Енвер Хоџа (1908-1985) је био албански политичар, вођа, наставник, трговац, герилац у другој половини 20. столећа.
За време Другог светског рата био је активан учесник и стао је на чело албанских комуниста који су крајем 1944. године преузели власт у својој матици. У том периоду је имао активну сарадњу са Титовим комунистима из Југославије.
Владао је деценијама Албанском Републиком и то репресивним мерама застрашивања према свим грађанима, а посебно националним мањинама. Његов узор је био совјетски лидер Стаљин, па је отуда и његов надимак "балкански Стаљин".
Био је атеистички оријентисан и уништавао је многе цркве, а највише православне које су старе од неколико векова до више од миленијума. Такође, земљу је изоловао од света и грађани су имали само информације које су сервирали државни медији. У иностранство је могао да путује само онај ко је био политички миљеник власти.
Педесетих година 20. века Хоџа је почео антисрбску политику и обновио рад ткз. Призренске лиге, пошто је имао територијалне претензије према СФРЈ, а највише АП Косову и Метохији. У доба Хладног рата, Хоџин режим је направио преко пола милиона бункера због могућег рата са Југославијом.
Носилац је Ордена народног хероја који му је доделио југославенски председник Јосип Броз.
Умро је у Тирани у 76. години живота.
ЖИВОТОПИС
Енвер Хоџа (алб. Enver Hoxha) је рођен 16. октобра 1908. године у граду Ђирокастра, на самом југу данашње Албаније, где доминира грчка национална заједница, свега тридесетак километара од обала Јадранског мора. У то време, тај крај је био део Османског царства, административно је спадао под Скадарски вилајет.
Током Првог балканског рата Ђирокастру ослобађају грчки војници од Турака 1912. године, па је тај крај припојен малој грчкој државици Епир. У састав Кнежевине Албаније Ђирокастра улази одлуком Великих сила крајем 1918. када је завршен Велики рат.
Порекло и детињство
Бећир Хоџа је био Енверов деда по оцу. Он је био један од присталица и пропагатора идеје ткз. Призренске Лиге, заправо регионални одборник.
Енверов отац Халил Хоџа је био трговац по занимању који је често био одсутан од куће. Путовао је по европском конитненту, али и САД где је продавао тканину, коју је углавном набављао из Мале Азије. Његов мајка се звала Ђилихана (Ђила), која се девојачки презивала Чучи.
Халил и Ђила су сем Енвера имали и три кћери: Фахрија, Хаџира и Санија.
Енверово презиме Хоџа на турском језику значи "учитељ" или "господар" и веома је често међу Албанцима. Халил је своме сину дао име Енвер по познатом турском официру Енвер-паши.
Млади Енвер са 18 лета
Пресудан утицај на Енверово васпитање имао је његов стриц Хусеин Хоџа, који је међу својим сународницима био познат као кавгаџија и насилник, увек са оружјем у руци јер су га гањали жандари. Хусеин се прихватио вођства албанских племена који су хтели независност почетком 20. века.
Школовање и каријера
Након основне школе уписао је познату гимназију "Лирија". Студије је започео 1923. у Лицеју, али је преинуо јер је та установа затворена на захтев Екрема Либохова.
Када је Енвер напунио 22 године отишао је у Фрнацуску. Држава му је платила усавршавање на Универзитету у Монпељеу, где је студирао Факултет природних наука. Међутим, он је после непуних годину дана одустао од школовања и изгубио државну стипендију. Краће време је боравио у Паризу где је нашао политичке противнике албанског краља Зогуа.
Приликом повратка у домовину млади Енвер добија посао у Министарству спољних послова, који га шаљу у Белгију дванаест месеци, где је био секретар своје земље. У Бриселу је уписао Правни факултет, али колико је познато није дипломирао. Враћа се у родни крај 1936. године. Добио је посао наставника француског језика у градићу Корча, на тромеђи данашње Албаније, Грчке и Вардарске Македоније. Ту је био и библиотекар.
Добио је отказ 1939. године, јер је одбио да се прикључи Мусолинијевој војсци и постане члан Албанске фашистичке странке.
Политички активизам
Доселио се у Тирану где је отворио радњу за продају дувана уз помоћ Есата Дишнице. Управо је то место постало сециште следбеника комунистичке идеологије. Југославенски комунисти су му помогли да оснује Комунистичку Партију Албаније, што је он учинио, али је касније преименова у Партију рада крајем 1941. године.
Енверова уверења су била социјалистичка, а он сам је био миљеник Коминтерне и имао је врло добре контакте у московским круговима.
Неколико пута пошто је дошао на власт је преживео три атентата.
Породица
Енвер се оженио 1945. године са Неџмијом Ксиђулини (1921-2020), Албанком из околине Битоља. Била му је сарадница из Комунистичке партије.
Са њом је Енвер добио троје деце, два сина: Илир (1949.) и Сокол, и једну кћер: Пранвера.
Сокол Хоџа, Енверов други син је био годинама директор Поште и Телекомуникација у Албанији.
Кћерка му Пранвера је архитекта и она је са својим супругом дизајнирала осамдесетих година његов музеј у Тирани, што се сматра најскупљом инвестицијом у албанској историји. Званично је отворен 1988. године, односно три лета након Енверове смрти.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Енвер Хоџа је врло брзо пошто је Хитлерова коалиција напала Совјетски Савез (Операција Барбароса) нашао се на челу свих герлилских одреда који су имали антифашистичке ставове у Албанији.
Априла 1942. године био је један од седам чланова Главног комитета ткз. Комунистичке партије Албаније. Само два месеца касније упутио је поглас албанским сељацима и радницима да се дигну на оружје против фашистичког режима. У септембру је Хоџа био вођа конференције о ткз. народносолободилачком покрету. Изабран је ту званично за секретара.
У униформи
У почетку су имали слабог успеха јер су били малобројни, а италијанске јединице су биле и бројчано и технички надмоћније. Занимљиво је то што их је помагала енглеска обавештајна служба (БСИС) од 1943. године. Политички вођа албанских устаника био је управо Хоџа, а војни командант Шпиро Т. Мојсију.
Августа 1943. године покушана је тајно сарадња Хоџиних комуниста са ткз. Бали Комбетаром са циљем уједињења око заједничке идеје, али то није успело. Разлог њиховог неуспеха је био тај што је Хоџа у то време одбацио идеју ткз. Велике Албаније (окупацију србске области Косова и Метохије и грчког Епира), јер није имао снаге да се сукоби са Југославијом и Грчком.
Касније почетком 1944. године ситуација се у Европи радикално изменила и Трећи Рајх почиње да губи на свим фронтовима.
У Пременту је октобра 1944. одржан конгрес, на коме је донета одлука о укидању монархије, односно забрањује се повратак краљу Зогу у земљу. У Берату је Хоџа изабран за привременог премијера нове власти у Албанији.
Управо је тада и његова војска следбеника значајно ојачала, што му је омогућило до краја те године да преузме власт у својој отаџбини. Имао је сурове освете према идеолошким противницима који су били уствари поданици фашистичког премијера Албаније, Мустафе М. Крује (1887-1958). Организовани су специјални "народни судови" којима је руководио Кочи Ђоксе.
Након ослобођења 29. новембра 1944. Хоџа је послао две своје партизанске дивизије да се придруже Црвеној Армији у походу на Берлин. Тада су Тито и Хоџа имали добру сарадњу и посећивали су се.
На изборима 2. децембра 1945. победу је однела Комунистичка партија Албаније са 93% гласова, а република званично проглашена 11. јануара 1946. Ново име земље постало је: Народна Социјалистичка Република Албанија. "Де факто" Хоџа је постао шеф државе и најмоћнији човек међу Албанцима.
ХЛАДНИ РАТ И ТОТАЛИТАРИЗАМ
Енвер Хоџа је у политичком смислу се изјашњавао као марксиста и лењиниста, али се највише дивио Јосифу Висаировичу Стаљину, вођи Совјетског Савеза. Имао је своју тајну полицију "Сигурими" која је била организована по угледу на источно-немачки Штази.
Блоковска подела у Европи
Управо то је довело и до раскола са југославенским комунистима 1948. године када је дошло до Резолуције Информбироа, односно када су чланице Варшавског пакта заоштриле односе са руководством Титове Југославије. У том периоду Хоџа је наредио хапшење, а потом и смртну казну над Кочи Џоџом, министром одбране кога је етикетирао као "пројугославенског" активисту.
На почетку своје власти Хоџа је национализовао земљиште од богатих велепоседника и одузео фабрике и руднике који су били у власништву индустријалаца. Те прве године владавине биле су прожете системом застрашивања и ликвидације свих политичких противника режима.
Албанија се трудила да сама себи обезбеди храну, али и да направи сопствену индустријализацију, искорени неписменост и тропске болести. Релано стање на терену, у односу на оно што је власт приказивала била је драстична разлика. Многи крајеви су били врло сиромашни што је поспешивало криминал, шверц и сл. Пољопривреда као главна развојна грана била је прилично заостала.
Хоџа у посети Стаљину 1947.
Међу албанском фашистичком емиграцијом САД и Велика Британија су вршили регрутацију мушкараца од 20-45 година, које су убацивали на територију Албаније, највише из правца Грчке (пошто је она била чланица НАТО). Диверзије су рађене највише почетком 1950-их, али су их албанске оружане снаге неутралисале. Такође, Ким Филби (двоструки агент) је одао поверљиве информације агентима КГБ, што је довело до ликвидације 300 особа које су убачене у Албанију. Ово је био део тајне операције "Гладио".
Због бомбашког напада на совјетску амбасаду у Тирани 19. фебруара 1951. осумњичено је и погубљено 23 Албанца.
Илегалним путевима мноштво Албанаца је отишло у Италију или Грчку у потрази за бољим условима живота.
Иако је у СССР проглашена петодневна жалост због смрти Стаљина 5. марта 1953. Хоџа је у Албанији жаловао две недеље. Такође је постројо хиљаде грађана Тиране на централни трг, да клече и терао их да изговарају 2.000 речи заклетве и "вечне верности" свом вољеном оцу Стаљину.
Када је СССР преузео Никита Хрушчов дошло је до удаљавња са Албанијом, јер је Хоџа сматрао да не треба одбацивати Стаљинове методе управљања државом. Тако да су совјетско-албански односи потпуно захладнели 1960. године, а сам Хоџа је почео тражити новог партнера у Кини.
Постоји податак да је СССР инвестирао око 200 милиона долара у Албанију током 1948-1960 за развој технике и инфраструктуре. Совјети су чак у близини Валоне изградили своју војну базу за подморнице на острву Сазан, која је била претња за америчку Шесту флоту настањену у Средоземном мору.
Када је Варшавски пакт извршио инвазију на Чехословачку у лето 1968. године, односи Москве и Тиране су прекинути, а сама Албанија је иступила из Источног блока.
Албански Гулаг - логор у Ђоркастеру
За четири деценије Хоџине власти готово да нема становника Албаније који није позван на испитивање или одведен на присилни рад у логоре. Многи грађани су губили послове, хапшени су и пребијани... хиљаде их је осуђено на смрт.
Атеситичка кампања
Хоџа је био велики богохулник и прогласио је Албанију 1967. године атеситичком земљом. Ово је значило да сви верски објекти: манастири, цркве и џамије, постају власништво државе. Стотине их је срушено, иако су биле саграђене још у првом миленијуму, а добар део је претворен у штале, радионице, складишта, биоскопе...итд.
Грађанима су одузимани Куран, Библија, иконе, кандило и сличне ствари, док је ношење крста око врата, бројанице око руке било кажњиво затвором. Многи свештеници су допали логора без икаквог судског налога да су починили неко кривично дело.
Рушење Богородичне цркве у Скадру 1969.
Иако је шездесетих и седамдесетих година градио добре односе са Кином, он је и са њима прекинуо односе након смрти Мао Цедунга 1976. године, јер му се није свидела њихова сарадња са САД. Тако је Енвер Хоџа увео Албанију у тоталну изолацију... на идеолошком плану он је оптуживао СССР и Кину да су одступили од изворног социјалистичког пута.
Седамдесетих година је успешно изградио култ личности у Албанији, где су му додељиване титуле: Велики учитељ, Врховни друг, Једина сила...и сл. Такође у свакој школском уџебнику морао се наћи његов неки цитат из културе, политике, економије, медицине или стратегије.
У оружаним снагама је осмислио посебан поздрав за своје војнике, који је заправо заменио претходни што је било код војске Краља Зогуа.
Један од његових блиских сарадника, премијер Мехмет Шеху је убијен 1981. године на подмукао начин, али је то представљено јавности као самоубиство. Наравно ово је било само једно убиство у ланцу злочина, како се Хоџа обрачунавао са "сумњивим" сарадницима.
Бункери Енвера Хоџе
Након тога, почетком осамдесетих година, Енвер Хоџа се постепено повлачио из политике, а за свог заменика је изабрао Алију Рамиза.
Сукоби са Југославијом
Енвер Хоџа је након Резолуције Информбироа преиспитивао своју сарадњу са Јосипом Брозом Титом и донео свој закључак да Југославени желе да направе од Албаније своју колонију. Своје блиске сараднике који нису мислили тако Хоџа је искључио из власти.
Током 1950-1980 Енвер Хоџа је подржавао тероризам и диверзије својих сународника на тлу Југославије, тачније на просторима: Црне Горе, Вардарске Македоније, а посебно Косова и Метохије. Они су често упадали планинским и неприступачним путевима те нападали Србе и уништавали њихову имовину. Хоџа је албанске разбојнике и пробисвете примао и скривао на својој територији. О томе чак постоји и писани трагови које је бележио тадашњи владика Павле поглавар Рашко-Призренске Епархије СПЦ.
Прослава 100. годишњице Призренске Лиге у Тирани
Како је време пролазило, Хоџа је све више срљао у екстремизам и подржавао такве идеје. Заправо југославенско-албанска граница је била посута крвљу јер је долазило до напада на граничаре на караулама, пошто су југославенске пограничне јединице заустављале шверц оружја и дроге Албанаца.
Албански екстемисти су априла 1981. године покушали са побуном широких размера названо као Косовско пролеће што је довело до ангажовања оклопно-механизованих јединица ЈНА како би се устанак угушио. Ово је навело Енвера Хоџу да се повлачи са политичке сцене јер је схватио да остварења иредентистичких идеја ткз. Призренске Лиге неће бити могуће без стране помоћи.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Медији су објавили 11. априла 1985. да је у Тирани умро Енвер Хоџа у својој 76. години живота.
Хоџа је успео да искорени маларију у својој земљи. Знатно је побољшао права жена које су до 1945. године третиране као ствари, а не као људи. Такође, здравство и просвета су унапређени и били су бесплатни.
Хоџа је утростручио становништво вођењем политике наталитета, са милион становника колико је било 1944. године, преко 3.000.000 грађана Албаније је било на попису 1985.
На планини Шипрагу угравирано име
Институт за развојна истраживања је 2016. године спровео анкету о утицају Енвера Хоџе на апбанску популацију. Око 45% се изјаснио да је он био добар владар, а 42% лош. Млађе генерације, рођене након 1981. године имају негативно мишљење о њему.
Одликовања
| ДОМАЋА |
ИНОСТРАНА |
- Орден Народног хероја
- Медаља социјалистичког рада
- Орден Скендербега 1. реда
|
- Орден за храброст (Бугарска)
- Орден народног хероја (Југославија)
- Орден Суворова 1. класе (СССР)
- Орден Лењина (СССР)
|