Петар Качић (1947-1991) је био гумарски радник и учестник ратних дешавања у Хрватској раних деведесетих година 20.  стољећа када је трајало растурање Југославије односно оружани сукоби на тлу исте.

Када су Томислав Мерчеп и локални одбор Хрватске Демократске Странке за Вуковар преузеле насилно град на Вуки почетком маја 1991. године, Петар Качић им се придружио и постаје дио паравојних формација. Неколико мјесеци је и сам Качић био у групама хрватских екстремиста који су застрашивали србско становништво у Борову Насељу и граду Вуковару.

Крајем августа 1991. почеле су оружане борбе око Вуковара јер су јединице ЈНА из СР Србије дошле да деблокирају своју касарну у насељу "Петрова Гора". Ту је и сам Качић постављен за команданта наоружане банде на Сајмишту. Он је неколико недјеља водио успјешно борбе, док је само једном рањен.

Његов ратни надимак је био: Средњи Бојлер.

Тешко је рањен 2. октобра 1991. када су са саборци пренијели у Градску болницу, гдје је др Јурај Њавро констатовао смрт. Његова породица је у то вријеме била у вуковарском обручу.

Када су завршене борбе око Вуковара и град ослобођен, тада је његов син Игор завршио на пољопривредном добру Овчара, гдје је са осталим бојовницима тј. лажним рањеницима  убијен 20. новембра 1991. године.

Сахрањени су у Вуковару у Алеји заслужних грађана, а касније пребачени у Ријеку, гдје је њихова породица наставила живот.

ЖИВОТОПИС

Петар Качић је рођен у Сплиту 16. октобра 1947. године, али је његова породица живјела на острву Брачу.

Родитељи су му били сиромашни земљорадници и рибари, те покушавали некако да прехране дјецу. Отац му се звао Петар, а мајка Иванка Јагњић, која је рођена у Сињу.

Већ 1948. године породица Качић се сели у Источну Славонију, тачније Борово Насеље. Ово је био чест примјер хрватске колонизације јужне Паноније, јер је мноштво саучесника у геноциду над Србима покретали се из родних мјеста у потрази за бољим животом, скривајући своју мрачну прошлост.

У Борову Насељу су дошли у подстанаре, тачније дијелу који је носио назив Кореја, јер је ту педесетих година долазило до масовних туча младића, а с' обзиром да се у то вријеме водио жесток оружани сукоб на Корејском полуострву, тај дио насеља добија тај назив.

Наредне, 1949. године Петрова мајка рађа још једног сина, Мирослава. Дјечаци крећу у оближњу Основну школу "Иван Горан Ковачић", која се прије Другог свјетског рата звала "Краљ Петар I Ослободилац". Иако је наставни план и програм у то вријеме имао мноштво тема са садржајем о братству и једниству, култу Јосипа Броза Тита, партизанским офанзивама... Качићи су сасвим другачије васпитавали своје синове, у србомржњи и антијугославенским осјећањима.

Обојица синова су уписали средњу школу тј. Центар усмереног образовања "Едвард Кардељ" у граду Вуковару.

Експериментална школа И. Г. Ковачић у Борову

Завршио је Петар гумарску школу, што му је омогућило да добије посао у Југославенском коминату гуме и обуће "Борово". Ова фабрика је била привредни гигант СФРЈ који је упошљавао велики број радника. Примања су била солидна, што је обезбеђивало добар и лагодан живот у мјесту које је обиловало са културно-спортским садржајем и друштвеним активностима.

Прву брачну заједницу је засновао 1969. и те године му се рађа први син Марио. Та брак није дуго потрајао, па се Петар развео.

Отишао је већ 1971. године у Западну Њемачку на привремени рад. Тамо је већ било пуно његових земљака са којима је проводио вријеме, ријеч је о екстремистичкој емиграцији. Тачније, у доба Хладног рата током трајања Операције "Гладио", америчка и британска сигурносно-обавјештајна служба су регрутовале антикомунистички кадар, са циљем убацивања малих групица ради подиривања земаља иза "гвоздене завјесе". Тако је и Петар Качић проишао шестомјесечни курс у кампу гдје су вршене обуке хрватских младића за тероризам и диверзије, а након тога и тромјесечну обуку за руковођење и командовање мањим борбеним формацијама. Овакве активности су рађене у најстрожој тајности, јер је Запад доживљавао СФРЈ као просрбски бастион.

Породична фотографија Качића

По повратку из иностранства, Петар се поново запошљава у Комбинату "Борово", у погону Гумара. Ту је остао више од 17 година.

Петар Качић је 1973. године оженио дјевојку Ирену Каламан. Она му је те јесени родила кћер Сандру, а 1975. године и близанце: Силвију и Игора. Они су живјели у насељу Сајмиште, тачније добили су ту државни стан.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.

Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.

Уједињење: Љевица, Црква и Десница

У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.

Почело је илегално наоружавање (Афера Шпегељ), стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.

Видјевши шта се дешава и сам Качић је добио жељу да помогне остваривање независности, односно да узме учешћа и да свој допринос.

Хрватска пропаганда је тада циљано ширила неистине и дезинформација како савезна војска - Југославенска Народна Армија наводно угрожава Хрвате, па се сваки излазак неког маскирног возила (камион, тенк, оклопњак, џип...) из касарне у којој је смјештен инжењеријски 14. батаљон ЈНА при Осјечком корпусу представљао као застрашивање хрватских грађана.

У стварности је било сасвим другачије. Хрватске паравојне формације, екстремистичке групе и специјални полицијски одреди МУП Хрватске су минирали куће, локале, имовину...искључиво чији су власници србске националности. Такође, Срби су добијали отказе, пријетећа писма, психо-физичка малттетирања, док су одјекивали усташки стихови који су величали: Анту Павелића, Црну Легију, Јуру Францетића, Рафаела Бобана, Вјекослава Лубурића и др.

У јулу 1991. Петар и Ирена шаљу своју дјецу на сјевер Јадрана, тачније острво Крк, прво двије кћери, а касније и сина Игора. Тамо су провели неколико седмица код стрица, стално гледјући ТВ и слушајући вијести. Онда дјеца доносе одлуку 21. аугуста 1991. да се врате у родни град.

Већ наредних дана почели су оружане борбе хрватских паравојних формација са јединицама ЈНА. То су били дијелови Новосадског корпуса и београдске Гардијске јединице. Њихов задатак је био да се деблокира касарна ЈНА која је недјељама била у опсади, нису имали: струје, воде, промет поште... једноставно Томислав Мерчеп, као локални шериф је у то вријеме био господар живота и смрти у општини Вуковар. Циљ је био спровести етничко чишћење односно елиминисати Србе, а њихову имовину уништити или присвојити.

У септембру 1991. из Загреба у Вуковар бива послат Бранко Борковић дезертер из ЈНА, који је за пар дана све наоружане банде изузев припадника ХОС, устројио у 204. бригаду ткз. Збора Народне Гарде. Укупно је та паравојна јединица имала преко 1.800 бојовника.

Петар Качић бива позван у штаб ткз. Одбране Вуковара 15. јуна 1991. године, гдје му је појверена група на Сајмишту, дио града гдје је он и живио.

Ратни надимак му је био: Средњи Бојлер, ради стомака који је имао. Његов претходници на Сајмишту су били: Дамир Самарџић познат као Велики Бојлер и Злато Шутковић звани Мали Бојлер. Сем њих дио Петрове групе били су: Мирослав Сучић као његов замјеник, затим Здравко Радић, Дамир Ковачић звани Коле, Ивица Јуркић, Иван Анђелић звани Доктор...

Саборци су га хвалили и говорили да је јако храбар. Петар Качић 28. септембра 1991. бива рањен у руку, те је пребачен у Градску болницу. Ту му је санирана рана, али се он није дуго задржавао, већ посље два-три дана се вратио међу "бојовнике" на прву линију.

У борбама између хрватске паравојске и ЈНА, било је доста губитака на обје стране. Иако међу Хрватима влада мит о неустрашивој одбрани Вуковара која је одољевала мјесецима далеко бројнијем "непријатељу", истина је била таква да су јединице ЈНА добијале често у сред борбе команду да се се повлаче.

Ово је омогућавало хрватским паравојним одредима прегруписавање и враћање на почетне положаје, док је код ЈНА морал био додатно умртвљаван. У таквој ситуацији тенкови и оклопно-механизована возила ЈНА су постајала лака мета, па се и сам Качић хвалио да је уништио преко 20 тенкова ЈНА.

Дана 2. октобра 1991. на прву линију је послата мања група Зенги, која је имала задатак да одбије тенковско-пјешадијску навалу. Имајући искуства у томе Качић одлучује да пође са њима и да их предводио. Пред крај борби, Петар бива погођен рафалом у груди. Саборци га одводе прво у Градску болницу гдје га је примио др Јурај Њавро, који је само констатовао смрт.

Након тога, леш је однет у Лучку капетанију гдје му је направљен сандук. Сахрањен је прво на Швапском гробљу, а касније након ослобођења Вуковара на Ново гробље (Дубрава).

Када су завршене жестоке борбе у Вуковару, односно хрватске паравојне снаге су се предале ЈНА 18. новембра 1991. тада је усљедило хапшење свих Хрвата који су имали везе са ткз. Одбраном града. Мања група коју је предводио Бранко Борковић се преко кукурузних путева пробила до Винковаца. Један дио лажних рањеника из Градске болнице су припадници Територијалне одбране без знања и дозволе официра ЈНА одвели на фарму Овчара и 20. новембра стријељали.

Према свједочењима Ирене Качић, Петрове супруге, наводно један од њихових комшија Србин је прстом показао у њеног сина Игора, кога треба ухапсити и преиспитати. У том моменту је Игор био малољетан, односно непуних 17 година. Хрвати су посље рата рекли да је и Игор убијен на Овчари.

ЗАОСТАВШТИНА

Како му је породица отишла у Ријеку након рата, тако су 1998. њихови посмртни остаци су пренети на ријечко гробље "Дренова".

Ирена Качић већ деценијама добија ударне термине у хрватским медијима да говори о њиховом сину.

Саборци и поштоваоци ткз. Домовинског рата говоре у суперлативима о Петру Качићу и величају његов допринос стварању модерне хрватске државе.