Алојз Мок (1934-2017) је аустријски правник, политичар, министар, вицепремијер, који је почетком деведесетих година 20. столећа био активни заговорник разбијања Југославије, што је довело и до ратова на тлу исте.

Своју политичку каријеру Мок је почео да гради педесетих година, учланивши се у Аустријску Народну Партију (АНП). Тако је већ од 1961. године ушао кабинет аустријског премијера Јозефа Клауса, где је постао саветник за европске интеграције и ЕФТА, а пар година касније постао је секретар његовог кабинета. Раних седамдесетих година постаје народни посланик и градоначелник у родном Еуратсфелду.

Мок је на чело Министарства спољних послова Републике Аустрије постављен почетком 1987. године и на тој позицији остао осам година, све до маја 1995. године. Имао је одличну сарадњу са својим немачким колегом Геншером. Био је антисрбски и антиславенски настројен.

Спроводећи политику своје земље, он је лобирао међу чланицама Европске (уније) заједнице да се помогну сепаратисти у СР Словенији и СР Хрватској, које су биле још увек чланице југославенске федерације. Сем тога, Аустрија је дозвољавала шверц оружја у западне делове Југославије, супротно међународном праву.

Током читавог свог мандата Мок је имао контакте са Миланом Кучаном, а још више са Фрањом Туђманом који су стално молили Аустрију и Немачку да им помогну око независности од СФРЈ. Мок им је то пружио иако је врло добро знао да ће то довести до оружаних сукоба, самим тиме прогона и убиства великог броја цивила, уништавања и разарања имовине...итд.

Крајем деведесетих година напушта политику и јавни живот, јер је оболео од Паркинсонове болести.

Преминуо је средином 2017. године од компликација нервног система, у својој 82. години.

ЖИВОТОПИС

Алојз Мок је рођен 10. јуна 1934. године у градићу Еуратсфелд, који се налази у покрајини Доња Аустрија, удаљено 120 км западно од Беча и 70 км источно од Линца.

Било је то у време када је у Европи бујао нацизам, односно Хитлер је имао свој успон на власт. Мало касније је извршен Аншлус, односно припајање Аустрије Немачкој.

Оженио се са женом Едит 1966. године, али нису имали деце.

Детињство и школовање

Његов отац се звао Август, а мајка Матилда. Родитељи су му били побожни, тако да је и Алојз постао члан односно један од оснивача Римокатоличког братства "К.А.В Норика" у Бечу.

Породична фотографија

Одлази у аустријску престолницу где је завршио гимназију. Потом је уписао Правни факултет и докторирао 1957. године. Како је био врло амбициозан, сели се у Болоњу на Универзитет "Џон Хопкинс" 1957-1958 и Брисел на Универзитет Либер де Брукелес 1960-1961, где је наставио са студијама међународног права и дипломатије.

Политика и каријера

Док је био у Бечу учланио се у Аустријску Народну Партију, средином педесетих година.

Добија посао у Министарству просвете Аустрије, где је 1959. био констултант за високо образовање. Већ 1961. бива распоређен у Савезну канцеларију као консултант за питања Европске Економске Заједнице (ЕЕЗ) и Европске Асоцијације Слободне Трговине (ЕФТА).

Прихватио је позив канцелара Јозефа Клауса, да буде његов саветник за економска питања 1961. Пет година касније постаје и шеф његовог кабинета, као и званичник Министарства иностраних послова. Био је најмлађи аустријски министар просвете 1969-1970, у Клаусовој Влади. Спроводио је нове реформе и уводио низ промена.

На изборима 1970. године Мок постаје народни посланик и градоначелник Еуратсфелд, место у ком је рођен.

Седамдесетих година, он је био вршилац дужниости клуба АНП у аустријском Парламенту.

Алојз Мок постаје 1979. године председник Европске Демократске Уније (ЕДУ), а на тој позицији се задржао две деценије.

Крајем осамдесетих година водио је политику придруживања Аустрије Европској заједници и то му многи одају признање говорећи да је он отац те идеје. На референдуму 1994. године се две трећине грађана Аустрије изјаснило да хоће да буду чланови ЕУ.

Министар спољних послова Мок је постао 21. јануара 1987. и на то ј позицији је остао два манданта, све до 4. маја 1995.

Учествовао је 27. јуна 1989. са својим колегом Ђулом Хорном код пограничног места Шопрон у пресецању жице, што је означило крај "гвоздене завесе". Током Хладног рата, Мађарска је била под протекторатом СССР, а Аустрија под америчким. Тако да је на граници било постављена забрана због илегалног преласка људи.

Само два и по месеца касније срушен је Берлински зид, као симбол совјетске моћи и подељености света на блокове. То је годину дана касније омогућило уједињење, односно присаједињење Источне Немачке Западној.

Мок је 1990. године постао секретар Министарства одбране Аустрије, где му је поверено да насастави администрацију.

ЗЛОЧИНАЧКЕ АКТИВНОСТИ

Аустрија као друга немачка држава је још у доба Хладног рата учествовала шездесетих и седамдесетих година у тајној Операцији Гладио, која је подразумевала да се помажу антикомунистички елементи из Источне Европе. Практично, на својој територији дозвољавала је кампове за терористичко-диверзантске обуке бегунаца из социјалистичке Југославије, махом Хрвата, али и Словенаца, Албанаца и муслимана. Ово је било у супротности са Повељом УН.

Касних осамдесетих година у Југославији је дошло до дубоке политичке кризе, која је условљена економским потресима и увођењем вишепартијског система. Управо је то омогућило сепаратистичким снагама да почну да остварују своје иредентистичке планове. За то су имали помоћ западних обавештајно-сигурносних служби из НАТО чланица.

Договор кућу гради

Алојз Мок је често имао састанке са Ханс-Дитрих Геншером министром иностраних послова Уједињене Немачке, где је договорена заједничка политика према Југославији, односно да се она растури, јер су је доживљавали као србски бастион. Била је то историјска тежња германске политике која је жудила за осветом због пораза у два светска рата.

Водећи прилику да добро заради на томе, Аустрија је дозволила шверц оружја преко своје територије које је преношено у западне делове Југославије... То је омогућило стварање паравојних формација у СР Словенији и СР Хрватској, касније и у СР Босни и Херцеговини.

Мок и Џејмс Бејкер

Почетком 1991. године Мок отпочиње силовиту кампању у Европи да се оствари сецесија, односно да европске државе што пре признају независност две југославенске републике за почетак, а касније још две. Ово је био сулуд потез, јер се врло добро знало да у Југославији постоје нерешена национална питања, што је одличан повод за ратне окршаје. Германске земље то суштински није ни занимало.

Западни медији су само преносили вести са ТВ Љубљане и ТВ Загреба. Те информације су биле строго контролисане и антисрбски оријентисане.

Добродошлица у Загребу

Као и многе друге земље под америчким утицајем, тако је и Аустрија 15. јануара 1992. признала независност Словеније и Хрватске. Са словеначке територије јединице Југославенске Народне Армије су већ биле повучене у складу са Брионским споразумом, док се на тлу авноејвске Хрватске водио рат, односно напади хрватских паравојних формација на србска насеља и прогон нехрватског становништва.

Његова еуфорична подршка разбијању Југославије, довела је и до његове велике популарности међу Хрватима и Словенцима.

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И СМРТ

Политику и друштвена дешавања напушта 1999. године, када је обелодањено да болује од Паркинсонове болести, поремећаја централног нервног система. Живео је још две деценије повученим животом.

Медији су јавили да је 1. јуна 2017. умро у Бечу, у својој 82. години. Сахрањен је на бечком гробљу Доблингер Фриедхофу.

Две године након његове смрти, један бечки кварт је понео његови име.

Мок је иначе носилац 40 одликовања, како домаћих, тако и иностраних.