МУЧЕНИК ВАСИЛИЈЕ ВИТКОВИЋ: "РАДИ СИНКО СВОЈ ПОСАО"

О прошлости Срба у Љубушком мало се зна и још мање пише. „Упућенији“ знају да је у Љубушком била православна црква коју су Хрвати порушили 1992, као и да су љубушки Срби истребљени од Хрвата и муслимана 1941. године. Све српско од бебе у колевци, до стараца од 95 година, страдало је у јамама око Међугорја.

Срамота је колико мало знамо о Србима у Љубушком и западној Херцеговини уопште, која је историјски донедавно била српска, али су њени становници променили прво веру, а потом прихватили хрватску народност. Срби у Љубушком су 1895. године чинили око 10% становника града, а било их је и достапо околним селима Витини, Храшљанима, Клобуку, Ракитну...

Фра Петар Бакула наводи да је 1867. године "У жупи Хумац било настањено до 30 православних обитељи, од тога до 20 у граду Љубушком које су 1864. године 'саградиле себи црквицу код града'.

Из ових штурих фра Бакулиних редова види се да је у жупи Хумац 1867. године живјело до 10 православних породица по селима. Али , како наводи фра Бакула ти подаци нису поуздани, као ни подаци о броју католика и муслимана.

У аустријском периоду укупан број православних у граду Љубушком никада није прелазио 10% од укупног броја житеља. Према попису 1879. године било их је 131 (4,82%), 1885. године 181 (5,22%), 1895. године 402 (9,72%) и попису 1910. године 205 (6,21%)..."

Православну цркву посвећену Св. Архангелу Михаилу Срби су започели да граде 1860. године, а довршили је 1864. пре већине других места у Херецеговини. Убрзо су отворили и српску школу коју су сами финасирали, као и учитеље. До 1941. Љубушки је био посебна парохија православне цркве, која је редовно имала свога пароха.

Нажалост, љубушки срез је дао Хрватској и највеће злочинце: србоубице, фашистичко-усташке министре, бројне официре, заповеднике легија и логора смрти. Они, су се пре свега постарали да истребе Србе у свом завичају, што им није представљало проблем с обзиром на малобројност и потпуну изолованост жртава.

На самом терену Љубушког највећи зликовци су били (делимични списак):

Прва група Срба Љубушака похапшена је 25. јуна 1941. године и бачена у јаму у Церном, између Читлука и Тромеђе.

Друга група је убијена 17. јула у шуми и бачена у јаму Чевељуша, код села Витаљине (Храшљани), три километра јужно од Љубушког. Ове жртве су нарочито тешко мучене, бодене и клане ножевима.

Трећа, већа група, у којој је било много жена и деце, убијена је 6. августа 1941. године у јами Гај у Међугорју, код Церна. Сматра се да је у овој јами убијено око 200 Срба. Дио Срба, међу њима и др Александар Лукач, лекар, убијени су на обали реке Требижат, а тела су им бачена у ту реку. Неки су убијени у логорима смрти Госпић и Јасеновац. После 6. августа 1941. у Љубушком су били преостали још само четири жене, девојчице и два мушкарца. Познато је свега педесетак имена жртава, а њихов тачан број и имена, вероватно, никада неће бити утврђени.

Велики број Срба из столачког среза је убијен је у јами Лазина, у имању католичког самостана „Свети Анте“ у Хумац, у предрграђу Љубушког, на око 120 метара од самостанске цркве. Највећи злочин ту се догодио 30. јуна 1941. године, око 02:00 часа иза поноћи. У три камиона довезено је 86 Срба, добрим делом из села Козица код Стоца. Ово је било по доношењу Лаксиног прогласа. Велики број жртава је две ноћи пре враћен са јаме Бивоље Брдо, пошто је убијање прекинуто јер су Срби са собом повукли у јаму хрватског фашисту Меху Делића из Усташке Надзорне Службе.

Када је стигао први камион пред самостанску Хрвати су на превару извукле Србе, говорећи им да иду у самостан и да ће тамо остати. Довели су их до јаме и на њих запуцали. То су чули несрећници у друга два камиона па нису хтели да из њих изађу. Хвати су их силом извлачили и убијали ножевима и секирама, све на једној људској гомили. Крици људи које су клали чули су се далеко у ноћи, а фратри су све посматрали са балкона и прозора самостана. Нико није реаговао.

Сутрадан су хрватски сељаци вукли лешеве убијених и полуживих Срба 300 метара и бацали их у јаму. Са ове јаме успео је да побегне Славко Шотра, али је залутао и наишао на исте хрватске злочинце које су клале на јами. Убио га је кољач Хајрудин Осмић из Љубушког. Највећи број жртава је био из села Козице код Стоца.

„17. јула 1941. одведена је и друга партија Срба у којој су били: Ристо Малешевић, Јово Јелић и Љубица Јелић, сви из Љубушког и Василије Витковић, стар 95 година, Ристо Витковић, оба из Љубушког. Они су убијени у шуми Гај, према Витаљини, три километра јужно од Љубушког. Ове су жртве Хрвати нарочито тешко патили, кољући их ножевима...". Остала је прича о 95- годишњем Василију Витковићу коме су ножем драли браду и говорили му да виче: "Доле краљ Петар. Живио поглавник Анте Павелић!". Старац је на то одговорио: „Ради, синко, свој посао.“ ^[1]

Овим текстом желим да допринесем расветљавању околности једног код нас често помињаног догађаја - мучења Светог старца Вукашина у логору Јасеновац од стране усташког кољача Жиле Фригановића и чувеног старчевог одговора злочинцу : „Ради, ти дијете свој посао!“

Прича о овом догађају дошла је у јавност, преко логорског лекара - неуропсихијатра др Недељка Зеца из Мостара, коме је догађај испричао кољач Жиле Фригановић. Он је био нервно растојен, после одговора кога је старац изрекао док га је кољач черечио. Све дешавало приликом усташког такмичења у клању логораша. Због тога растројства Фригановић тражио је лекарску помоћ од доктора Зеца. Зецу је испричао да се старац звао Вукашин, да је био из села Клепаца код Чапљине и да је одатле одведен у Јасеновац „са неких шумских радова“. Сам догађај се најчешће ставља у период од 1943-1944. године, а никада у 1941. годину.

Ова прича је имала велики одјек широм наших простора, па тако и у долини Неретве у којој се налази од многострадално српско село Клепци, поред многострадлних Пребиловаца, Лознице, Тасовчића, Габеле, Чапљине... Многе је интересовало ко је био тај старац Вукашин, које му је презиме и ко је његов најближи у завичају, али на то није било поузданог одговора.

Свети старац Вукашин није живео у Клепцима 1941. Велико је питање да ли је ико у историји Клепаца било када имао то име јер се такав податак не може пронаћи. У Клепцима нема шума, нити је могло бити некавих шумских радова са којих је би могао бити одведен у Јасеновац.

Прича да је „Вукашин“ неко од Мандрапа са другим личним именом, досељених у Сарајево из Клепаца има смисла. Мандрапа је било у Сарајеву крајем 19. и у 20. вијеку. Нема их попису сарајевских српских породица објављеном у Шематизму Митрополије Дабробосанске за 1882. У Календару СПКД “Просвјета“ из Сарајева, за 1941. годину има један текст Ђорђе Мандрапе из Сарајева, из кога се може закључити да је Ђорђо рођен најкасније у последњој деценији 19. века, јер је био био у аустријској војсци 1916. године.

Међу сарајевским Мандрапама нико до сада није документовао ни једног Вукашина. На слично име је указивао покојни Жарко Видовић као: „Вуксан“ или „Вук“? Ово би се могло разјаснити у евентуално сачувањим матичним и другим књигама Старе православне цркве у Сарајеву, поменицима, старом гробљу. ..Не зна се да ли је то ико до сада то истраживао? Бојим се да није.

У поменику Срба из Доње Херцеговине страдалих у геноциду Независне Државе Хрватске, СНД Пребиловци, налази се и име Спасоја (Јовиног) Мандрапе, рођеног 1898, године у Клепцима, страдалог у хрватском логору Јасеновац 1944. године. Он је живео ван Клепаца и реално, може он бити мученик „Старац Вукашин“ . Међутим, година рођења и смрти могу бити другачији, односно да је мученик био и нешто старији и да је страдао раније.

С обзиром да на толики обим истребљења комплетних породица и читавих српских генерација, те вишедеценијску одвојеност сарајевских Мандрапа од својих рођака у Клепцима не би чудило да и је и само име овог мученика уписано другачије од стварног. Податке је давао неко у Клепцима, много година после рата, а ко га није могао лично познавати. Зато овакве појединачне нејасноће и непрецизности нису нешто неуобичајено. У новије време неки од сродника сарајевских Мандрапа из околине Чапљине тврде да је мученику било име Стојан. Мислим да се озбиљним радом врло брзо може утврдити истина.

Нажалост, приликом изношења у јавност, писања чланака и књига, снимања емисија и филмова о Светом Вукашину се поступало олако, без разговора са озбиљним људима на терену Чапљине односно Клепаца, Пребиловаца и Тасовчића или Сарајева. У поступку канонизације нису проверавани подаци о овом светитељу. А да јесу могло се одавно написати написати потпуније житије. Било би логично и много боље да се одговорни у Цркви у оваквим стварима обраћају појединцима и удружењима посвећеним истини о српском страдању.

Како тога нема, неке непознанице око овог су покушали да искористе у католичкој цркви и појединим у хрватским медијима покушавајући да да оспоре мученика Вукашина и његово мучеништво. У том смислу нешто је писао мостарски бискуп Ратко Перић на бискупијском сајту, а на хрватским медијима има и злурадости на ову тему и навода да се ради о "измишљеном лику" (Хрватски тједник, 13.08.2015).

Матија Бећковић у „Печату“ од 12.05.2015, поводом ове теме каж да је „света реч, а не човек“, наводећи:
- „Наjпре сам помислио да Вукашин, можда и ниjе био из Клепаца и да се ниjе тако ни звао. Могуће да се звао Вукашин из Клепаца, а да ниjе ни Вукашин, ни из Клепаца. Др Зец записао jе оно име коjе му jе поремећени џелат казао или како jе запамтио да му jе казао. А то jе поуздано jедино ако jе jедан тачно запамтио, а други тачно записао. Али, могуће омашке небитне су и не тичу се суштине. Могао jе то бити Крсто из Вукосаваца, Рашко из Тепаца, Вуксан из Сланаца, Вукман из Карловаца. И сви су они могли бити – Вукашин из Клепаца.“

Овоме је могао додати и да није морао страдати у самом Јасеновцу, већ на неком другом месту.

Да се у претходним деценијама, поводом овог случаја поступало мало озбиљније и систематичније могло се одавно саопштити нешто јако важно за овај случај. Речи Светог Вукашина изговорене су раније него што то прозизлази из исповести усташког кољача Жиле Фригановића др Недeљку Зецу (рођен у Мостару) у логору Јасеновац.

Оне су прво изговорене вероватно 27. јуна 1941. уочи Видовдана ^[2] поред јаме Чевељуша (ближа локација, шума Гај, насеље Витаљина, Храшљани, око 3 км југо-источно од Љубушког у Херцеговини). Изговорио их је Србин из Љубушког, мученик Васо Витковић. Васо је личност о коме се знају неки битни подаци. Био је председник српске православне црквено-школске општине Љубушки двадесетих година прошлог века, а можда и касније? ^[3]

У државном попису жртава рата из 1964. за место Љубушки његово и презиме је два пута уписано. Већина познатих српских жртава није уопште уписана јер их није имао ко ни пријавити. Једном пише да је да је рођен 1842. а други пут 1848. године што је вероватније?! Дакле угледан и побожан православни Србин и угледан грађанин Љубушког.

У свим је списковима познатих српских жртава града Љубушког страдалих у геноциду НДХ 1941-1945, као скраћено Васо или као пуно име Василије Витковић У списку жртава је и Ристо Витковић, који је са њим заједно пострадао. Не зна се у ком су степену сродства били. Ристин син, Радослав Витковић страдао је систему хрватских логора Госпић- Јадовно- Паг. Уписани су сва тројица у Поменик Срба Доње Херцеговине страдалих у Другом светском рату, кога је саставио потписник ових редова, а који је Поменик преписан на зидове Храма Васкрсења у Пребиловцима.

Његово страдање и речи упућене џелату се налазе у званичном државном документу: Записнику састављеног пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, на дан 4.09.1946. у Љубушком, о саслушању сведока Јакић Мустафе, Загић Омера, Бећировић Салке и Ћук Видосаве... сви из Љубушког, пред Ђуром Боснићем, Делегатом Земаљске комисије и члановима Халидом Месиховићем, Јозом Колаком и Марком Лукендом. Записнучар је била Радојка Плавшић. Део њихове изјаве наведен је курзивом испод наслова и поднаслова овог текста. То је, управо та “најважнија српска реч“.

Ово је било објаљено у београдском дневном листу „Политика“ од 30. марта 1991, као 12. наставак фељтона др Саве Скоке:
- "Покољи Херцеговачких Срба 1941. године". И опет то нико није довео у везу са старцем Вукашином!? А мора се повезати, макар због те реченице:“ „Ради синко свој посао!“

Дакле, на основу наведеног, може се поздано закључити да је Василије Васо Витковић из Љубушког, стар око 93 године, невино, мученички пострадао у лето 1941. у геноциду Независне Државе Хрватске над српским народом у Витаљини, МЗ Храшљани, општина Љубушки, да му му је је при мучењу ножем сечена брада и драна кожа са лица и да је присиљаван, од стране злочинаца фашиста-усташа, да каже: „Живио поглавник“ и да је на то одговорио кољачима „Ради синко свој посао!“

Вероватно се ова прича после 1941. раширила токо рата међу српским народом, а и међу логорашима и међу усташким злочинцима у логору Јасеновац. Верујем да су Свети Васо Витковић и Свети Вукашин различите личности. Могуће да је Вукашин био већ од некога чуо да је неко већ изговорио приликом мучења и клања џелату – Ради синко (или дијете) свој посао(?), али више верујем да му се, независно од претходног догађаја у Љубушком , наметнуо истоветан одговор.

То је очекивана реченица верујућег, смиреног православног Србина, који види своју неизбежну мученичку кончину и скори излазак пред праведног Господа. Озбиљни људи су тврдили и тврде да је мученик Вукашин (како га је назвао џелат, или како је џелата разумио Недо Зец) из српског рода Мандрапа из Клепаца, а који је живео у Сарајеву и ја верујем да је тако.

Мислим да наша Црква треба да у свој календар упише мученика Васу Љубушког, тако да буде Свети мученик Васо и мученик Вукашин и да се прослављају истог датума. Очекујем да Митрополија Дабробосанска да подршку за озбиљно истраживања живота и судбине сарајевске породице Мандрапа, а ја лично молим да у том истраживању учествујем.

Слава Богу на свему!

Миленко Јахура,
07.09.2017.

[1] - Записник Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, Љубушки 4. септембра 1946.

[2] - Записник је прављен очитим и логичним хронолошким редом злочина на Србима у Љубушком. Јул је био месец привременог прекида злочина поводом познатог прогласа хрватског подмаршала Лаксе. У јуну је врхунац злочина био уочи самог Видовдана, а у неким другим изворима злочин у Витаљини је право био 27. јуна 1941.

[3] - Споменица Епархије херцеговачко-захумске, Мостар, 1928.