Амин ал Хусеини (1897-1974) је арабски циониста, исламски теолог и јерусалимски муфтија који је током Другог свјетског рата био на страни Хитлерове коалиције.

Током 1941-1945 јасно је показао оданост Силама Осовине односно Краљевини Италији и Трећем Рајху. Лично се састао са италијанским дучеом Бенитом Мусолинијем у Риму и њемачким канцеларом Адолфом Хитлером крајем 1941. у Берлину. Са њима је усагласио дjеловање против Јевреја и Велике Британије. Тачније, Хусеини се противио доласку Јевреја из Европе у Палестину.

Сем тога, Хусеини је долазио и на Балкан 1943. гдје је примљен од усташког режима и са Антом Павелићем је договорио стварање муслиманских оружаних формација које би се бориле за истребљење Срба и Јевреја на простору клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Тако су основане: "Ханџар дивизија" и ткз. Муслиманска милиција, које су починиле најмонструозније злочине у цивилизацији.

Амин ал Хусеини је ухапшен од француских окупационих снага у мају 1945. у градићу Констанц, када је хтео да пребјегне у Швајцарску. Они су га држали у кућном притвору више од годину дана, а онда је он успио побјећи у Каиро.

Када је почео Шестодневни рат на Блиском Истоку између Израела и земаља Арапске лиге, Хусеини је подржао своје земљаке. Ипак, Јевреји побјеђују и након много времена добијају своју државу. Хусеини се враћа у Египат и постаје дио Владе Палестине у избјеглиштву. Посљедње године је провео у Бејруту, гдје умире 1974. и тамо је покопан.

Арапи на Блиском Истоку му нису придали велику пажњу, чак ни Палестина... док једино ко обраћа колико-толико на његов лик и дјело су босански муслимани, али тек крајем 1990-их година.

ЖИВОТОПИС

Амин ал Хусеини је рођен 1897. године у Јерусалиму, древном граду на Блиском Истоку. У то вријеме, то је био саставни дио Османске империје која је већ пропадала.

Његов отац Тахир је такође био јерусалимски муфтија (представник вјерске власти и правосудни тумач) и зачетник противника Ционизма (повратак Јевреја у Израел). Клан Хусеини у регији Палестине је била породица која је била богата тј. били су земљопосједници у околини Јерусалима. Већином су имали власт у граду, или су пак имали велики утицај на власт.

Са мајком Заинаб, млади Амин је 1913. посјетио Меку (свети град свих муслимана) и тако добио почасну титулу хаџије.

Школовање

Амин ал Хусеини је похађао исламску школу гдје се проучавао Куран, касније турску народну школу, али и католичку који су основали француски мисионари.

Студирао је на Алианц универзитету код јеврејског режисера Алберта Антебија. За кратко је био на Универзитету Азахар у Каиру, гдје је проучавао исламско право.

Почетком 1914. долази у Цариград гдје је студирао Правни факултет.

ВЕЛИКИ РАТ

Када је избио Први свјетски рат Хусеини је имао свега 17 година живота. Бива послат у Измир као артиљеријски официр 47. бригаде.

У новембру 1916. добија одсуство због рањавања и враћа се у Јерусалим.

Наредне године британска војска заузима Јерусалим са околином. Британци су 1918. године уз помоћ арабских добровољаца (Шерифска војска) из Палестине освајају Сирију. У те ратне операције је био укључен и Амин ал Хусеини, он је био шерифски официр, али је радио у енглеској администрацији. Од британских официра Хусеини је добијао похвале.

МЕЂУРАТНО ДОБА

Након Великог рата, Хусеини креће политичи да дјелује и своје амиције остварује у Дамаску јер је желио да Сирија остане у духу Ислама, а он је подржавао Емира Фејсала за сиријског краља.

У прољеће 1920. године Амин ал Хусеини се враћа у Јерусалим јер је дошло до великих нереда између Јевреја и Арапа, пошто су Јевреји хтјели да се створи њихова матична држава Израел на Блиском Истоку. Хусеини је у тим дешавањима имао значајну улогу јер је својим запаљивим говорима хушкао радикалне исламисте на побуну, па чак и рат. Британска војска је реаговала. Хусеини је осуђен на 10 година затвора, али је побјегао у Сирију.

Почетком XX стољећа клан Хусеини успоставља ривалство са кланом Нашашиби. Ово ће оставити дугорочне посљедице на Палестину. У то доба, Хусеини је заговарао идеју "Велике Сирије" гдје би Палестина била њена јужна покрајина. Ова идеја није никада заживјела, јер су француске снаге побједиле 24. јула 1920. Арапе и отјерали их из града Мајсалуна.

Наредних година Хусеини са својим присталицама се више оријентисао на Палестину као своју домовину односно заговарао је Панарабизам. Хусеини је тада основао своју тајну организацију "Саможртве" које је са другим тајним друштвима имало круцијалну улогу за анти-британске активности.

У марту 1921. Хусеини добија помиловање од британске војне управе Јерусалима и могућност да се врати у родни град. Мало касније он бива одређеним правним заврзламама изабран за муфтију града Јерусалима, да би два мјесеца доцније себе прогласио за Великог муфтију, што значи да ће бити на тој позицији доживотно.

На мјесто предсједника Врховног муслиманског савјета постављен је 1922. који је основан годину дана раније. Ово је била важна улога у Аминовом животу, јер је сада био фактички господар Палестине. Арабско јединство у Палестини је направљено тек 1936. када је формиран ткз. Виши комитет, којим је управо Хусеини предсједавао.

У љето 1928. Хусеини је покушао уједињење Палестине са Сиријом, али није имао успјеха. У Јерусалиму кључају тензије и долази до великих нереда, па чак и убистава, јер су Арапи били против оснивања Израела на тлу Палестине.

Раних тридесетих година 20. стољећа посјетио је Саудијску Арабију.

Британско-француска окупација Палестине и њихово помагање у стварању државе Израел довело је до тога да се Арабска Лига (Египат, Сирија, Саудијска Арабија, Јордан...) окрену против њих. Истовремено тражили су савезнике у Европи за остваривање својих циљева. Појавом Адолфа Хитлера у Њемачкој јавила се нада да могу се ослободити не само Британаца и Француза, већ и истерати Јевреје.

Хусеини је био један од првих арабских политичара који су 1933. поздравили долазак на власт Хитлера. Међутим, њемачки канцелар није имао лијепо мишљење о Арапима, чак их је називао полу-мајмунима. Ипак, спајао их је антисемизам односно мржња према Јеврејима, као и нетрпељивост према Енглезима и комунистима.

Хусеини је тражио од Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера 1937. да му пошаљу оружје како би могао да ријеши "Јеврејско питање" на Блиском Истоку, што су они урадили, али у ограниченим количинама.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Септембра 1939. када је отпочео највећи оружани сукоб на планети, Хусеини бјежи из Бејрута у Багдад, гдје је имао величанствен дочек. Ирачани су у њему гледали водећег трибуна тога времена. Незадовољни антибританским понашањем Хусеинија, депеше са Блиског Истока у Лондон су јасно указивале да он треба бити убијен.

У љето 1940. Хусеини је њемачкој Влади показао нацрт арабско-њемачке сарадње.

Американци и Британци су успјели у прољеће 1941. да сломе ирачке оружане снаге, а Хусеини у страху за свој живот бјежи из Багдада 30. маја у Персију, гдје је добио азил. Када су англо-саксонске снаге окупирале и Перзију, Хусеинија узима у заштиту италијанске обавештајне службе (СИМ). Он је тада преко Турске и Бугарске стигао на крају до Апенинског полуострва.

Хусеини код Фирера, 28. нов 1941.

У Рим Амин ал Хусеини стиже 10. октобра 1941. гдје је првобитно примљен у Министарству иностраних послова. Тамо је он изнео своје виђење ситуације на Блиском Истоку, односно које је све кораке треба урадити да би се англо-саксонске снаге поразиле. То је све предочио дипломати Де Леону. Седамнаест дана касније Хусеинија прима дуче Бенито Мусослини који му даје милион лира као гаранција за помоћ у остваривању тих планова за уништење Израела и протеривање Британаца.

Хусеини 6. новембра 1941. стиже у Берлин, гдје је иамао низ састанака са првацима нацистичке ратне машинерије, да би га 20. новембра примио њемачки шеф дипломатије Јоаким фон Рибентроп, а мало касније и лично се сусрео са фирером - Адолф Хитлер.

Децембра 1942. у Берлину је отворен Исламски централни институт, гдје је присуствовао и Амин ал Хусеини, гдје је он изабран за почасног предсједника. У Трећем Рајху Хусеини је обишао и неколицину концентрационих логора гдје су утамничени Јевреји. Један од захтева Хусеинија је био да њемачки авиони бомбардују Тел-Алив, али је овај предлог одбијен.

Пропашћу "Операције Атлас", њемачки војни официри долазе у Палестину међу Арапе и држе им курсеве за тероризам и диверзије.

Хусеини поздравља БХ муслимане, 1943.

У марту 1943. у Босни се оснива ткз: Ханџар дивизија, јединица која је ратовала за интерес Трећег Рајха и клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Оснивачки проглас им је написао управо Амин ал Хусеини. Ова јединица је статављена највећим дијелом од босанских муслимана. По својим звјерствима и морбидностима, важили су за најужаснију јединицу у Европи. Новембра 1943. Хусеини је посјетио Босну и поздравио постројене одреде "Ханџар дивизије" одржавши им ватене говоре.

Једне прилике на Радио Берлину, велики муфтија Хусеини изјављује овако:
- "Арапи, устаните као један човјек и борите се за своја света права. Убијајте Јевреје где год да их нађете. Ово се свиђа Богу, историји и религији. Ово спасава вашу част. Бог је с вама!". Ова изјава је описана као подстицање на геноцид.

Једне прилике Амин ал Хусеини је имао сусрет са Хајнрихом Химлером, шефом ГЕСТАПО-а тј. једним од најмоћних особа Трећег Рајха. Тако је 19. маја 1943. дошло до званичног потписивања споразума Химера у име Њемачке и Хусеинија у име Арапа.

Хусеини на вечери са Ђозом и Будаком

Химлер је у муслиманима видио велики војни потенцијал, јер је рачунао да ће њихова бројност допринети лакшој побједи над Савезницима. Истовремено Химлер је НДХ сматрао за кловновску (банана) државу. Тако је одлучено да се на Балкану оформе три муслиманске дивизије: Ханџар, Скендербег и Кама... Ниједна од ових јединица није имала ранг дивизије, већ бригаде.

С тим да Скендербег (албанска) дивизија према каснијим анализама се сматра за највећи промашај њемачке ратне историје.

НАКОН РАТА

У прољеће 1945. Трећи Рајх је био пред сломом. Тачније стезао се обруч око Берлина. Са истока су јуришале дивизије Црвене армије, а са запада и југа британске и англо-америчке дивизије. Званично је 30. априла у Рајхстагу пронађен леш Адолфа Хитлера, док је нацистичка Њемачка подијељена на четири зоне: совјетску, француску, америчку и британску. Капитулација је потписана 9. маја чиме је окончан Други свјетски рат на европском континенту.

Хусеини је пребјегао у Швајцарску гдје је покушао да добије азил, али му је та молба одбијена. Француске окупационе снаге су 5. маја 1945. у Констанцу ухапсиле Хусеинија, а већ двије недеље касније је пребачен у Париз гдје је стављен у кућни притвор. У стварности он није имао третман затвореника, већ само нека ограничења.

И Британци и Французи су гледали у Хусеинију могућност како да утичу на догађаје на Блиском Истоку. Француске власти су одбиле да Амин ал Хусеинија изруче Југославији и Британији које су га тражиле ради ратних злочина и сарадње са нацистима. Јеврејске заједнице су прикупиле доказе о Хусеинијевим злодјелима и учешће у холокаусту. Чак су планирали и атентат на њега, видјевши да Французи оклевају са казном према Хусеинију.

Французи 29. маја 1946. олако испуштају Хусеинија из кућног притвора и он авионом бјежи у Египат који му даје азил.

На Блиском Истоку, Хусеини  крајем 1940-их година наставља своју политичку борбу за Палестину и обнавља ткз. Арапски виши комитет, гдје се бори за превласт са политичким супарницима.

Већ средином маја 1948.  Израел проглашава независност, а три недеље касније започиње шестодневни израелско-палестински рат у коме су Јевреји посље више вјекова успјели добити своју државу. Настају трзавице међу Арапима и међусобне свађе због пораза. Хусеини се крајем 1948. принудно сели у Египат, гдје је био дио члан палестинске Владе у егзилу.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Посљедње године је провео у разним политичким борбама у којима није имао успјеха. Живио је као избјеглица.

Амин ал Хусеини је умро у Бејруту 4. јула 1974. Иако му је била жеља да буде сахрањен у Јерусалиму то није било могуће, јер су израелске власти одбиле то, па је сахрањен у Бејруту.

Припадници Хришћанске партије у Либану су након Хусеинијеве смрти опљачкале његову вилу те украли и мноштво досијеа и докумената у архивама.

Његова унука се удала за оснивача Палестинске ослободилачке организације (ПЛО), који је касније убијен од агената МОСАД (израелска тајна служба) након масакра у Минхену.

Занимљиво је то што Палестинци (Арапи) нису о Хусеинију ништа написали нити учинили да остање о њему неккав траг постојања. Такође нису му подигли ни споменик на њега и његова дјела.

Једино ко му је придао пажњу јесу босански муслимани, али тек крајем 20. стољећа.