Милица Ж. Ракић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Ратови у СФРЈ

Област: Србија


Милица Ж. Ракић



Милица Ракић (1996-1999) је трагично настрадало  дете у агресији односно НАТО бомбардовању СР Југославије у пролеће 1999. године, које је познато још под шифрованим именом "Милосрдни Анђео".

Милица је имала свега три године када је ракета НАТО авиона погодила њену кућу у београдском насељу Батајница, тог кобног 17. априла 1999. године и усмртила је. Постала је тако симбол страдања и невиних жртава у бомбардовању Србије и Црне Горе, на крају 20. века.

 

 

 

БИОГРАФИЈА

Милица Ракић је рођена 9. јануара 1996. године у Београду. Живела је у улици Димитрија Лазаревића Раше бр. 8, у насељу Батајница које се налази у београдској општини Земун, на путу према Старој Пазови. Њени родитељи Душица (1959.) и Жарко Ракић (1956.) пре Милице добили сина Алексу рођеног 1990. године, који се веома обрадовао када је добио млађу сестру. Жарко Ракић је иначе Крајишник, родом из села Колунић код Босанског Петровца, који је дошао касних 1970-их година у Земун, у потрази за послом. Радио је као прецизни механичар у предузећу ИПМ - Земун. Упознао је своју будућу супругу Душицу, на Бежанији касних 1980-их година и ожено је 1989. године.

 

 

СТРАДАЊЕ

24. марта 1999. године, НАТО пакт покреће бомбардовање СРЈ односно Србије и Црне Горе, ради "спречавања" хуманитарне катастофе у јужној српској покрајини Косово и Метохија, јер се тамо већ две године водио прави рат између албанских терориста и српске полиције. Албанске терористе су још од 1996. године војно, економски и технички помагале америчке и британске фирме специјализоване за "мале ратове" и револуције у земљама Трећег света. Тако да је ово било директно мешање НАТО пакта у унутрашње ствари једне суверене европске државе СР Југославије. Већ од првог дана НАТО ракете нису бирале жртве, него су погађали често и цивилне циљеве, односно зграде, куће, школе, болнице, цркве, културно-историјске споменике и др...

  

 

Милица Ракић је на дан своје смрти нацртала цветиће лале и залепила на зид. Иначе, Ракићеви рођаци из Републике Српске су од првог дана бомбардовања СРЈ звали да дођу код њих, да се склону, али Жарко није хтео ни да чује.

17. априла 1999. увече око 21 сат започела је ваздушна опасност над Београдом, што је значило да НАТО авиони поново долазе у своју геноцидну мисију са циљем нових убијања и уништавања. Око 21:45 сати ракета погађа кућу Ракићевих у Батајници. У том моменту мала Милица је била у купатилу на ноши, док је њена мајка Душица отишла за час у собу да припреми Милици кревет за спавање. Врата купатила су била отворена. Одједном се чула детонација, затим прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, фасаде... Жарко је потрчао до купатила и видео стравичан призор како му дете мртво лежи на поду, све је било пуно крви, надајући се да је ипак можда жива. Узео ју је у руке, а затим сјурио се низ степенице, па у аутомобил одвезавши је до Земунске болнице. Тамо су је примили дежурни лекари. Тужну вест о смрти мале Милице Ракић, лекари су саопштили Зорану Благојевићу, Жарковом зету у поноћ.

 Жаркова сестра Милка Благојевић, иначе професор се сећа тог кобног 17. априла:
- „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам и не разумем. Оставила сам код куће сина Илију, шестогодишњака - Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”

Богдан Мириловић (71), комшија Ракићевих такође не може да заборави тај страшни дан:
- „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву и запомагање.”

 

Још један комшија Феми Сумети (37), у истој улици из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи. У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21):
- „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу... 2011. године су ми извадили парче гелера из ноге али сумњају да је још остало... Играо сам се често са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около...”.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

За Ракиће и Миличину родбину, је време стало, бол не јењава ни после толико година од трагичне смрти њихове Милице, још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера. У доба Миличине погибије, Душица није знала да је трудна. Одлучила је да ипак роди бебу, тако да је своју трудноћу провела између кревета и батајничког гробља, где је често одлазила да се "исприча" са Милицом. Ракићи су почетком 2000. године добили још једно дете: девојчицу Анђелу, која им је поред сина Алексе једина радост и разлог за живљење. Анђела Ракић, своју покојну сестру зна из родитељских прича и са слике.

Иначе, Миличину породицу Ракић редовно обилазе политичари и новинари крајем марта или почетком априла, за рад скупљања јефтиних поена. Они тешко живе, крпе крај са крајем... Син Алекса је завршио за кувара, али не може да нађе посао. Жаркова фирма је у стечају, не добија редовно плату, чак ни за толи оброк и превоз.

Поред свега тога породица Ракић је протеклих година трпела невероватне неправде, што им је додатно наносило бол и увећавало тугу за малом Милицом. Прво су општинске власти из Земуна хтели да им сруше кућу, јер је "нелегално" саграђена. У последњем моменту је спречено, јер је комунали инспектор одбио да им сруши кућу, када је чуо да је ту погинула Милица Ракић. У Батајници је покренут фубалски турнир, са именом Милице Ракић. Отац Жарко је редовно долазио на те турнире јер је и сам у младости играо фудбал на позицији левог крила. Док су тај турнир водили Жаркови пријатељи све је било у реду, касније преузимају неки други људи из месне заједнице, који су најправили ујдурму од свега и само блатили име Милице Ракић. Довели су спонзоре, почела су намештања утакмица, а дешавало се да забораве да одрже минут ћутања за покојну Милицу. Жарко им је забранио да користе име његовог детета за тај турнир.

Породици Ракић ово није била једина смрт у ратовима на простору СФРЈ. Жарков брат Здравко је био специјалац у српској полицији, који је погинуо 1994. у Западној Босни, на ратишту.  Жаркови родитељи су се вратили на огњиште, након "Олује" и "Маестрала" у своју родну кућу, која је била запаљена од хрватских бојовника. Умрли су 2007. и 2013.

 

 

 

СПОМЕНИЦИ

У Батајници је направљена спомен чесма са именом Милице Ракић, а у централном београдском парку Ташмајдан, постојао је један споменик са исписаним именима 78-оро деце која су убијена 1999. у бомбардовању НАТО пакта и бронзана  спомен-биста Милице Ракић.

Градске власти по налогу политичара су ту бисту склониле 2001. године, да не би вређала и подсећала представнике НАТО алијансе и Европске Уније приликом посете Београду, на стравичне злочине у којима су учествовали 1999. године

 

 


ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ

Српска Павославна Црква је покренула иницијативу да се Милица Ракић канонизује, што значи да ће бити проглашена за свеца. У манастиру Тврдош, који се налази на самом југу Републике Српске, код Требиња, направљена је фреска са ликом Милице Ракић, а праве се и иконе. На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.

О малој Милици Ракић су данас испеване бројне песме, сврставајући је у ред анђела. Једна од тих песама је следећа.

 

 

                                   Погибија мале Милице Ракић

Миленијум трећи стиже,
На раскршћу два вијека,
Послушајте од силника,
Српски народ шта дочека.

Моћна сила Нато пакта,
У Бриселу кад одлучи,
Да војничку моћ и силу,
На малени народ сручи.

Па су тукли немилице,
Кидисали на циљеве,
Које штите на папиру,
Конвенције из Женеве.

Ратно право погажено,
А силници сишли с ума,
Склањане су бебе мале,
По склоништа и подрума.

Те макање тек рођене,
К’о да знају па не плачу,
И оне су пркосиле,
Подивљалом освајачу.

Ево један црни примјер,
Каквих има на стотине,
Како коси агресија,
Чисте душе и невине.

Оj, Господе на небеса,
Твоја милост душе прима,
Па невину жртву узми,
Међу својим анђелима.

Ти што владаш васионом,
Праведника и Месије,
Препознат ћеш малу жртву,
Неправедне агресије.

То невино чедо мало,
Милица се Ракић зове,
А бомба је агресорска,
Прекинула дечје снове.

Та макања трогодишња,
Шта је могла да нанесе,
И са чиме да угрози,
Америчке интересе?

У тренутку судњег часа,
У кући је боравила,
У узаној просторији,
Свога кућног купатила.

Гледала је замишљено,
У прстиће малих шака,
Размишљала о Снежани,
И о седам патуљака .

На свој начин тумачила,
Шта би био принц из бајке?
О коме је причу чула,
Од Душице младе мајке.

Није знала да те ноћи,
Вук западни пружа шапу,
Да растави са животом,
Малу српску Црвенкапу.

Није знала да на небу,
Изнад родне Батајнице,
Лете тешки бомбардери,
Крволоци и убице.

Док одједном прекидоше,
Сањарења маште њене,
Звуци страве и ужаса,
Знак узбуне и сирене.

Још сирене за узбуну,
Језиво су завијале,
Касетне су бомбе близу,
Ракићеве куће пале.

Од прозора купатила,
У комаде прасну стакло,
А дијете погођено,
Са мјеста се није макло.

А Душица мајка врисну,
Мајчински јој нагон збори,
Да безгрешно њено чедо,
С невином се душом бори.
Отац Жарко брзо скочи,
А на врата купатила,
Слика страве и ужаса,
Срце му је заледила.

По пиџами с цветићима,
Црвена се крв разлила,
Рече отац зашто бомба,
Мене није погодила?

Мале усне Миличине,
У осмијех развучене
А веселе бистре очи,
Стоје широм отворене,

Лијева јој мала шака,
На крваву љуту рану,
А крв лије немилице,
По прстима и по длану.

Млаз крвави к’о да броји,
Дечјег срца откуцаје,
Примијети црни отац да,
Живота знаке даје.

Па рукама уздрхталим,
У наручје чедо хвата,
Чини му се да му збори,
Помози ми мили тата!

Жури отац амбуланти,
Са комшијом у колима,
А све мисли да још наде,
За Милицу малу има.

Вришти мали брат Алекса,
Код излазних кућних врата,
Па Душицу мајку пита:
“Ђе однесе секу тата“?

Крије мајка горки јаук,
Рад’ Алексе малог сина,
А кида се у комаде,
Њежна љубав материна.

Па у јаду сину збори,
Да се стрпи и сачека,
„Буди добар надо моја,
Вратит ће се брзо сека“.

Но мајчина празна нада,
Истопи се и потону,
Јер на столу амбулантном,
Миличино тијело клону.

Срце стаде, душа оде,
Међ’ небеске анђелчиће,
Па у кући мајка кука,
Јер јој црна зора свиће.

На животну позорницу,
Тек Милица бјеше стала,
А на небо винула се,
Њена чедна душа мала.

Јадна мајка чупа косу,
Грли лутке Миличине,
И Алекси сину рече:
“Ето иде сека сине“.

„Ево новац па отиди,
У цвећару срећо мила,
Купи твојој малој секи,
Три црвена каранфила.

Нека ти их замотају,
Црном траком људи неки,
И напишу брат Алекса,
Са љубављу својој секи.

То је задње што јој дајеш“-
Уплакана рече мати -
„Никад више твојој секи,
Нећеш поклон куповати,

Твојој секи још се нису,
Ни пелене осушиле,
А погибе као жртва,
Најмоћније свјетске силе“.


 

гуслар Саша Лакетић

 

 



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links