Далматинским виноградарима почетак бербе грожђа није само сезонски посао, већ како сами често знају истакнути, почетак сезоне дружења, наставак дугогодишње традиције, неговање обичаја који се још увек преносе „са колена на колено“ и све то уз обавезну чашицу најквалитетнијег домаћег вина.
Крајем септембра и прве половине октобра месеца, у већином пустим селима далматинске Загоре, бар за кратко оживела је некадашња слика традиционалне бербе грожђа, уз песму, жамор и дружења која су некада била саставни део живота у селу. Потреба да се негује нематеријална оставштина предака, још је дубоко укорењена у сваком домаћину старијих генерација, па се оваквој врсти послова приступа са посебном љубављу и посвећеношћу.
У поддинарском крају, где је шкрта земља некада погодовала развоју винограда, а свако домаћинство поседовало бар неколико стотина чокота лозе, коришћених искључиво за своје потребе, очувани и обрадиви виногради окићени гроздовима зрелог грожђа, постали су права реткост.
РЕТКИ ОДРЖАВАЈУ ЛОЗУ
Све мање људи у селима, честе и неповољне климатске промене, па и немогућност да се од дивљих животиња одбране плодови целогодишњег рада, навели су и оно мало становништва да одустану од лозе која, неретко, деценијама сведочи о постојању некадашњег живота.
Свега тога свестан, па и сам љубитељ и познавалац чашице доброг, домаћег вина, Жељко Миливојевић свој виноград и данас обрађује на исти начин као што је то учио од свог оца, од најранијих дана детињства.
- Ја се виноградарством бавим од своје 12. године, када сам све о лози и грожђу учио од свога покојног оца. Он је, у то време, био најбољи навртач, како ми кажемо за оне који калеме воће. Нема те воћке коју није знао и могао накалемити, и готово да нема села под Динаром где људима није калемио воћке или винограде. Знао је, када му уберете грозд грожђа, као из топа да вам каже о којој се сорти ради и са каквог пања или чокота је убран. Гледао сам и учио, а временом и наследио породични посао у винограду. Након очеве смрти у избеглиштву, успео сам сачувати неколико чокота лозе засађених његовом руком, али и засадити неколико стотина својих, како би се сачувала та породична традиција виноградарства и прављења домаћег вина. Тешко је то описати људима који са оваквим стварима немају много додирних тачака, нарочито у данашње време када се многе ствари купују новцем. Готове саднице можете купити, најразличитија флаширана вина свима су доступна, али радост и задовољство бербе, слатко зрно грожђа које сте сами створили, и укус вина које вас мирисом врати у нека лепша и срећнија времена, својствени су само онима који знају шта је мукотрпан рад, љубав и преданост породичној традицији. Ја ноћас нисам спавао, сваки минут размишљајући о томе хоће ли нас послужити време за бербу, хоће ли ми сви пријатељи бити у могућности да дођу, хоћемо ли обрано грожђе успети сместити у припремљене бачве, али то није страх, већ радост и ишчекивање долазећег дана.“ објашњава Жељко, сетно и радосно истовремено.
И док се брине да берачи у винограду ни у чему не оскудевају, доносећи задовољно препуне канте грожђа, одвајајући црно од белог, јер то тако иде, изостављајући субјективни осећај радости, осврће се на читаву протеклу годину, која ни овај пут није била наклоњена виноградарима. Дуго сушно лето, краткотрајни налети града у слабим кишама, допринели су смањеном
уроду па је штета видљива на већини гроздова, али како истиче, битно је да је грожђе зрело, да нема трулежи, да је градација добра па неће морати додавати шећер како би се вино сачувало од киселости.
ОД ЧИСТОГ ДОМАЋЕГ ВИНА ГЛАВА НЕ БОЛИ
- Све у свему ми смо задовољни. Била је велика суша када се зрно формирало, касније је било мало туче што га је додатно оштетило, али и поред тога, квалитет грожђа је сасвим задовољавајући. За разлику од прошле године, када је берба почела раније него иначе због временских неприлика, ове године бере се у право време, крајем деветог и почетком десетог месеца. Грожђе је слатко, градација, односно висина сладора у зрну је од 18 до 22, што значи да неће требати додатни шећери. Иако сви избегавају то радити, стављати било какве додатке, јер вино праве искључиво за своје потребе па желе да буде чисто, и да вас после његовог конзумирања глава не боли, некада, када се грожђе присилно бере, то је неопходно, иначе се појачавају винске киселине па је неопходна додатна технолошка обрада. Виноград смо оградили заштитном оградом, пас је био дежуран ноћу, па смо успели сачувати урод од дивљих свиња које свима праве штету, а нико не реагује, од ловачких друштава па до државе. Ипак, данашњим даном све то стављамо у други план и задовољно могу рећи да ће ова зима бити здравија и веселија уз чашу црног вина, јер вино поправља крвну слику, само требате бити умерени - кроз осмех додаје Жељко.
А док младо вино не прође кроз процес обраде и стигне у чаше дегустатора, у дане бербе конзумирају се преостале залихе прошлогодишњег, чуване искључиво за овакве прилике. Добро вино резултира и добром атмосфером, али за све је потребно добро друштво. Десетак Жељкових пријатеља, уз песму и здравицу са лакоћом је обављало посао бербе. Ретке прилике да се окупе, заједно проведу време у природи, и уз шале забораве на свакодневницу, многима од њих извор су здравља, и обичај који не желе пропустити иако их је живот одвео на различите стране.
- Супруг и ја живимо у Загребу, али летње и јесење дане углавном проводимо у селу. Нема лепшег дружења и већег задовољства од дана када са пријатељима уживате у овако малим стварима које се, на жалост, све више заборављају. Некада су, у ово доба, виногради били пуни берача, орила се песма са свих страна, са радошћу прискакало једни другима у помоћ. Нема тога више, и зато смо срећни што још увек имамо ретку могућност да нас неко од пријатеља позове, не што им је потребна помоћ, већ што имају потребу да нас окупе у заједничком дружењу. Срце опет преплаве они осјећаји топлине и порасте велико као Динара. Човек овако нахрани своју душу и још снажније пригрли оне истинске вредности које су нас некада красиле - каже Славка Вучковић, док у природном окружењу црпи енергију за долезеће зимске дане у Загребу.
Док берба одмиче а песма не јењава, свако води рачуна о својим задужењима. Једни беру, други празне пуне канте, трећи воде рачуна да печење са ражња буде топло таман у време ручка, јер ни вино се не пије ако нема за чим', а стручнији од осталих објашњавају како се примитивним виноградарством и производњом вина баве искључиво сеоска домаћинства, па је и вино добијено таквим процесом еколошки чисто и квалитетније од куповног.
ТРАДИЦИЈА КОЈА СЕ НЕГУЈЕ
- Само људи у селима, овде у Далмацији, још увек користе примитиван начин обраде и производње вина. Дакле, уз аутохтоне сорте лозе које се негују, старински начин обрезивања, разабирања и прскања лозе без хемикалија, па до прављења маста или мошта, који се смешта већином у дрвене бачве, потребно је поштовати природан процес зрења и кувања мошта, не додавати шећер или неке адитиве који су све популарнији у данашње време. Све се ради ручно, онако како су то наши родитељи идедови радили, нисмо склони примењивању неких модернијих метода, и зато са поносом можемо рећи како сваког госта, у свако доба године и у свакој прилици, можемо почастити са чашом доброг вина, по којем смо ми Далматинци, између осталог и познати - поносно истиче Петар Савић, који је из села Плавна дошао помоћи пријатељу Жељку.
Након послова око бербе грожђа и прављења вина, ови људи, баш као и већина становника далматинских села, са нестрпљењем ће ишчекивати неку нову прилику и повод за дружење. Младо вино пробаће се већ око долазећих породичних слава или Божића, а сваким новим даном његовог зрења, зрелије ће и старије бити успомене људи који од заборава покушавају сачувати постојеће. Једном“ младо“ вино више никада неће бити такво, протећи ће, као и већина ствари у животу, муњевито брзо, а пуста села све више ће личити празним бачвама, уколико, као и код засада винограда, неке нове генерације на сачувају његове изворне вредности.
Васка Радуловић
Извор бр. 127.
14.10.2015.