Јосиф Цвијовић (1878-1957) је био православни епископ битољски и митрополит скопски који је током Другог светског рата претрпео терор од бугарских фашиста, након рата и од комунистичких првака у Јужној Србији.
Потекао је из сиромашне земљорадничке породице код Ужица. Школовао се у Београду и Кијеву на престижним образовним установама. Предавао је у Призрену, Београду и Оксфорду.
Током Балканских ратова и Великог рата ставио се у служби отаџбине и народа па је био у легендарном четничком одреду под командом Војводе Вука. Често је држао парастосе и одлазио на Кајмачлан, што се сматра за капију слободе.
У међуратном периоду је отишао у Чешку Републику да ради са јеромонахом Јустином Поповићем на повратку унијаћених Чеха који су били покатоличавани 16-20 века.
Током Другог светског рата био је прогнан од бугарских фашиста из Македоније, а у Београду је обављао дужност заменика патријарха Гаврила Дожића који је био у немачком заробљеништву.
Након 1945. је почела његова голгота, од Врања преко Подгорице, па до Београда где се упокојио у манастиру Ваведење. Ту је и сахрањен.
Радио је у тешким временима када су комунистички прваци хтели да сломе србски национални дух и униште СПЦ као један од стубова васколиког Србства.
ЖИВОТОПИС
Јосиф Цвијовић је рођен 28. августа по јулијанском календару, односно 15. августа по новом календару 1878. године у селу Дрежник код Ужица. Ово је било у време када је Кнежевина Србија добила међународно признање Великих сила на Берлинском конгресу.
Његов отац се звао Крсте, а мајка Јелисавета. Његови родитељи су били домаћини, пољопривредници, живели на селу од земљорадње и сточарства.
У свом родом селу Јосиф је подигао цркву и школу.
Школовање и богослужење
Основу школу је похађао у Пожеги (западно Поморавље), док је матурирао четири разреда у Ужичкој гимназији, а још два у Београду.
Православну Богословију је завршио у Београду. Рукоположен је за ђакона 7. септембра 1903. године, а само две недеље касније добија чин свештеника.
Одлуком преосвећеног владике, он је добио прво парохију маковишку, а онда и драгојевачку.
Одлази у Кијев, где је са успехом завршио Духовну академију (1908-1912), која се сматрала за једну од најелитнијих теолошких установа тога времена. Његова магистарска теза је била "Улога србског светшенства у ослобађању свог народа". Када се вратио у домовину предавао је неко време у београдској Богословији. Такође надзирао је рад Монашке школе у манастиру Раковица.
У служби отаџбине
Када је започео процес за ослобађање поробљених Срба у јужним деловима Старе Србије, тада се Јосиф Цвијовић пријавио у четнички одред Војводе Вука. Са њима је прошао многе битке и био на попришту многих жестоких окршаја. За време Великог рата Јосиф Цвијовић бива послат у Африку, тачније поверена му је дипломатска мисија у Бизерти.
Мало касније одлази у Русију, одакле се враћа 1917. након што је избила Октобарска револуција, а бољшевици су прогонили све оне који су били верни Богу.
Свети Архијерејски Синод га шаље у Енглеску, где је постао ректор Православне Богословије у Оксфорду, недалеко Лондона. Тамо је радио скупа са јеромонахом Николајем Велимировићем, који је касније постао владика жички.
Породица
Оженио се 1903. године. Његова жена је преминула и он је остао удовац. Тако је донео одлуку да се замонаши. То је учињено 15. септембра 1913. године.
МЕЂУРАТНИ ПЕРИОД
Када је завршен Први светски рат, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. у Београду. На челу земље се налазила династија Карађорђевић.
Јосиф Цвијовић се враћа у своју земљу и постаје ректор Призренске Богословије. На Никољдан 1920. године бива изабран за епископа битољског. На југу вардарске бановине основао је богословију где је сарађивао са Јованом Шангајским, који је тада имао чин јеромонаха, а касније је канонизован за свеца.
Скопски Храм славе
Током 1930-1931 одлази са јеромонахом у Прикарпатску Русију (данашња Чешка Република) где су имали задатак да поврате покатоличене Чехе. У тим краевима унијаћење је вршено више од Папе и пољског краља Сигмунда III, али је чешки председник Масарик омогућио повратак у православље.
Већ 1931. године дошло је до уједињења две епархије: битољске и охридске, а на чело је постављен епископ Николај Велимировић.
У Скопљу је устоличен 1. јануара 1932. за митрополита скопског. Тамо је покренуо часопис "Хришћанско дело".
Заслугом Радослава Грујића је направљен Музеј Јужне Србије, као и прва Галерија фресака.
Заслугом Јосифа Цвијовића и патријарха Варнаве добротворка Перса Миленковић је подигла манасти Ваведење.
Митрополит Jосиф нa прослaви Кумaновскe биткe 31. октобрa 1937. поводом 25. годишњице, рекао је овако:
– "Нa кумaновским пољимa, обрeшцимa и брeжуљцимa остaдошe aлeм-кaмeнови љубaви србских синовa прeмa злaтноj слободи; остaдошe и постaдошe тeмeљи доцниjeг и будућeг дозиђaвaњa и укрaшaвaњa општeг jугословeнског домa; остaдошe кaо вeчити свeдоци тe слогe воjникa и воjсковођa, нaродa и Влaдaоцa.
Остaдошe кaо освeтници Косовa коjи спрaшe љaгу и срaм сa српског обрaзa и брaћи слободу дaдошe. Остaдошe кaо достоjни потомци Нeмaњићa соja и св. сaвског одгоja! Они су сe витeшки, чeстито и вaљaно одужили своjоj Отaџбини, Крaљу и нaроду; – одужили сe у нajвeћоj могућоj мeри...".
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
У пролеће 1941. године Краљевина Југославија се налазила у непријатељском окружењу. Све суседне земље изузев Грчке су приступиле Силама Осовине. Ујутро 6. априла Немачка отпочиње агресију, а пар дана касније се придружују: Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Територија југославенске краљевине је раскомадана, а сваки од окупатора је добио свој део.
Бугарски фашисти су 5. маја 1941. у Скопљу протерали митрополита Јосифа. Он је дошао у Београд, када су црквени великодостојници већ били ухапшени, а међу њима и владика Николај и патријарх Гаврило Дожић. У престолници је било десетак епископа и митрополита који су морали да оформе Синод у ратним условима, а на челу се налазио управо Јосиф Цвијовић. Била су то тешка времена када је сваки дан бивао претужан и пун лоших вести о страдњима Срба.
Током рата Јосиф Цвијовић је често сарађивао са Комесаријатом за избеглице, где се на челу налазио Тома Максимовић.
Како се рат приближавао крају, то су још тежа времена долазила пошто комунистички прваци на челу са Јосипом Брозом Титом су били атеисти, а у СПЦ су видели демона кога морају уништити. Имовина СПЦ је национализована и конфискована, док су многи свештеници и монаси бивали убијани и прогањани од ОЗНЕ (југославенске тајне полиције).
У згради Патријаршије 1946. године митрополит Јосиф је основао Завод за израду свећа, док је руковођење СПЦ преузео патријарх Гаврило који се успео вратити из немачког ропства, пошто је утамничен у Дахау (код Минхена). Патријарху је митрополит Јосиф предао један извештај о раду на 500 куцаних страна, који је усвојен наредне године.
Митрополит Jосиф нa пaрaстосу у бeогрaдскоj Сaборноj цркви, 22. jунa 1943. годинe, рекао је следеће:
– Рaзaпeтa кaо Христос нa Крсту, Црквa опомињe свe синовe и кћeри своje, моли дeцу своjу, рaди добрa њиховa, дa одбaцe мeђусобну борбу, гложeњe и рaспрe; дa сe зaлaжу свим срцeм и цeлим бићeм своjим зa мир; дa успостaвe рeд и дa буду лоjaлни; дa буду покорни зaкону и прописимa њeговим; дa увидe дa je нaш чун у вeликоj опaсности. Ми сe нaлaзимо измeђу жрвaњa и aко нe будeмо eвaнђeлски мудри и голубиje питоми пропaшћeмо...".
ПРОГОН И ТАМНОВАЊЕ
Комунистичка власт није митрополиту Јосифу дозволила да се врати у Скопље, јер су имали налог Комитерне (највише комунистичке институције у свету) да сломе србски национализам, односно то је подразумевало да створе нову нацију - македонци. У том циљу су Брозови следбеници на све начине расрбљавали вардарске Србе и насилно их македонизирали.
Неко време митрополит Јосиф се стационирао у Врању, јер је тај део припадао Митрополији Скопској. Већ 10. септембра 1947. комунистички комесар Драгиша Недељковић је организовао руљу од преко 1.500 симпатизера који су прогнали митрополита Јосифа. Постављен је за администратора Митрополије црногорско-приморске, где је такође владао организовани прогон православних верника и свештеника.
Ухапшен је у јесен 1950. године и држан је у затвору без икаквог суђења или доказа да је починио неко кривично дело. Касније бива пребачен у манастир Жича. Крајем 1951. бива пуштен на слободу. Остаје у Жичи где је био администратор Епархије жичке у одсуству владике Николаја.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Познато је да се разболео, али се сумња и да је трован од удбашких агената. Одлази у манастир Ваведење, где се упокојо 3. јула 1957. Ту је и сахрањен поред митрополита загребачког Доситеја.
Радио Светигора је 2006. године објавила прво његову књигу "Мемоари" на 390 страна. Ово дело је доживело неколико издања. Касније је издата још једна књига "Мудри орач њиве Господње - споменица Јосифа Цвијовића", на 445 страна.
Његов ђакон Добривоје Каписазиовић је публикова књигу "Анегдоте из живота митрополита Јосифа, са кратким биографским подацима" у Београду 1982. на 93 стране.
У његовом родном Дрежнику 2008. године отворен је спомен-дом њему у част.
ОДЛИКОВАЊА
Митрополит Јосиф је одликован више пута:
- Орден Карађорђеве звезде
- Орден Белог орла
- Медаља за храброст
- Орден Светог Саве
- Орден Црвеног крста
- Орден Свете Ане (руски)
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У циљу расбљавања вардарских Срба комунисти су преко својих доушника и шпијуна током 1959-1967 прогласили ткз. Македонску Православну Цркву, што је изазвало вишедеценијски раскол са СПЦ. Ово је донело низ проблема, а многи свешеници СПЦ су прогањани и мучени, јер су сматрали да је њихов патријарх у Београду, а не у Скопљу.
Такође ни Васељенски сабор никада није ратификовао овакву илегалну одлуку.
Деценије у тамници: Охридски митрополит Јован
У Нишу је 2002. године је неким споразумом покушано да се превазиђу проблеми тако да се направи Охридска архиепископија, али су несугласице потрајале још две деценије. Тек 5. јуна 2022. године патријарх Порфирије је издао црквени акт о признању аутономије у оквиру СПЦ.