Дамјан Штрбац (1912-1941) је свештено-мученик и парох граховски који је убијен на почетку Другог свјетског рата од хрватских фашиста, тако што је ухапшен у мјесту службовања и одведен пут система концентрационог логора Јадовно-Госпић-Паг.

Погубљен је на страшан начин средином јула мјесеца 1941. године на планини Велебит у западној Лици, заједно са хиљадама Срба који су довођени из многих дијелова клеро-фашистичке НДХ.

На редовном засједању Светог Архијерејског Синода СПЦ он је у мају 2003. године канонизован за свеца као Свети Дамјан Граховски. Прославља се 31. маја.

Иначе, Дамјан потиче из хајдучке (устаничке) породице која је ратовала са Турцима на граници.

ЖИВОТОПИС

Дамјан Штрбац је рођен 19. фебруара 1912. године у селу Плавно, покрај Книна. У то вријеме книнска општина се налазила у саставу аустроугарске покрајине Далмације, а тек посље Првог свјетског рата долази под власт Италијана.

Поријекло

Штрбци су на подручје Плавна дошли из босанског дијела Динаре, село Трнинић Бријег код Дрвара. У његовој породици је било угледних свештеника који су се још у доба турске окупације борили за очување србског имена и вјере православне.

Османлије су његовог ђеда који је био парох убили 1875. године тако што су га исјекли на комаде (заједно са осталим члановима породице), јер су покушали да застраше србске устанике у Босни. Док су устаници узели Дамјанова оца и пребацили га као бебу у Бенковац.

Тамо је породица Рњак бринула о њему тј. посинила га је и школовала. Када се Дамјанов отац оженио, одлази са породицом у Плавно, ближе свом завичају. Дамјан Штрбац је заправо добио име по свом ђеду.

Школовање и служба

Као дјечак Дамјан је показивао више интереса за књигу него ли за тешке сеоске послове, па је тако послат у Црну Гору на школовање. Завршио је цетињску Богословију 1932. године, а рукоположен за ђакона у Шибенику двије године касније. У брак је ступио 1934. године, а оженио је учитељицу из Мостара - Стојна.

Прву парохију је добио у Жегару, општина Обровац у срцу Буковице. Посље неколико година Дамјан Штрбац бива послат у Босанско Грахово, преко Динаре планине. Ту је био све до почетка Другог свјетског рата...

СТРАДАЊЕ

Њемачка и Италија са својим сателитима: Албанија, Бугарска, Мађарска и Румунија су у априлу 1941. године извршили агресију на југославенску краљевину и њену територију подјелили по завршетку Априлског рата.

Највећи дио окупиране Краљевине Југославије ушао је у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске коју је предводио хрватски двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Сама НДХ је створена по благослову Ватикана, а геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима је вршен према директивама Римске курије.

Први на удару су се нашли чланови Соколских друштава, бивши Солунци, као и православни свештеници, богати трговци и имућни људи. Рад СПЦ је врло брзо забрањен, као и ћирилично писмо.

У мају мјесецу из западне Босне се повлачи италијанска фашистичка војска, а то подручије преузимају оружане снаге НДХ (Усташе и Домобрани). Одмах почињу прогони и покољи великих размјера.

Већ 14. јуна 1941. хрватско-муслиманске усташе спроводе рацију тј. ЛОВ НА СРБЕ када је и сам Штрбац био ухапшен заједно са још неколико православних светшеника из Ливањског поља. Такође, на овом дијелу Босне хапшени су и виђенији цивили, домаћини... а међу њима највише из породице Спремо, са Купреса.

Дамјан Штрбац је у затвору код Босанског Грахова провео око три недјеље трпећи стравичну психо-фичичку тортуру и мучење, након тога бива пребачен у ланцима у Книн, а касније у Госпић. Добива и редни број 577. 

Из Госпићке казнионице бива одведен на планину Велебит, гдје је бачен у једну од 32 дубоке крашке јаме. Прије тога је жив одран и исјечен на комаде, док су хрватски фашисти у трансу пјевали и веселили се.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

На предлог епископа бихаћко-петровачког г. Христозома, Дамјан Штрбац је канонизован за свеца 27. маја 2003. године, на редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ.

Његов спомен се прославља 31. маја међу вјерницима Српске Православне Цркве.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О животу и страдању Дамјана Граховског до данас није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана нека књига.

Постоји само неколико чланака на интернету, што је свакако недовољно за стварање културе сјећања и свакако ствара основани страх од понављања геницида.