагања са Брозовим режимом и присмотре тајне полиције (УДБЕ). Они су добијали смјештај у камповима и повремено обављали одређене послове. Међутим, главно њихово задужење јесте била припрема за борбу тј. рат.
У мањим групицама су терористи убацивани на југославенску територију и вршена су прво испитивања, односно шпијнажа, а касније су послате и бројније групе које су имале задатке да направе нешто веће, односно акције које би довеле до побуне широких размјера како у Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини. Међутим, екстремисти се нису либили дођу у Београд и да изврше бомбашке нападе.
Хрватски терористи су имали неколико отмица авиона и авио-саботажа:
- Гетабург у Шведској 1972.
- Чикаго у Сједњеним Америчким Државама, 1976.
Хрватски терористи у Шведској
Такође, имали су неколико класичних диверзантских упада у Југославију:
- Диверзија пруге Делнице, 1963.
- Бомбашки напад на биоскоп "20. октобар" у Београду, 1968.
- Радуша (Феникс), 1972. познато као ткз. Бугоганска група
Затим, неколико атентата у Паризу, Мелбурну, Стокхолму...итд.
Према безбједоносним извјештајима, југославенске оружане снаге су имале око 2.000 људи губитака који су погинули у обрачунима са хрватско-муслиманским терористима. Ово је навело руководство СФРЈ о оснивању посебних антитерористичких јединица 1978. које би биле специјализоване за борбу са државним непријатељима.
Шведски премијер Улоф Палме који је водио борбу да се терористи казне убијен је 1986. на улицама Стокхолма, али убица никада није пронађен.
ЗАВРШЕТАК
На чело СССР 1985. године долази политичар Михаил Горбачов који је као лидер највеће земље свијета отпочео низ контраверзних реформи, које су доводиле до привредних застоја и економских проблема, самим тиме је и војна моћ Црвене армије рапидно слабила.
Горбачов је неприродно имао добар однос са САД и Великом Британијом, што само подгријава сумње о томе да је он шпијун.
Хиљаде Њемаца радосни у Берлину
У септембру 1989. дошло је до рушења Берлинског зида, који је представљао симбол совјетске надмоћи и поражености Њемачке. Руски војници су почели са напуштањем Источне Њемачке и кренили пут матице. Ово је означило почетак једне нове полтичке ере и крај социјализма у Европи. Њемачка се наредне године ујединила, односно Источна Њемачка се присајединила Западној. Берлин је поново постао греманска престоница, а Хелмут Кол је ликовао од среће јер је остварио историјски успјех.
Италијански премијер Ђулио Андероти (1919-2013) је крајем 1990. године први пут јавно поменио постојање "Гладиа", односно једне тајне операције када се увидјело да се Хладном рату ближи крај, пошто се тада и Варшавски пакт увелико распадао. Ово је речено у контексту смањења финансијских средстава које су земље, међу којима и Италија, морале одвајати за тако нешто.
Андероти (лијево) са Ричардом Никсоном 1973.
Такође, хрватска емигрантска удружења су тада престала добијати подршку па је добар дио њих похрлио у домовину 1991. године како би се прикључило "борби за независност", односно обрачуну са Србима и Југославенском Народном Армијом.
Занимљиво је то што хрватски емигранти који су били итекако упознати са "Гладиом", по повратку у домовину деведесетих година 20. вијека углавном били ликвидирани под неразјашњеним околностима, јер се ЦИА плашила разоткривања око умјешаности у ове криминалне работе, па су тако уклањани непожељни свједоци.
Амерички предсједник Били Клинтон је 1994. године упутио народу Грчке Републике извињење због умјешаности агената ЦИА у Војни пуч који је извршен 1967. године у овој јужнобалканској држави, који је довео до укидања монархије и заустављања побједе социјалиста.
Почетком 21. вијека у Италији на суђењу за убиство новинара Мина Пекорелија дошло је до скидања ознаке "строго повјерљиво" са докумената који су били везани за Борхесеов пуч у децембру 1970. године на Апенинском полуострву. Тада је такође откривено да су у читаву причу били умјешани агенти обавјештајне службе САД, односно да је ово покренуто од Ричарда Никсона, предсједника САД.
Новински лист "Република" је крајем 2004. године је јавно објавио серију докумената.
Ове прљаве радње САД које су извршаване на југу Европе имале су за циљ да не дозволе побједу љевичарски партија које су имале контакте са СССР, пошто су се Американци бојали да Совјети не би на Медитерану угрозили њихове геостратешке интересе тако што би градили своје војне (подморске) базе.
Tags:
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
SOCIJALISTICKA JUGOSLAVIJA
|
|
|
|
|
| |
Посећено је:
3,618 пута
Број гласова:
22