Злочин у Панчевачкој Јабуци је назив за ратни злочин који су извршили припадници ОЗНЕ (партизанске тајне полиције) над 72 пилота бившег Ратног ваздухопловства Краљевине Југославије. Овај злочин није имао никаквог оправдања, јер ухапшени пилоти нису имали никакво кривично дело иза себе или нешто што би могло да буде разлог за њихову ликвидацију.
Ухваћени су на превару 25. октобра 1944. године, јер им је пар дана јављено да се јаве у Панчево, где би се наводно формирала нова ексадрила која би помогла ослобађање домовине од окупатора. Ово је било само неколико дана пошто су јединице Црвене армије и ПОЈ ушле у Београд.
Из Пачева су ухапшени пилоти одведени до села Јабука, код реке Тамиш и тамо сви до једног мучки побијени тј. стрељани. Масовна гробница ових мученика се ни данас не зна. Све је под велом тајне скоро три четврти века. Послератне комунистичке власти су сву документацију о стрељању ових 72 пилота уништили.
Жртвама никада није подигнуто ниједно спомен-обележје, као да се злочин није догодио, нити су они икада постојали.
ПРЕТХОДНИЦА
Немачка, Италија и њени савезници су у зору 6. априла 1941. године отпочели напад тј. агресију на југославенску краљевину из више праваца, а бомбардовани су само србски градови: Београд, Чачак, Нови Сад, Скопље, Ужице, Ваљево, Нови Сад, Сарајево, Бањалука, Мостар, Сплит... Краљ Петар II Карађорђевић и добар део југославенске Владе су евакуисан од британских обавештајаца преко Грчке и Египта, и одведени у Лондон, где су били у кућном притвору. Тамо су били под присмотром.
Територија Краљевине Југославије је раскомадана на више делова. Вардарски и Моравски део Србије је окупирала Бугарска, Косово и Метохија је ушло у састав Албаније која је била под патронатом фашистичке Италије, исто као и Црна Гора.
Централна Србија је имала квинслишку Владу Милана Недића, који је био под надзором ГЕСТАПО-а. Срем, Славонија, Херцеговина, Лика, Банија, Кордун, Босна, Загорије, дио Далмације и Дубровник је ушао у нову католичку Независну Државу Хрватску са благословом Ватикана. Барања и Бачка су окипирале снаге Хортијеве Мађарске. Један део Словеније је присвојила Италија, а други нацистичка Немачка. Банат је био првобитно под управом Фолксдојчера (тзв. Дунавски Немци), а касније је придодат Србији, али са посебним статусом.
У свим окупираним деловима Југославије спровођен је геноцид над Србима невиђених размера. Оснивани су концентрациони логори, итд. То су чинили албански балисти, бугарски и мађарски фашисти, хрватске и муслиманске усташке, нацистичке СС јединице.
Букнула су два покрета отпора, један Равногорски 13. маја 1941. који је предводио Драгољуб Михаиловић, официр Југославенске Војске у Отаџбини, а други два месеца касније од комуниста, које је предводио Ј. Б. Тито. Прве ратне године ова два покрета су имали за кратко сарадњу у Шумадији, али су се разишли због идеолошких разлика тј. виђења будућности после рата. ЈВуО је желио останак монархије и капитализма, а комунисти су желели извођење социјалне револуције и увођење републике.
Дошло је до међусобног сукоба у окупираној Србији коме су комунисти поражени и одлазе у Босну, где су имали свој највећи број акција и то на србском етничком простору, а највећи део (преко 88%) њихових јединица све до јесени 1944. године био попуњен са Србима.
Техеранска конференција Великих сила 1943. године:
Јосиф Стаљин, Френклин Рузвелт и Винстон Черчил
Црвена армија после изгона немачких јединица из Совјетског Савеза и њихових сателита у пролеће 1944. године наставила свој поход ка Берлину, где је један њихов контигент јединица ишао ка југу и истеривао Немце из Румуније, Бугарске... и тако у лето 1944. године помогао партизанским јединицама да остваре премоћ у окупираној Србији у односу на четничке јединице, које су после Техеранске конференције (1. децембра 1943.) изгубиле и то мало помоћи што су имали од англо-америчких савезника Британаца и САД.
Борбе око Београда су вођене средином октобра 1944. године, када су црвеноармејци са партизанима успели да поразе немачке снаге који су штитили одступницу својим јединицама из "Групе Е", приликом повлачења из Грчке.
ЗЛОЧИН
Партизанска команда је 23. октобра 1944. године преко радија и других медија позвала све предратне пилоте Југославенског краљевског ваздухопловства да се што пре јаве у команду у Земун, или пак у сабирни центар у Панчево, где би требало да се изврши селекција способних пилота, који би помогли у ослобађању осталих делова окупиране земље.
Пилоти ЈКВ су почели да долазе у Земун и Панчево где су их хапсили припадници ОЗНЕ (комунистичка тајна полиција, која је формирана са циљем ликвидације политичких неистомишљеника тј. неподобних). У Панчеву их је "примао" капетан Ђуро Зељковић, начелник Оделења за Заштиту Народа за Панчево, који је имао помоћ од Јефте Шашића, руководиоца београдског оделења ОЗНЕ.
Сви су одведени до села Јабука, а онда до реке Тамиш. Тамо су их стрељали у ноћи између 29. и 30. октобра 1944. године, без икакве пресуде било каквог суда, војног или цивилног.
Међу именима која се спомињу на листи жртава су:
- Милош Жунић, капетан 1. класе
- Карло Штрбенк, наредник
- Бранислав Тодоровић, нижи ВТ чиновник
- Владимир Горуп, наредник
- Душан Борчић, потпоручник
- Милутин Петров, наредник
- Михо Клавора, капетан 1. класе
- Миливоје Бошковић, наредник
- Дорбица Новаковић, потпоручник
- Јован Капешић, потпоручник
ИМЕНА НАЛОГОДАВАЦА
Према сведочењу Косте Аћина, пилота који је емигрирао у САД налогодавац убистава пилота у Панчевачкој Јабуци било Веће ПОЈ које су сачињавали:
- Фрањо Пирц (1899-1954), официр који је прошао обуке у аустроугарској војсци, касније постао пуковник Ратног ваздухопловства Краљевине Југославије све до априла 1941. године који је после прешао у оружане снаге Независне Државе Хрватске и добио генералски чин од Анте Павелића, а крајем 1943. године прелази у партизане где добија такође генералски чин и место команданта Ваздухопловства ПОЈ.
- Божо Лазаревић (1909-2007), пилот ЈКВ који се придружио комунистима 1939. године и током рата добио генералски чин при ПОЈ.
- Гавро Шкриванић (1900-1984) пилот и наставник летења при ЈКВ, а пред Други светски рат и изасланик Краљевине Југославије у Италији. Био је у Лондону при Југославенској Влади у избеглиштву до средине 1944. године као краљев ађутант, а онда после споразума на острву Вис "Тито-Шубашић" прелази на страну партизана. Одмах је добио одговорне функције.
Издали своје колеге: Фрањо Пирц и Божо Лазаревић
ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА
Породице убијених пилота су тражиле да им се каже шта је са њиховим најмилијима, али су наилазили на лажне информације или пак чешће велики зид ћутања.
У кућу пилота ЈКВ Исе Мандарића, старијег водника 1. класе, који је убијен у Панчевачкој Јабуци крајем октобра 1944. године, касније је дошао један човек и његовој жени Десанки рекао следеће:
- „Нeмоjтe вишe трaгaти зa мужeм. Тe ноћи кaд je одвeдeн нa стрeљaњe, био сaм с њим у соби. Био je уплaшeн и уплaкaн jeр код кућe имa жeну и двоje мaлe дeцe. Ja сaм сe прeко вeзe спaсaо...“.
Из ове групе ухапшених пилота ЈКВ нису сви одмах ликвидирани, већ су неки послати на Сремски фронт у пролеће 1945. где су обављали борбене летове. Постоји информација да је један од таквих принудно слетео, јер му је авион погођен и да је после краћег времена се вратио у јединицу. Међутим, и он је ликвидиран до краја Другог светског рата од припадника ОЗНЕ.
Кроз документацију је то све фалсификовано да су они погинули у борбама на Сремском фронту, и тако предочено њиховим породицама.
Супруга пилота Саве Бирача је по завршетку Другог светског рата одлазила у Панчево и тамо преко Црвеног крста покушавала да добије неку информацију о судбини њеног мужа. Добила је некакав документ да је он заиста био у том панчевачком Сабирном центру 1945. године, али да више није тамо... Заправо сакривен је важан податак да је Саво Бирач ликвидиран као "народни непријатељ".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У близини локације злочина данас нема никаквог споменика или било каквог трага да се ту десио злочин, тј. ликвидација краљевских пилота. Тачније постоји један споменик који је посвећен жртвама фашистичког терора у Другом светском рату, али нигде не пише да се споменик посвећује пилотима ЈКВ.
Штавише, деценијама највише власти Републике Србије и Југославије ћутали о овом монструозном злочину, желећи да ћутањем сакрију одговорност Врховног штаба ПОЈ, јер би пуна истина бацила љагу на тековине Наордноослободилачке борбе.
Врховни штаб Партизанских Одреда Југославије 1944.
Лека, Тито, Ђилас, Лола, Моша, Кардељ, Сретен, Хебранг
Влада Републике Србије је формирала 2010-их година једну Комисију за проналажење масовних гробница из Другог светског рата, која треба да обнародује информације које су деценијама скриване. Још увек није познато шта је комисија урадила, односно нису сви извештаји објављени.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочину који се десио над пилотима ЈКВ на обалама реке Тамиш октобра 1944. године до данас није снимљен ниједан документарни филм, није одржан ниједан научни округли сто или јавне трибине које би помогле у расветљавају овог монструозног злодела.
У Вашингтону (САД) 1975. године је издата књига "Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945" коју потписује пилот Коста Аћин као аутор, а у којој су наведени неки занимљиви детаљи везано за овај злочин.
ЗАКЉУЧАК
Јабучки злочин је само један у низу злодела које су комунистички прваци починили крајем Другог светског рата и десетак година после против "народних непријатеља". Ово је рађено из идеолошких нетрпељивости, јер су Брозови сарадници (већина их је прошла обуке у Коминтерни) знали да по овајању власти у Југославији неће им се ићи од руке и да ће ту бити опструкција. Зато је направљен свеопшти прогон и обрачун са њима.
Зато су сви они који су били потенцијални политички противници проглашавани за ткз. непријатеље народа. У ову групу су спадали сви симпатизери монархије тј. династије Карађорђевић, свештенство СПЦ, предратна буржоазија...итд. Јер њихов мото је био "Слаба Србија - јака Југославија".
Комунисти су свесно скривали своје злочине и уклањали не само трагове, већ и потенцијалине сведоке... сматрајући то корисним лажима. Такође, велики број људи је одвођен у концентрационе логоре, међу којима је најпознатији Голи Оток (југославенски Гулаг).
Владајућа класа у Југославији након Другог светског рата је подизала споменике искључиво партизанским борцима, са циљем да јача свест код народа о свом доприносу и борби. Истовремено, многи злочини над Србима од стране хрватских, муслиманских, албанских, бугарских и мађарских фашиста су скривани намерно, под изговором да то нарушава тековине лажног "братства и јединства".