Скендербег дивизија (1944) је фашистичка оружана формација која је ратовала на страни Сила Осовине, односно Хитлерове коалиције, крајем Другог светског рата, на Балкану.
Ова јединица је попуњавана највећим делом са екстремним Албанцима муслиманске вероисповести са простора Косова и Метохије, Старог Раса и источних делова Црне Горе. Бројила је око 6.500 војника под оружјем, што се може сматрати бригадом, али је у историји остао назив дивизија. При чему су имали (под)официрски кадар попуњен са ткз. Дунавским Немцима, односно Фоклсдојчерима.
Званично је њен назив био 1. албанска дивизија, али пошто су је и Немци својатали, односно коришћена је за немачке ратне операције имала је и назив 21. СС брдска дивизија. Надимак "Скендербег" је добијен по албанизованом Србину - Ђурађу Кастриоту, великом борцу против Османлија који је рођен у околини Скадра средином 15. стољећа.
Скендербег дивизија је остављала крваве трагове свуда где се појавила. Спроводили су геноцид против Срба и Јевреја на окупираним подручјима Краљевине Југославије, пре свега на Космету и Старом Расу, Чакор планини и Копаонику.
Припадници ове формације су извршили масовне прогоне Срба, убиства, пљачке, силовања, палеж имовине, оснивали концентрационе логоре...итд. Немачка ратна историја их је означила као потпуни фијаско, јер су оцењени као тотално безвредни, чак и штетни.
Ретко да је неко из ове јединице кажњен за своја недела, једино је командант дивизије генерал-мајор Аугуст Шмитхубер осуђен на смрт 1947. године у Београду.
ПРЕТХОДНИЦА
Немачка, Италија и њени савезници су у зору 6. априла 1941. године отпочели напад тј. агресију на југославенску краљевину из више праваца, а бомбардовани су само србски градови: Београд, Чачак, Нови Сад, Скопље, Ужице, Ваљево, Нови Сад, Сарајево, Бањалука, Мостар, Сплит... Краљ Петар II Карађорђевић и добар део југославенске Владе су евакуисан од британских обавештајаца преко Грчке и Египта, и одведени у Лондон, где су били у кућном притвору. Тамо су били под присмотром.
Територија Краљевине Југославије је раскомадана на више делова. Вардарски и Моравски део Србије је окупирала Бугарска, Косово и Метохија је ушло у састав Албаније која је била под патронатом фашистичке Италије, исто као и Црна Гора.
Централна Србија је имала квинслишку Владу Милана Недића, који је био под надзором ГЕСТАПО-а. Срем, Славонија, Херцеговина, Лика, Банија, Кордун, Босна, Загорије, дио Далмације и Дубровник је ушао у нову католичку Независну Државу Хрватску са благословом Ватикана. Барања и Бачка су окипирале снаге Хортијеве Мађарске. Један део Словеније је присвојила Италија, а други нацистичка Немачка. Банат је био првобитно под управом Фолксдојчера (тзв. Дунавски Немци), а касније је придодат Србији, али са посебним статусом.
У свим окупираним деловима Југославије спровођен је геноцид над Србима невиђених размера. Оснивани су концентрациони логори, итд. То су чинили албански балисти, бугарски и мађарски фашисти, хрватске и муслиманске усташке, нацистичке СС јединице.
Букнула су два покрета отпора, један Равногорски 13. маја 1941. који је предводио Драгољуб Михаиловић, официр Југославенске Војске у Отаџбини, а други два месеца касније од комуниста, које је предводио Ј. Б. Тито. Прве ратне године ова два покрета су имали за кратко сарадњу у Шумадији, али су се разишли због идеолошких разлика тј. виђења будућности после рата. ЈВуО је желио останак монархије и капитализма, а комунисти су желели извођење социјалне револуције и увођење републике.
Дошло је до међусобног сукоба у окупираној Србији коме су комунисти поражени и одлазе у Босну, где су имали свој највећи број акција и то на србском етничком простору, а највећи део (преко 88%) њихових јединица све до јесени 1944. године био попуњен са Србима.
Техеранска конференција Великих сила 1943. године:
Јосиф Стаљин, Френклин Рузвелт и Винстон Черчил
Црвена армија после изгона немачких јединица из Совјетског Савеза и њихових сателита у пролеће 1944. године наставила свој поход ка Берлину, где је један њихов контигент јединица ишао ка југу и истеривао Немце из Румуније, Бугарске... и тако у лето 1944. године помогао партизанским јединицама да остваре премоћ у окупираној Србији у односу на четничке јединице, које су после Техеранске конференције (1. децембра 1943.) изгубиле и то мало помоћи што су имали од англо-америчких савезника Британаца и САД.
ОСНИВАЊЕ
У пролеће 1944. године Хитлерова коалиција је почела да реда поразе на свим фронтовима, па је врховна команда Вермархта одлучила да повлуче своје снаге у Немачку. Тако је група армија "Е" која је деловала на Балкану, Југославији и Грчкој морала да крене пут домовине заштити Берлин и Фирера. Тај процес није био баш једноставан јер су покрети отпора јачали из дана у дан и на тај начин ометали такву сложену операцију.
Пошто је Вермархт већ имао четири веће формације на Балкану: Ханџар дивизију, Кама дивизију, добровољачку дивизију "Принц Еуген" и још једну... тако је генерал Хајнрих Химлер, заповедник свих немачких СС јединица одлучио да оснује још једну за подручје Старог Раса и Косова и Метохије, пошто је ту било доста муслиманског становништва који су гледали савезнике у Немцима и борили се против Срба.
Албански шовиниста: Бедри Пејани
Бедри Пејани, председник друге ткз. Призренске лиге је чувши за те планове тражио од немачке команде помоћ у опреми и наоружању да се направи таква замисао. Рачунао је да ће моћи скупити и преко 50.000 бораца за борбу против комуниста, али Албанци из Албаније нису били спремни за тако нешто, већ само муслимански Албанци са подручја Краљевине Југославије, јер су страховали од повратка југославенске управе.
Крајем априла 1944. године у Призрену се оснива Прва албанска дивизија која је 1. маја понела назив "Скендербег". Скендербег је уствари био надимак Ђурађа Кастриота, рођеног 1468. године у месту Љеш, недалеко града Скадар, древне србске престонице... који је био јунак с краја Средњег века и борио се против Турака Османлија. Спроведена је мобилизација и попуна батаљона, али је сем лошег одзива био и лоша спремност самих добровољаца.
Немци су попунили официрски и командни кадар ове формације која је ушла у 21. брдски армијски корпус. За врховног заповедника постављен је Аугуст Шмидхубер, који је мало после унапређен у чин генерал-мајора. Он је врло брзо послао извештај вишој комади, где је описано командире водова и чета који су били већином Албанци као недисциплиноване и неупотребљиве.
Припадници дивизије су полагали заклетву пред Кураном (светом књигом муслимана), обећавајући да ће се борити за „џихад против кафира”. Јерусалемски муфтија Мухамед Амин Ел Хусеини је једне прилике поздавио припаднике Ханџар дивизије у Новом Пазару.
Бројност и оружје
Иако је имала назив дивизија, она је по бројности имала снагу бригаде односно 6.500 бораца током оружаних дејстава, шест месеци.
Сем пешадијског наоружања имали су и пар оклопних возила (тенк М15/42) заробљених од италијанске војске која се након септембра 1943. године почела повлачити ка Апенинима.
Албанци верни Хитлеру
Ознаке
Као симбол своје јединице Скендербеговци су одабрали црног двоглавог орла на црвеној подлози кога су стављали на своје беле капе - кече. Али било је и припадника муслимана који нису Албанци, већ су етничким пореклом уствари Срби - потурице (исламизовани још 17. и 18. веку). Они су носили већином сиве капе.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Циљ припадника ове дивизије је био истребљење православних Срба са подручја које су они окупирали током Априлског рата. Срби су током ратних година постали мета бројних злодела да су у појединим случајевима и сами Немци реговали да би зауставили зверства Албанаца. Средином маја 1944. године припадници "Скендербега" су дошли у јеврејска насеља у Приштину и направили велику рацију, где су скоро 300 Жидова предали Немцима, а ови их спровели у немачке концентрационе логоре, одакле се нико није вратио.
Одмах даље су започели прогони србског живља са Космета, где је за неколико месеци прогнано преко 10.000 породица у окупирани део Србије под власти Милана Недића. У њихове куће су усељиване сиромашне породице из северних делова Краљевине Албаније. Постоји податак да је преко 72.000 Албанаца досељено на подручје Космета током Другог светског рата. Овим је направљен демографски поремећај и отимачина србске земље, односно насилна колонизација.
Официри "Скеднербега" су често хапсили Србе у урбаним насељима и кажњавали их вешањем, јер су хтели да застраше све оне што су имали жељу да се прикључе покрету отпора, а који је јачао из дана у дан.
Уследио је крвави окршај Скендербеговаца са југославенским партизанима у зони Андријевице (северо-источни део Црне Горе) где су они имали велике губитке. Тако је за одмазду направљен покољ Срба у селу Велика на планини Чакор, када је за један дан крајем јула 1944. године убијено најмање 500 житеља овог места... махом жена и деце.
Велички покољ на Чакору
Такође, Скендербеговци су премештени у јужне делове Метохије, рејон Ђаковице и Пећи, где су етнички очистили србска насеља. Затим одлазе у Вадрарску Македонију почетком августа 1944. године где су покушали освојити градић Дебар, али без успеха. Немачка команда видевши да Скендербеговци не могу да се боре са партизанима и да праве велике губитке користили су их само за страже на објектима и енергетски значајним местима, као нпр. рудник хрома.
Уследио је још један крвави окршај у 28. августа 1944. године подно Проклетија око Гусиња са партизанима када су Скендербеговци изгубили преко 1.000 бојовника, па је уследило велико дезертерство, више хиљада је тотално напустило јединицу и вратило се кућама, те су се пресвлачили у цивилна одела.
Немачке армије из групе "Е" су у извештајима слично говориле, да је учинак Скендербег дивизије апсолутно безвредан, чак и штетан.
Септембра 1944. године дошло је чак и до побуне међу Скендербеговцима јер су почели да убијају своје немачке официре и заповеднике. Према мишљењу историчара ово се десило јер су немачки официри омаловажавали Албанце и њихову културу. У страху да се не догоди распад, Хилмер доводи из Грчке око 4.000 војника који су мало побошљали борбеност, али не много.
СЛОМ И РАСПАД
Средином октобра 1944. године дошло је до нових жестоких окршаја Скендербеговаца са партизанима, који су пружали подршку немачким јединицама у повлачењу из Грчке. Имали су велике губитке, што је довело до нових дезертерстава међу Албанцима. Ово је била преломна тачка, када се могло наслутити расформиравање ткз. Скендербег дивизије.
Александар Лер, немачки генерал и врховни командант групе армија "Е" наредио је 24. октобра 1944. године да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте кућама, јер је увидио њихову неефикасност. Пар дана касније јединица "Скендербег" је званично распуштена.
Истоврмено долази до побуне међу Албанцима на Космету, јер су схватили да ће остати у Југославији, а не како им је обећано у Албанији. Врховни штаб ПОЈ у децембру 1944. године шаље 40.000 војника да се обрачуна са албанским фашистима, када је дошло до крвавих обрачуна при чему су Албанцим имали пар хиљада погинулих, док су остали већином емигрирали на Запад.
Аугуст Шмитхубер, немачки генерал
Генерал Аугуст Шмитхубер је пред крај рата заробљен од припадника Црвене Армије у Цељу у Словенији 11. маја 1945. године и одмах је предат Титовим партизанима. Југославенски Војни суд му је судио према оптужници за учешће у покољима над цивилима и депортацијама. Погубљен је 19. фебруара 1947. године у Београду.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Дивизија "Скеднербег" се сматра потпуним фијаском у немачкој ратној историји, јер како сами Немци наводе ниједан припадник те јединице није одликован Гвозденим крстом, највишим војним одликовањем.
Сама дивизија је показала само бестијалност вршећи беспотребне злочине над Србима што је само распламсавало устанак и одвлачило немачке снаге у тим подручјима. Једноставно, ниједним поступком нису показали да су се борили за остваривање немачких ратних циљева.
Један од америчких новинара Крис Хеџес, приликом посете Косову и Метохији током новог рата 1998-1999 тврдио је да многи припадници теористичких банди окупљених у Окупаторску Војску Косова, који су ратовали против југославенске Војске и Полиције су били потомци управо Скендербеговаца.