Милица Ракић (1996-1999) је трагично настрадало тј. убијено дете у НАТО агресији односно варварском бомбардовању Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. године, које је познато још под шифрованим именом "Милосрдни Анђео".

Милица је имала свега три године када је ракета НАТО бомбардера погодила њену кућу у београдском насељу Батајница, тог кобног 17. априла 1999. године и усмртила је.

Постала је тако симбол страдања и невиних жртава у бомбардовању Србије и Црне Горе, на крају 20. века.

ЖИВОТОПИС

Милица Ракић је рођена 9. јануара 1996. године у Београду. Живела је у улици Димитрија Лазаревића Раше бр. 8, у насељу Батајница које се налази у београдској општини Земун, на путу према Старој Пазови.

Њени родитељи Душица (1959.) и Жарко Ракић (1956.) пре Милице добили сина Алексу рођеног 1990. године, који се веома обрадовао када је добио млађу сестру. Жарко Ракић је иначе Крајишник, родом из села Колунић код Босанског Петровца, који је дошао касних 1970-их година у Земун, у потрази за послом.

Милица у загрљају свог брата Алексе

Радио је као прецизни механичар у предузећу ИПМ - Земун. Упознао је своју будућу супругу Душицу, на Бежанији осамдесетих година и ожено је 1989. године.

СТРАДАЊЕ

Дана 24. марта 1999. године, НАТО пакт покреће агресију на СР Југославију односно Србије и Црне Горе, ради "спречавања" хуманитарне катастофе у јужној србској покрајини Косову и Метохији, јер се тамо већ две године водио прави жестоки рат између албанских терориста из Окупаторске Војске Косова и југославенских снага безбедности - Полиције и Војске.

Албанске терористичке банде су још од 1996. године војно, економски и технички помагале америчке и британске фирме специјализоване за "мале ратове" и револуције у земљама Трећег света. Тако да је ово било директно мешање НАТО пакта у унутрашње ствари једне суверене европске државе СР Југославије. Поред тога, имали су војне инструкторе из Италије и Немачке у Републици Албанији који су обучавали теористе у камповима.

Већ од првог дана НАТО ракете нису бирале жртве, него су погађали често и цивилне циљеве, односно зграде, мостове, куће, школе, болнице, цркве, културно-историјске споменике и др... Једноставно за агресора није постојала разлика између војних и цивилних мета, јер је био циљ поразити тј. уништити Србе.

Милица Ракић је на дан своје смрти нацртала цветиће лале и залепила на зид. Иначе, Ракићеви рођаци из западне Босне су од првог дана бомбардовања Србије звали да дођу код њих, да се склону, али Жарко није хтео ни да чује. Сматрао је да неће гађати цивилне циљеве, али и није хтео да напушта свој дом.

Погођена кућа Ракића у Батајници

Дана 17. априла 1999. увече око 21 сат започела је ваздушна опасност над Београдом што је значило да НАТО авиони поново долазе у своју геноцидну мисију са циљем нових убијања и уништавања.

Око 21:45 сати ракета погађа кућу Ракићевих у Батајници. У том моменту мала Милица је била у купатилу на ноши, док је њена мајка Душица отишла за час у собу да припреми Милици кревет за спавање. Врата купатила су била отворена. Одједном се чула снажна детонација, затим прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, фасаде...

Туга породице Ракић на Миличиној сахрани

Жарко је потрчао до купатила и видео стравичан призор како му дете мртво лежи на поду, све је било пуно крви, надајући се да је ипак можда жива. Узео ју је у руке, а затим сјурио се низ степенице, па у аутомобил одвезавши је до Земунске болнице. Тамо су је примили дежурни лекари.

Тужну вест о смрти мале Милице Ракић, лекари су саопштили Зорану Благојевићу, Жарковом зету у поноћ.

Жаркова сестра Милка Благојевић, иначе професор се сећа тог кобног 17. априла:
- "Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам и не разумем.

Оставила сам код куће сина Илију, шестогодишњака - Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању".

Богдан Мириловић (71), комшија Ракићевих такође не може да заборави тај страшни дан:
- "Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву и запомагање".

Још један комшија Феми Сумети (37) у истој улици са кућног броја 10... он се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи. У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21):
- „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу... 2011. године су ми извадили парче гелера из ноге али сумњају да је још остало...

Играо сам се често са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около...”.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

За Ракиће и Миличину родбину, је време стало, бол не јењава ни после толико година од трагичне смрти њихове Милице, још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера. У доба Миличине погибије, Душица није знала да је трудна. Одлучила је да ипак роди бебу, тако да је своју трудноћу провела између кревета и батајничког гробља, где је често одлазила да се "исприча" са Милицом.

Ракићеви су почетком 2000. године добили још једно дете: девојчицу Анђелу, која им је поред сина Алексе једина радост и разлог за живљење. Анђела Ракић, своју покојну сестру зна из родитељских прича и са слике.

Иначе, Миличину породицу редовно обилазе политичари и новинари крајем марта или почетком априла, за рад скупљања јефтиних поена. Они тешко живе, крпе крај са крајем... Син Алекса је завршио за кувара, али не може да нађе посао. Жаркова фирма је у стечају, не добија редовно плату, чак ни за толи оброк и превоз.

Поред свега тога породица Ракић је протеклих година трпела невероватне неправде, што им је додатно наносило бол и увећавало тугу за малом Милицом.

Прво су општинске власти из Земуна хтели да им сруше кућу, јер је "нелегално" саграђена. У последњем моменту је спречено, јер је комунали инспектор одбио да им сруши кућу, када је чуо да је ту погинула Милица Ракић.

У Батајници је покренут спортски турнир са именом Милице Ракић. Отац Жарко је редовно долазио на те турнире јер је и сам у младости играо фудбал на позицији левог крила. Док су тај турнир водили Жаркови пријатељи све је било у реду.

Ккасније преузимају неки други људи из месне заједнице, који су најправили ујдурму од свега и само блатили име Милице Ракић и њене породице. Довели су спонзоре, почела су намештања утакмица, а дешавало се да забораве да одрже минут ћутања за покојну Милицу. Жарко им је забранио да користе име његовог детета за тај турнир.

Породици Ракић ово није била једина смрт у ратовима на бившем југославенском простору. Жарков брат Здравко је био специјалац у србској полицији, који је погинуо 1994. године у Западној Босни на ратишту.  Жаркови родитељи су се вратили на огњиште, након "Олује" и "Маестрала" у своју родну кућу која је била запаљена од хрватских бојовника. Умрли су 2007. и 2013. године.

СПОМЕНИЦИ

У Батајници је направљена спомен чесма са именом Милице Ракић, а у централном београдском парку Ташмајдан, постоји је један споменик са исписаним именима 78-оро деце која су убијена 1999. у бомбардовању НАТО пакта и бронзана  спомен-биста Милице Ракић.

Градске власти Београда по налогу политичара су ту бисту привремено склониле 2001. године, да не би вређала и подсећала представнике НАТО алијансе и Европске Уније приликом посете Београду, на стравичне злочине у којима су учествовали 1999. године.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

СПЦ је покренула иницијативу да се Милица Ракић канонизује, што значи да ће бити проглашена за свеца. У манастиру Тврдош, који се налази на самом југу Херцеговине код Требиња, направљена је фреска са ликом Милице Ракић, а праве се и иконе. На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.

О малој Милици Ракић су данас испеване бројне песме, сврставајући је у ред анђела. Једна од тих песама је следећа.