Колонистичко село Мишићево код Суботице, једно од ретких места у Србији које расте и у којем млади радо желе да остану. Већина жели да им потомци одрастају у здравој средини. Срећни што у школи стално има деце

За разлику од многих српских села која остају пуста, у десету деценију од оснивања, мало колонистичко место Мишићево код Суботице улази поносно на чињенице да је дечја граја овде све гласнија и да млади у њему радо остају.

ИЗ КРША У РАВНИЦУ

У село са око 400 становника, ком су солунски добровољци личког и херцеговачког порекла још 1925. године дали име по славном српском војводи Живојину Мишићу, роде још радо слећу, те је једно од ретких које је успело да сачува четворогодишњу основну школу, део ОШ "Вук Стефановић Караџић" из Бајмока.

- Деца зато не морају да путују на часове у Бајмок док су још тако мала, а родитељима је лакше јер не морају да их чекају и испраћају - наглашава Предраг Бобић, председник најмлаће суботичке месне заједнице, која се пре три године одвојила од Бајмока. - Поносни смо што је из године у годину на улицама све више деце, што има доста младих који нису отишли у град, већ своју будућност граде у свом селу. Због тога је на нама који водимо село да им пружимо адекватне услове живота. Сачували смо пошту, уредили Дом културе и парк где се радо окупљају, направили терене за кошарку и одбојку, недостаје још фудбалски терен. Од Града ћемо тражити да нам долази лекар, бар једном или два пута недељно, да стари и болесни не морају путовати до Бајмока.

ФАБРИКА И ФРАМА

Животу и развоју села умногоме су допринела и два предузећа - "Патент", које је од малог погона постао лидер у производњи сточне хране и запошљава више од стотину радника и "Либеро", велика фарма свиња и озбиљан произвођач крмача.

- Неколико домаћинстава недавно је основало мини-фарме и почело са озбиљном производњом млека, а како постоје два откупна места за стоку, људи имају и сигуран пласман за сточарску производњу - додаје Бобић. - Ничу и пластеници у којима се гаје повртарске културе и цвеће, а када бисмо успели да средимо пут ка Таванкуту, верујем да би се многи одлучили да се баве и воћарством.

Мештани кажу да увек може више и боље, али да су задовољни јер сматрају да у селу могу много мирније и сређеније да живе.

- Срамота је да сеоске куће остају пусте, а да у граду живимо као подстанари и због тога смо одлучили да останемо у селу и овде подижемо своју децу - каже једна мештанка, док иде по своје малишане окупљене око споменика славном војводи. - Град је близу, ја путујем на посао, а муж ради око земље и гаји стоку. Деца одрастају у здравој средини, што нам је најважније.

 

ВИДОВДАН

У селу је најживље за сеоску славу Видовдан, која се слави од 1996. године, када се испред Дома културе дочекују бројни гости и одржава богат кутурно-уметнички програм.

 

Вечерње Новости
Ј.Лемаић
23.7.2015