Петро Кочи (1961.) је албански наставник, публициста, политичар, народни посланик, министар у Влади Републике Албаније крајем деведесетих година XX и почетком наредног стољећа.
У политику је ушао средином 1991. године као члан Социјалистичке Партије Албаније (СПА), а већ на првим изборима добија место у Парламенту. Водио је странку СПА на општинском и регионалном нивоу за Фиер. Имао је велику моћ да својим говором привуче широке народне масе. Касније се одвојио и направио своју странку.
Кочи се налазио на месту министра унутрашњих послова Албанске Републике током 1998-1999, баш у периоду када је на Косову и Метохији буктао рат, односно он је био део удруженог злочиначког подухвата. Он је као главнокомандујћу свим полицијским јединицама учествовао у агресији на суседну Савезну Републику Југославију.
Оружане снаге Албаније и Окупаторска Војска Косова су покушале да изведу копнену инвазију преко Проклетија и Паштрика, под шифрованим именом "Стрела". У свему томе албански нападачи су имали огромну помоћ из ваздуха, али и поред тога нису успели у својим намерама.
Врло добро је био упознат са концентрационим логорима који су крајем 1990-их година постојали на тлу Републике Албаније, као и са илегалном трговином људских органа, што је завршавало на црном тржишту Европе.
Ветерани ОВК су му након звашршених оружаних дејстава доделили специјално признање за помоћ њиховој "борби", добио је почанску чланску карту те организације. Такође, он је и од међународних институција имао неколико високих признања.
Тренутно је на дужности заменика министра одбране Албанске Републике, где здушно подржава евро-атланске интеграције и антируску политику.
ЖИВОТОПИС
Петро Кочи (алб. Petro Koçi) је рођен 15. фебруара 1961. године у градићу Валона у јужним деловима Албаније, на обалама Јадранског мора. У то време његовом земљом је суверено владао албански диктатор Енвер Хоџа (идопоклоник Јосифа В. Стаљина, лидера СССР).
Порекло и школовање
Његови преци су били друштвено активни и политички организовани. Његов деда и стриц (старији брат његова оца) су били активни учесници Другог светског рата, на страни комуниста.
Родитељи су му волели књижевност, па су му оставили у наследство велику библиотеку. Нису били имућна породица, већ су радили код других да прехране децу.
Основно и средње образовање Петро је стекао у граду Фиер, који је био регионални центар. Образовање му је ишло врло добро, па је он и побеђивао на такмичењима из страних језика.
Студије историје и филологије је уписао на Тиранском Универзитету.
Каријера и политика
Пошто је завршио факултет, морао је одмах да се запосли. Добио је радно место наставника енглеског језика у Дебру средином осамдесетих година, то је био градић у западним деловима Вардарске Македоније (тада још увек у саставу југославенске федерације), где је доминирао албански живаљ.
Мештани га памте као особу која је била врло комуникативна и оставила дубок траг у гимназији "Дала Кала".
Ипак, он се вратио 1989. године у град Фиер, где је добио посао у Вишој индустријској школи, као професор језика.
Само две године касније, када је у његовој земљи уведен вишестраначки систем, он се прикључује Социјалистичкој Партији Албаније. Добија место председника локалног одбора, а врло брзо и на регионалном нивоу предводи страначке колеге. Тада је широм државе одржавао страствене говоре и привлачио широке масе да гласају за његову странку.
Предводио је мирне протесте 1997. године у Албанији против организованог криминала у виду пирамидалних банака.
Три пута је директно биран за делегата у Народној скупштини: 1997, 2001, 2005... Залагао се за борбу против корупције и демократизацију земље.
Током 2005-2008 Кочи је био у Парламенту заменик председника одбора за безбедност и спољну политику. Средином 2000-их година често је говорио за говорницом, међу 10 најактивнијих. Био је противник уставних промена које су тражене 2008. године, од Салија Берише.
Такође од 2001. до 2005. Петро Кочи је био део албанске делегације у Савету Европе.
Из СПА излази у априлу 2008. године и формира своју политичку партију.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Почетком октобра 1998. године Петро Кочи је преузео министарство унутрашњих послова Албанске Републике. У то време његови сународници су на Косову и Метохији извршавали низ терористичко-диверзантсих акција, са циљем застрашивања Срба и неалбанаца у јужној србској покрајини, како би етнички очистили подручја на које су полагали "историјско право".
Криминалци учлањени у ОВК су извршавали низ кривични дела: убиства, силовања, пљачке, палежи, рушење споменика и сл.
Подршка балканском тероризму
Окупаторска Војска Косова је била албанска паравојна формација која је имала велику помоћ не само земаља НАТО пакта, већ и самих државних институција Албаније. ОВК је јачала из дана у дан, јер су доста оружја добили магацина, које је опљачкано за време Фатос Нана и Салија Берише.
У та времена, крајем деведесетих година НАТО пакт је у Албанији увелико имао неколико својих центара (Кукеш, Тропоја...итд.) где су се држали курсеви младићима 18-30 година, са циљем да се они касније убацују у мањим групама на територију Републике Србије и тамо нападају Војску и Полицију.
Овај процес су водили војни инструктори из Немачке, Италије и Француске, док су енглески и амерички официри све надгледали.
Пошто је Вилијам Вокер шеф Мисије ОЕБС злоупотребио форензичарске извештаје почетком 1999. године из села Рачак, код Штимља, где је дошло до ватреног окршаја припадника ОВК и специјалних јединица МУП-а Србије... а погинули Албанци су лажно представљени као цивилне жртве. То је био добар изговор Хавијеру Солани генералном секретару НАТО пакта да 24. марта покрене геноцидну акцију "Милосрдни Анђео", односно варварско бомбардовање Србије и Црне Горе.
Војска Републике Албаније, као и полицијске јединице којима је командовао Петро Кочи су били део копнене инвазије преко планинског венца Проклетије у зони Јуничких планина, широки појас карауле Кошаре. Више од 6.000 бојовника под оружјем су покушали да пробију одбрамбени бедем Војске Југославије, али и поред помоћи НАТО авијације нису успели.
Жута кућа прекрећена у бело
Петро Кочи је био добро упознат са постојањем концентрационих логора на тлу Албаније, где су припадници ОВК доводили киднаповане Србе и неалбанце, па су их ту мучили, убијали, силовали жене и сл. Такође, код града Бурел у централним деловима земље постојао је специјални логор "Жута кућа", одакле је започела илегална трговина људским органима, а то је завршавало на црном тржишту европског континета.
Овај "посао" трајао до 2002. године. Швајцарски адвокат Дик Марти је средином децембра 2010. године поднео извештај Парламенту Европе о тим ужасним радњама и криминалу.
Агресија на Србију и Црну Гору је трајала 78 дана уз несагледиве последице, а завршено је потписивањем Војно-техничког уговора у Куманову 10. јуна 1999. Док је истог дана у Њујорку Савет Безбедности УН донео Резолуцију 1244. по којој мировне снаге КФОР и УНМИК преузимају јужну србску покрајину, док се југославенске снаге безбедности повлаче у централне делове земље.
Где нестаде споменик Цару Душану...?
Скупа са "мировњацима" на Космет долазе и преживели ОВК бојовници, јер су пар недеља раније били десетковани и пред поразом, који су тада у осветама починили нова злодела и погром над србским и неалбанским становништвом. Стотине хиљада Срба се нашло у колонама према Шумадији, Старом Расу, Поморављу... страхујући за личну сигурност.
Петро Кочи је тако био део генерације која је остварила сан о "уједињењу", односно отимачини свете србске земље... оно што многим његовим претходницима није успело, наравно уз помоћ Запада.
Октобра 1999. године Петро Кочи је повучен са позиције министра унутрашњих послова.
ОДЛИКОВАЊА И ПРИЗНАЊА
Након завршетка оружаних дејстава на КиМ, ветерани Окупаторске Војске Косова су му доделили почасну чланску карту свог удружења. Тиме су желели да му се захвале за посебан допринос њиховој "борби" и помоћи њиховим јединицама.
Сарадња са НАТО не престаје
Академија за глобални мир је новембра 2012. године Кочију доделила специјално признање "Др Хонорис Кауса" за допринос међународној дипломатији. Ово је урађено, јер је као представник своје земље учествовао у неколико мировних мисија при УН.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
До сада колико је познато објавио је две књиге:
- "Слобода је лоша ствар"
- "Грађанин као ти"