Иван Перчевић (1881-1947) је хрватски политички дисидент, официр који је ратовао у два рата против Срба, прво за интерес Аустроугарске царевине, а касније и клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Потиче из војне племићке породице, пошто му је отац Франц такође био војно лице у Војсци Хабзбуршке монархије, али је умро уочи Првог свјетског рата.

Био је један од оних официра са јужнославенским поријеклом који су одбили да живе у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, па је отишао у Аустрију. Тамо је провео више од двије деценије и био дио (прве) хрватске емиграције коју је водио Анте Павелић, лидер Усташког покрета.

Стварањем НДХ у прољеће 1941. Перчевић се враћа у домовину и одмах добија високе војне дужности у хијерархији државе коју је благосиљао Ватикан, а помагала Римска курија.

Сматра се да је управо Перчевић био један од повјерљивих људи Анта Павелића који су га пратили на путовањима по ратом захваћеној Европи. И са њемачким службама (Вермархт, Гестапо, Абвер...) је имао добре контакте.

Током Другог свјетског рата Перчевић је био дио геноцидне политике коју је власт НДХ спроводила према Србима, Јеврејима и Ромима. Читава територија од Драве до Јадрана је била велики концентрациони логор гдје су хрватски оружани одреди мучили, убијали, затварали, пљачкали, силовали, конфисковали и палили све што су могли. Перчевић је такође сматрао Србе за нижу класу људи односно "отров" који треба уклонити са НДХ.

Када је у прољеће 1945. дошло до слома НДХ мноштво главјешина око Павелића се дало у бијег, јер су страховали од Титових партизана. Успио је утећи у Аустрију, али су га британске снаге изручиле комунистичким властима у Југославији 1946. године. Суђено му је у "Групи Кватерник" када је и он са осталима осуђен на смрт због злочина против цивилног становништва и сарадње са окупатором.

Погубљен је 7. јуна 1947. у Загребу.

ЖИВОТОПИС

Иван Перчевић је рођен у Бечу 21. маја 1881. године. Тада је то била престоница Дунавске монархије, која је била моћна европска сила.

У својим редовима аустријска војска је имала и припаднике јужнославенских народа, па тако је и Франц (или Фрањо) Перчевић фон Одавна, Иванов отац је био њихов официр Мајка му се звала Адолфина Шоклић.

Имали су Перчевићи поред Ивана и двије кћери. Један његов сестрић Теодор Пифл је био министар у Влади Аустрије крајем шездесетих година 20. вијека.

Иван се оженио са Маргитом Фрајн фон Вест. Нису имали дјеце. Маргита Вест је имала у свом власништву дионице у једној британској банци у Будимпешти. У Загребу на адреси: Висока бр. 20. су имали намјештен стан.

Одлично је говорио њемачки и француски језик, док се служио енглеским и мађарским.

Школовање и каријера

Иван Перчевић је завршио основну школу, а потом Реалну гимназију. Након тога се одлучује за Армију као професију. Прво је дипломирао на нижој Војној академији, а касније и на вишој. Тада је био држављанин Угарске.

У војној хијерархији Дунавске монархије, Перчевић је брзо напредовао и стигао до чина потпуковника. Учествовао је у Првом свјетском рату на страни Централних сила, гдје је остао све до завршетка. Остао је у Бечу неко вријеме и сакупљао документацију по архивама.

Када је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца крајем 1918. на рушевинама Аустроугарске, Перчевић је примљен у нову војску под командом регента Александра I Карађорђевића.

То му се није свидјело, већ је био заговорник борбе Хрватске грандоманије, односно одвајања "хрватских земаља" од прве јужнославенске државе. Како то није успјело, емигрирао је у Беч скупа са стотинама својих земљака. Заправо, он се у држави СХС задржао свега неколико дана.

Међуратни период

У Аустријској војсци је било официра јужнославенског поријекла и они су били дио групације генерала Стјепана Саркотића. Залагали су се за рушење југославенског краљевства и стварања нове хрватске државе. Ту им је помагао и потпуковник Стеван Дуић.

Касних двадесетих година 20. стољећа, Перчевић се упознаје са Антом Трумбићем, хрватског политичара који је гајио лажно Југославенство. У међуратном добу је Србе називао чак "полу-цивилизованим" балканским хибридима. Иван Перчевић је у том периоду упознао и Анту Павелића, оснивача Усташког покрета који је био антисрбски са шовинистичким начелима. Сви ти политичари су имали подршку страних сигурносно-обавјештајних служби, јер им је циљ био уништити Краљевину Југославију.

Иван Перчевић је задобио повјерење Анта Павелића и био је шеф Усташког покрета за Аустрију и Мађарску. Ту је надгледао како функционише рад кампова за терористичко-диверзантске обуке које су похађали хрватски мушкарци старости 18-35 година. Павелић је код Мусолинија, Хортија и Хитлера уживао велику подршку и помоћ током тридесетих година.

Током свог службовања у Бечу, Перчевић је покренуо лист "Грич", у коме је објављивао низ проблематичних садржааја које су биле обојене не само иредентизмом већ и србомржњом.

Када су хрватски терористи скупа са бугарским ВМРО извршили Марсејски атентат на краља Александра 1934. године и сам Перчевић је био осуђен у одсудности двије године касније на вишегодишњу казну затвора. Међутим, аустријске власти га нису хапсиле нити испоручивале.

Када је 1938. године Адолф Хитлер извшио Аншлус - анексију Аустрије у састав Трећег Рајха, ГЕСТАПО је ухапсио Перчевића и приведен је неколико дана на информативни разговор. Потом је пуштен на слободу, на интервенцију мађарског дипломате у Берлину. Ово је било у склопу Рибентропове политике да се Хрвати не хапсе.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Краљевина Југославија се у прољеће 1941. нашла у тоталном окружењу од стране Сила Осовина, изузев Грчке. Већ 27. марта су избиле демонстрације против споразума о проласку њемачко-италијанских снага кроз југославенску територију, а који је потписан у Бечу од Кнеза Павла два дана раније. Влада и Намесништво су збачени док је постављен на престол малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Перчевић је у том моменту прешао у Берлин гдје је организовао канцеларију будуће државе НДХ.

Оваква дешавања су разљутила нацистичког фирера Адолфа Хитлера који је наредио да се изврши инвазија са СС дивизијама. Ујутро 6. априла 1941. њемачке снаге нападају Југославију и авијација бомбардује само србске градове (Београд, Нови Сад, Скопље, Ниш, Бањалука, Сарајево, Ваљево...). Тиме је започетак операција "Директива 25". Наредних дана оружане јединице: Мађарске, Италије, Албаније и Бугарске саучествују у агресији и комадању југославенске краљевине. Отпор је био слабашан највише усљед дезертерства и издаје: Словенаца, Хрвата и муслимана.

Током Априлског рата, Краљевина Југославија је капитулирала, док су Краљ и већи део Владе евакуисани преко Грчке и Египта, те спроведени у Лондон. Тамо су били под присмотром Енглеза, у некој врсти кућног притвора.

Оваква ситуација је поготовала челницима Усташког покрета који су такође били део инвазије, па су 10. априла у Загребу прогласили Независну Државу Хрватску, благословену од Ватикана а помагану од Римске курије. Поглавник постаје Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал постаје Алојзије Степинац. Иван Перчевић у оружаним снагама НДХ добија високе и одговорне функције, али и чин генерала.

НДХ је одмах прокламовала Србе и Јевреје за неподобне тј. грађане трећег реда, све према Хитлеровим теоријама о суперраси. Ћирилица је била забрањна, а СПЦ и њено монаштво прогнано. Имовина је масовно пљачкана и конфискована. Почели су да се оснивају концентрациони логори. Први покољи су начињени у Гудовцу, Вуковару, Вељуну, Глини...итд.

Павелић поздравља легионаре

Иван Перчевић је промовисан као директор Комисије за награђивање и усклађивање чинова, као и шеф Поглавниковог војног уреда. Током јуна 1942. Перчевић је био дио делегације Анта Павелића када су посјетили хрватске легије у Украјини. Иначе, око 6.500 легионара се борило у одорама НДХ (према руским подацима) против Црвене армије на Источном фронту.

Фебруара 1944. Перчевићу је додијељен чин генерал потпуковника.

ХАПШЕЊЕ И СМРТ

У прољеће 1945. партизанске дивизије сламају НДХ и јуришају ка Алпима. Усташе и домобрани се повлаче у расулу и паници, јер су знали шта их чека ако их заробе: затвор или смрт.

Почетком маја 1945. Павелићева администрација масовно напушта Загреб и у колонама са опљачканим златом бјеже ка Аустрији и Италији. Међу њима се нашао и Иван Перчевић. Циљ је био сачувати живот. Сви они су се скривали у избјегличким камповима, гдје су их прихватали англо-америчке окупационе снаге. Тада је Ватикан преко Крунослава Драгановића покренула тајну операцију "Пацовски канали", са циљем да се хрватски, муслимански, њемачки, италијански, мађарски, албански злочинци пребаце из Европе у далеке земље.

Перчевић није успио да се извуче, него је лоциран и ухапшен од Енглеза код Клагенфурта 27. августа 1946. Већ наредне године 30. септембра бива изручен комунистима у Југославији.

У Загребу је јуна 1947. вођен судски процес неколико недеља пред Војним судом за ткз: Кватерникову групу. Сви су осуђени на смрт јер су починили злодјела против цивилног становништва и сарадње са окупатором.

Смртна казна је извршена 7. јуна над Перчевићем коме је одузета сва имовина и трајни губитак грађанске части.