Бранка Р. Ђукић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: СФР Југославија

Област: Црна Гора


Бранка Р. Ђукић



ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У СФРЈ

Логор Голи оток - Хрватско прољеће

Бранка Ђукић - Ђорђе Мартиновић

Бебе из Граца - Данило Милинчић

Биоскоп 20. октобар

 

Бранка Ђукић је трагично настрадала дјевојка, коју су покушали да силују, а потом и убили двојица Албанаца из западних дијелова Метохије. Она је била ученица плавске гимназије, тек стасавала за живот.

Злочинци су били ухапшени и суђено им је у судници Суда у Бијелом Пољу. Њезин отац Раде Ђукић није могао да чека изрицање пресуде, јер је адвокат одбране тражио ослобађајућу пресуду. Тада је узео пиштољ и сам пресудио злочинцу.

Ово је један од најпознатијих случајева у правосуђу бивше СФРЈ, а о њему су писали медији и ван граница тадашње Југославије. Многи часни људи су оправдавали поступак освете Раде Ђукића, за своју невино убијену кћер.

Тако је Бранка отишла у рај, а прича о њеном страдању у легенду.

 

 

БИОГРАФИЈА

Бранка Ђукић, од оца Рада и мајке Виде, је рођена 1956. године у селу Метех, општина Плав, у сјевероисточном дијелу Црне Горе, на планини Чакор, према Косову и Метохији. То је крај (планински вијенац Проклетије) у коме су људи тешко преживљавали и вазда узимали оружје у руке да би се бранили од вукова, комита или разних војски које су тај крај хтјеле ставити под своју чизму. У родном селу је завршила основну школу, а гимназију је уписала у мјесту Плав.

Тамо је Баранка завршила 3 разреда са одличним успјехом, а онда одлучила да промјени школу јер је имала проблема са професором историје. Тако је одлучила да се пребаци у пећку гимназију, пошто јој је Пећ био ближи него Беране, а и у Пећи је имала рођаке. Бранка је имала још три рођене сестре: Славица, Анка и Јованка.

 

 

СТРАДАЊЕ

Бранка Ђукић
 
Раде Ђукић
 

2. септембра 1975. године у раним јутарњим сатима Бранка Ђукић је отишла у Пећ аутобусом, како би се уписала у нову школу. Завршила је своје обавезе, јер пећка гимназија те школске 1975/1976 није почињала на вријеме, већ пар дана касније. Тако је несрећна Бранка кренула аутобусом назад, како би још пар дана провела са својом породицом, која је због љетњих послова одлазила у катуне гдје је у брдима држала стоку на испаши.

На Чакор је Бранка стигла у поподневним часовима, одакле је пјешке кренула путем ка Јечмишту и Шабовој глави. Стаситу и одважну Бранку спазише два Aлбанца из Стреоца код Пећи, који су били са стоком у оближњем катуну и одлучише да је прате ка омару. Бранка их није примијетила, јер нијесу ишли путем већ заобилазно и то трчећи. Кад је Бранка била већ поодмакла и у дубини четинарске шуме, обијесни албански пресретачи изађоше пред њу и покушаше да је зауставе, али како су касније већ изјавили на суђењу, Бранка их је тотално игнорисала и наставила да иде даље својим путем. Видјевши да од вербалне пријетње нема ништа, покушаше да је физички присиле на обљубу, али их је кршна и снажна Бранка, олако од себе физички одбацила.

Опет ова алабанска недоношчад не одустају од своје прљаве намјере. Један од њих вади пиштољ и запријети јој да ће пуцати уколико она не пристане на обљубу. Чувши те огавне ријечи, Бранка му опали шамар и пљуну у лице. Тог тренутка опалио је пиштољ и хитац је прошао кроз Бранкину главу. Бранка тако положи свој младалачки живот, али зато сачува своју част, достојанство и понос. Видјевши шта су направили, извршиоци овог монструозног злочина побјегоше натраг, а Бранка оста насред пјешачког пута у близини чакорског превоја.

Стицајем околности тог поподнева тим путем није нико наишао, а за још већу трагедију случај је хтио да изјутра наредног дана на мртву Бранку наиђе управо несрећни отац Раде. У први мах помислио је - да је привиђење, јер зна да је Бранка у Пећи. Пита се у себи, да ово није случајно само ружан сан, из којег се треба што прије пробудити. Родитељска драма се одвија као у неком филму са трагичном тематиком. Подиже Раде своју кћерку са земље, провјерава њен пулс срца, али нажалост не примјећује код Бранке никакве знаке живота. Не вјерује несрећни родитељ ни својим очима, ни својим ушима. За тренутак несрећни отац помисли да је нијесу случајно дивље звијери убиле. Испоставило се да јесу звијери, да јесу дивље и још веома поганог рода.

 

 

ХАПШЕЊЕ ЗЛОЧИНАЦА

Настала је страшна драма. И прво питање - ко је могао то да уради? Случај је одмах пријаљвљен надлежним властима. Почела је права потрага за непознатим злочинцима. И није дуго потрајало, а инспектори полиције су релативно брзо открили извршиоце овог монструозног злочина. Откривено је и утврђено - да су извршиоци злочина два албанска младића из села Стреоца код Пећи. Одмах су ухапшени и спроведени у истражни затвор у Бијелом Пољу.

А у Метеху, у Радевој кући и братству Ђукића - одвија се невиђена туга и жалост. Медицинском експертизом је утврђено да није било обљубе, јер се Бранка није дала савладати, што је ипак једна врста утјехе за њене најближе и братство Ђукића. Бранка је као права херојина жртвовала свој живот штитећи на тај начин свој образ и достојанство породице.

 

 

САХРАНА

Сахрана се обавља на гробљу Ђукића на домаку Радеве куће. На овом испраћају Бранке Радеве окупило се свеколико људство - комшије, родбина, пријатељи .... Дирљиви говор на опроштају држи директор Одјељења беранске гимназије у Плаву, Боро Микић. Опрашта се од дојучерашње ученице коју је наставнички колектив васпитавао за живот и будућност, а злочиначки хитац је прекинуо то све. Плаче нескривено и старо и младо, а отац Раде, мајка Вида, сестре Славица, Анка, Јованка - просто су изнемогли од превеликог бола. Не вјерују суровој стварности. У глави оца Рада је тако сазрела жеља за осветом.
 

 

 

СУЂЕЊЕ

Није извјесно да су судски органи и милиција били обавијештени о Радевим намјерама, али с обзиром на то да су предузели строге превентивне мјере - да не дође до обрачуна у судници, стиче се утисак да се очекивао догађај који се десио на крају судске расправе. Првог дана суђења претресани су сви који су ушли у судницу, а највише пажње је у том погледу посвјећено управо Раду Ђукићу, који је, намјерно, последњи ушао у судницу. На самом судском претресу није било потешкоћа за тужиоца и Радеве адвокате, јер убице све признаше. Изјављују, да се не кају, нарочито онај који је и пуцао. Не крију ни намјеру, да су хтјели да изврше присилну обљубу, зато што је Српкиња. Оцу Раду и свим присутним у судници, осим родбине убица, се од ових изјава диже коса на глави.

Сљедећи дан је пресудан и последња нада да се изврши план. Смислио Раде и извео боље него било који режисер и сценариста за снимање филма. Када је улазио Раде, опет последњи, милиционер поче да претресањем провјерава има ли оружје, а Раде га дочека оштрим и прекорним ријечима: - “Макни ми се с очију, зашто ме гњавиш, доста ме зла убило, а ти ме још претресаш. Видио си јуче да немам ништа, зашто ме мучиш?!”. Милиционер се повуче и одустаде од претресања, а Раде уђе са напуњеним револвером домаће марке (војно-државни) калибра 9 мм (кратка деветка).

Знао је Раде да ће се судије повући на вијећање ради изрицања пресуде, па се опредијелио да тада изведе планирану акцију. Када се судије повукоше, присутнима се саопшти - да не могу излазити ван они који желе да чују пресуду, јер безбједоносни органи нијесу у могућности да поново врше провјеру о евентуалном уношењу ватреног и хладног оружја при улазу. Међутим, у судници је било ватрено оружје (код Рада). Скоро сви пуше, па се судница убрзо напуни димом од дувана. Многи од тог дима почеше да кашљу. А Раба Цакина се окрену милиционеру који је управо чувао убицу и одреагова на сљедећи наћин: - “Видите ли да се погушисмо од дима, отворите прозор, шта чекате!” Милиционер то прихвати и приђе прозору, а Раде процијени - да је куцнуо час да оконча суђење непосредно прије саопштења пресуде.

 

 

РАДЕВА ОСВЕТА

Извади Раде свој револвер који је био за појасом, направи само три корака и уз пуцањ се појави пламен на глави убице, а одмах и други на леђима. Како су касније медицински стручњаци утврдили - оба хица су била смртоносна, јер је први прошао кроз мозак, а други кроз срце убице, који није имао времена ни да јаукне. А онај други Албанац, саучесник у злочину над недужном Бранком, одмах се баци под ноге осталим милиционерима и тако се спаси, мада је Раде био припремио сљедећи метак и за њега, који је већ био у цијеви пиштоља. Отац и друга родбина присутних Албанаца се нијесу макли с мјеста. Милиционери одмах појурише ка Раду, а он им пружи свој пиштољ и запали цигарету. Раде Ђукић се није опирао, већ се одмах предао. Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори: - "Пази да некога не убијеш, јер је метак у цијеви". А затим се окрену према оном другом Албанцу и рече: - “И ти ћеш овако проћи”.

У судници завлада права паника милиције и судија који чуше пуцњеве пиштоља, те одмах дођоше у судницу. Иако је већ судско вијеће било донијело пресуду (убици 15 година строгог затвора, а саучеснику 13,5 година затвора), одлука тада није саопштена, већ умјесто тога предсједник судског вијећа саопшти, да се због убиства обуставља поступак против убице, а одлука о висини казне саучесника у убиству биће саопштена накнадно. А милиционерима се наложи да изврше детаљни претрес, како би дошли до података о припреми убиства у судници.

 

 

ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ

Са чином освете коју изврши Раде Ђукић у сали Окружног суда у Бијелом Пољу, чакорска драма поприма карактер легенде. Сви дневни листови у Србији и Црној Гори су на првим странама писали о убиству у судници. Тако, на примјер, "Вечерње Новости" су дале ударни наслов -“ Отац пресудио убици ћерке у судници", а слични наслови су се појавили и у "Политици", "Експрес политици" и другим дневним листовима. Новинари су се просто утркивали ко ће емотивније, атрактивније и дирљивије описати догађај у судници и драматичну Бранкину погибију на Чакору, због које се и десио овај случај у судници. Тако, на примјер, у илустрованом часопису "Арена", новинар Никола Ђорђевић је дао добрим дијелом своју верзију о Радевој довитљивости којом је надмудрио милиционере унијевши пиштољ у судницу.

А у народу је настала права плима ријечи подршке и одобравања чина освете и то у свим крајевима на просторима бивше Југославије, а било је случајева да се истим поводом јављају људи из других земаља, па чак континената, на примјер из Сиднеја у Аустралији. У писмима и бројним телеграмима, појединци и читаве породице не само да одобравају извршени чин освете у судници, него га квалификују као узвишени чин родитеља којим се исказује цијена родитељске љубави према свом дјетету, цијена људског достојанства и поноса. Раде је надмудрио органе безбједности и правде у судници, али не ради тога што у њих није имао повјерења, него зато што је важећи закон штитио старије малољетнике од најстрожије (смртне) казне, коју су убице без сумње заслужиле, поготову што су у току суђења изјављивали да се не кају због извршеног гнусног злочина, зато што је Бранка Српкиња.

 


 

ПЕТИЦИЈА - СЛОБОДА ЗА РАДА ЂУКИЋА

Интересовање јавности и грађана није се задржало само у оквирима самог догађаја у судници, него и на плану давања подршке за чин освете. Услиједила је петиција са потписом 75.000 грађана из Полимља и других крајева Црне Горе, као и из крајева ван граница тадашње Југославије. Петицијом је тражено од судских органа пуштање на слободу Бранкиног оца Рада. И поред тога што је сасвим извјесно, да из законских разлога није долазило у обзир да се Раде ослободи одговорности, петиција коју је потписао оволики број грађана, ипак је имала утицаја на судске органе који су првоизречену пресуду Раду од 8 година, смањили на пет, а након помиловања на 3 године. Рада су на суђењу бранили чувени адвокати из Београда, Вељко Губерина и његов сарадник Милан Вујин и то добровољно, без новчане надокнаде. Раде Ђукић је Губерини касније у знак захвалности поклонио гусле које је за ову прилику направио Радота Живаљ из плавског села Велика. Овај мајстор у изради гусала од јаворовог дрвета, чувен у Горњовасојевићком крају, уљепшао је поменуте гусле разним орнаментним шарама. У разговору о овом случају на церемонији приликом преноса Бранкиних мошти из Метеха у Спуж (25. август 1991. године), Вељко Губерина, који је такође био присутан, изјави - да су му ове гусле веома драг поклон и да ће га вјечито подсјећати, јер је бранећи Рада, истовремено бранио достојанство, част и понос једног одважног и храброг оца.

На мјесту погибије Бранке Радеве, подугнут је мрамор са сљедећим текстом:
"Овдје погибе Бранка Р. Ђукић, 2. септембра 1975. године", а на подигнутом Бранкином споменику у Спужу уклесани су сљедећи стихови:

"На Чакору високоме,
сретоше је крвождери,
што са њима нешће поћи,
пресудише револвери.
Не заврши гимназију,
но за образ даде главу.
Оде вила у легенду
и вјечиту стече славу.
Освети је отац Раде,
то витешки он учини.
С тим подиже вјечни спомен
својој људској величини"

 

 

 
Гуслар Божидар Божо Ђукић гусла пјесму о погибији Бранке Ђукић                 Пјесма: Мрамор на Чакору (аудио верзија)

 

МРАМОР НА ЧАКОРУ

На Чакору високој главици,
Прије свиће, него у равници
Прије свиће, а касније мрче
А облаке заклањају смрче,
Ту се вуци и међеди легу,
Тудије су кости од јунака
Много прије доласка Турака,
А Чакор је од кад је свијета
Међа Црне Горе и Космета,
По овоме страшноме бријегу
Некад старе карауле бјеху,
А граница турска и каурска
Тудије су аговали Турци,
Туда су се вијали хајдуци
Тудије је чувена пустиња,
Од вароши Пећи до Гусиња,
Сад ту има дјевојачки Мрамор
Скоро побјен на планину Чакор,
И слушајте пјесма како каже:
За тај Мрамор што га виле страже,
На Чакору са главнога пута
Изишла је Бранка из аута
Иде млада од вароши Пећи
А ужива у великој срећи,
И посматра са ове висине
Равна поља горе и планине,
Да године ове матурира
И онда ће да факултет бира,
Дан је лијеп без кише и глиба,
За сат може стићи до колиба.
Мисли сјутра да се натраг врати
Ал ће данас животом да плати
Јер овога сачекаше ђака
Два дивљака ка два манијака
Питају је „чија ли си млада“
„Ја сам Бранка шћер Ђукића Рада“
„Па полако не хитај, дјевојко,
Да путујеш с нама, Црногорко
Кроз пустињу и ове бобије“
Ал се на њих обазрети не шће
Но ка муња напријед полеће
Ал’ да видиш људске идиоте
Полуђеше од њене љепоте
Обузе их животињско својство
Да се стиди девето потомство,
Пријекијем путем отискоше
И у шуми цуру престигоше
Насрнуше на људско дијете
Нит се боје суда, нит освете
Тога јада нико није гледа
Једна женска двојици се не да
Боже један два ова лудака
Налећеше на жену јунака
Па кад њену одлучност видјеше
Од свога се рада застидјеше,
Кад им њина снага не помаже
Да ураде што бити не може,
један вади из џепа збројевку
Да препане љуту Васојевку
А кад виђе да оружје вади,
Дјевојци се на зликовце згади
Женска глава мушки говораше:
„Е пи на вас и оружје ваше
Од смрти се студенти не плаше
Не мислите да можете живу,
Обешчастит Ђукића одиву
Ви сте нека разуздана банда
Да ви знате мога оца Рада?
Он ће за вас гром из неба бити
Јаме нема ђе ће те се скрити“
Стално ове насрћу немани,
Ал се мушки Васојевка брани.
И два момка тобош на бијесу
Али могли успјети нијесу.
Да брђанку савладају ову,
Но оружје да упомоћ зову.
Како могу причат од срамоте
Да им пиштољ умало не оте
Но да видиш Ђукића одиве
Па кликује и мртве и живе.
Рада оца дозиваше свога
И Ђукиће ђе год има кога,
Мртва брата из гроба дозива
јер је мука додијала жива,
„Ђе сте данас не било вас Боже,
Да ми ико на нужди поможе,
Црни вране, што ћутиш на грани,
Слети јадан те ме кљуном брани.
Ил се, хајде, низ планину вини.
Тамо ђе су Ђукића катуни,
Те им кажи и племе побуни,
Да на Чакор планину изађу
Да ме мртву или живу нађу“.
Разбојници необичне ћуди
Урадише што не раде људи.
Препали се јуначке освете
И убише невино дијете,
Надаше се кад Бранку убију
Ово срамно дјело да прикрију,
Њу што им је у образ пљувала
Какве женске мајка јој кукала.
Ту вјечито доби боловање,
И пропаде њено школовање.
И сва њена будућност и нада.
Што на путу од погани страда.
Нагоркиња од Метеха Рада
Што смислише мајка им кукала
Да због стида и због неморала
Те домове своје ископаше
И у ропство себе заковаше.
А како им на памет не дође
Да је она од јуначке рође,
Да то није танколозовоина,
Но племићи од триста година
Да им неће тако лако проћи
Но да ће им црни петак доћи.
Видјело се на мјесту злочина
Да је била женска величина,
Да се мушки са њима носила,
Док је није муња покосила,
Признали су крваве убице
И да им је пљувала у лице,

Да је хтјела да их разоружа
Ова горска откидена ружа,
Кауркињу ову кад убише
Шта би са њима куд се изгубише?
Побјегли су кроз Бабину гору,
А жртва им оста на Чакору
да се прича докле је Чакора
Историја Бранкина мрамора,
Истину је славни Његош река:
„Част и брука живе довијека“
Да вјероват неће покољења
Да је било овавих створења…
Кад заноћи у планини Бранка
Црна јој је снијевала мајка
Виђела је змију неспримницу,
да је закла за руку десницу
Те је ноћи снијевао Раде
Да од злата јабуку имаде,
И она му у ријеку паде
Газио је кроз мутну ријеку,
Гледа људе јелу ђе сијеку
Прислушкива да га неко зове,
Са Чакора из шуме борове.
Пас му сву ноћ поред тора вије
То му јутро кокот пјева није,
Па како је опучила зора
Крену Раде путем до Чакора,
Рекао би да га нешто вуче
Ђе је Бранка погинула јуче,
Кад је био на прве богазе
Куда људи и коњи пролазе,
Код два бора два њена врсника
Мртва Бранка ал нема крвника,
Који овдје крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише
Једва Раде препознаде Бранку
На црноме јутру и уранку,
У крв коса огрезнула густа,
Убио је метак поред уста,
Просут мозак по јелову грању
Што бијаху навалила на њу,
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску,
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље.
На зло Раде нагазио први
Шћер исправи из просуте крви
Па ка јунак и ка Црногорац
Он је мртвој говорио Бранки,
Ка што зборе људи јунаци:
„Јесу ли те сине намучили“,
И шта ли су мене поручили?
У слободној држави и земљи
Да ти мозак купе родитељи,
Твојијех ми великијех мука
Ако ми се не осуши рука,
Крвнике ће власти прокопати
А ја ћу им кућу ископати“.

* * *

А за спровод да ви причам, брате,
Људи такве жалости не памте
Ту личности долазе познате,
Мудри људи од себе полазе
И на јаде овакве долазе…
За вријеме говора и свега
Ту се бјеше силан народ слега,
Ту се кука и ту се лелече
А мајка јој у кукању рече:
„Куку мене моја шћери Бранка
Како ће те прежалити мајка
Просто што се лани ископасмо
И јединка сина укопасмо,
Ни ово ми није много мање
Но нашега дома ископање.
То нас данас нађе од олоши
Искрај Пећи, чувене вароши“.
А три сестре ка три оморике
Под ударом жалости толике
Сузе им се котрљају с лица
Остале су без брата јединца
Бранка им је мјесто брата била
Сад остале ка тице без крила.
После овог јада и пропасти
То узеше у поступак власти,
У Бијело Поље на суђење
Ту би чудо и изненађење,
Милиција претреса на врата
Док ево ти воде два џелата
Уведоше два зликовца млада
Два крвника поноснога Рада
Једни траже да их ослободе,
Други да их на вјешала воде
Ал крвнике Раде попречује,
За суђење неће ни да чује
Јер сумњаше у судско вијеће
Да их на смрт осудити неће,
И о томе не води рачуна,
Но он с њима да се обрачуна
Но јуначки образ да опере
Како преже и како полуђе
Да с оружјем у судницу уђе
Овај љути Кремештак Чакорски,
А свијетли образ црногорски.
Јунак брате и човек по свему
Крв горштачка узавре у њему
Из потаје оружје потеже
Ко зна левор окле му је био
Гавран му га под крилом унио
Сину Раде као жива муња
А тетејац трже испод гуња
Али не шће од Метеха Раде
Да крвника у суду украде
Но кроз народ и велику масу
По шаржера у прси му сасу
Другом оста живот ка о концу
Потреви се грешка у тетејцу
У цијев му оста чаурица….
Викну маса из једнога глада:
„Аферим ти испод Кома соју
Ти испуни свету дужност своју!“


 



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links