Масакр на Кочевском Рогу је назив за серију злочина (масовних убистава) који су се десили на самом крају Другог свјетског рата у јужним дијеловима СР Словеније.
Југославенски партизани су извршили ова монструозна злодјела над припадницима Југославенске Војске у Отаџбини и Србима цивилима који су се у прољеће 1945. године повлачили ка Аустрији и Италији, јер нису жељели да остану у домовини под комунистичком диктатуром.
Кочевски Рог је само једно од многобројних србских стратишта на тлу данашње Словеније у коме су комунистички прваци показали сву бестијалност идеологије којој припадају. Сем Кочевја у Словенији су пронађене масовне гробнице Срба у Смрекова камен, Лугарска долина, Подвежак, Радуха, Камнишкој Бистрици...итд.
Према извјештајима посебне Комисије за испитивање масовних гробница Владе Словеније (основана 1992.) откривено је до сада преко 540 локација у којима су пронађени остаци најмање 15.000 људи. Највећим дијелом ово су били Срби, али је било и муслимана и Хрвата (припадници Усташа и Домобрана).
Жртве су бацане у дубоке јаме или скривене пећине, јер се вјеровало да њихови остаци никада неће бити пронађени, па да ће тако трагови ужасних злочина бити скривени и заборављени.
Према данашњим сазнањима на Кочевском Рогу је око 4.000 Срба махом војника и мање цивила је убијено само на тој локацији. О тачном броју убијених, као и њихова имена се чувају и данас у војним архивама Србије под ознакама "строго поверљиво".
Неколико преживјелих припадника Равногорског покрета је написало књиге на ту тему, а најпознатија је дјело "Кочевје - најкрвавији Титов злочин" аутора Боривоја Карапанџића. Сем домаћих писаца о овим злочинима писали су и страни.
Није познато да ли је икада снимљен неки документарни филм са овом тематиком.
ПРЕТХОДНИЦА
Краљевина (СХС) Југославија је била прва јужнославенска држава која је створена крајем 1918. године тако што је србска војска посље пробоја Солунског фронта ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе под Аустроугарском. Та држава је раскомадана у Другом свјетском рату априла 1941. године од Сила Осовине тј. Њемачке, Италије и њихових савезника: Бугарске, Албаније, Мађарске...
Краљ Петар II Карађорђевић са већим дијелом Владе је одмах евакуисан и одведен у Лондон, гдје је био под присмотром Енглеза који су управљали са њим и држали га под строгим надзором.
У поробљеној Југославији букнула су два покрета отпора: Равногорски који је предводио Драгољуб Михаиловић генерал ЈВуО и Партизански, који су предводили комунисти и Јосип Броз Тито. Иако су имали кратко у јесен 1941. године сарадњу окупираној Србији, дошло је до раскида због идеолошких нетрпељивости који су се претворили брзо у отворене сукобе. Како су четници били јачи, то су се партизани повукли у Босну.
Јосиф Стаљин, Франклин Рузвелт и Винстон Черчил
Крајем 1943. године на Техеранској конференцији је дошло до историјског састанка Великих сила: САД, СССР и Велика Британија. Ту је одлучено како ће изгледати свијет након рата, али и питање Југославије... односно одлучено је да се помажу Титови партизани, а да се Дражини четници одбаце. Британска и америчка војна авијација су страховито бомбардовале само србске градове 1943-1944...
С јесени 1944. године Црвена армија је ушла са својим јединицама у окупирану Србију из правца Бугарске и Румуније, те умногоме помогла партизанима да однесу премоћ над Југославенском Војском у Отаџбини. Тако су четници поражени и дошло је до повлачење највећег дијела њихових јединица за Западу, јер су вјеровали да ће их помоћи англо-америчке снаге.
Међутим, Американци и Енглези су имали другачије планове, али то нису јавно говорили.
ЗЛОЧИНИ
Почетком 1945. године југославенски партизани под Титовом командом су већим дијелом земље већ овладали и почеле су чистке "неподобних" грађана, односно свих оних који би се на било који начин могли супроставити долазећој власти односно комунистима. Ово је махом рађено у урбаним насељима гдје је циљ био елиминисати пријератну буржоазију.
У страху од убистава и сигурност своје породице много припадника Равногорског покрета и антикомунистички оријенисаних Срба је у колонама кренило пут Аустрије. Овај бијег из домовине је назван "Марш смрти", јер је врло мали број преживио. Црногорске четнике је предводио Павле Ђуришић, а динарске Момчило Ђујић.
Далеко већи дио остао у отаџбини скривајући се по шумама и планинама, јер су били спремни на наставак герилске борбе. Међу њима: Дража Михаиловић, Никола Калабић, Владимир Шипчић, Српко Меденица, Божа Бјелица и др...
У мају мјесецу 1945. године десетине хиљада партизана је већ пристигло у Словенију, са подручја Далмације, Херцеговине, Босне и Славоније... на висоравни Кочевски Рог недалеко Новог Места дошло је до правог масакра, односно свирепог убијања без икаквог реда, суђења, пресуда. Отпор је био слабашан и врло мали број опкољених четника је преживио.
Убијено је за неколико дана више хиљада Срба, што војника, што цивила, а међу њима је било и Руса (бјелогардејаца). Жртве су највише убијане из пушчане ватре. Лешеви жртава су бацани потом у дубоке јаме на планинама и пећине у шумама. Потом су зликовци бацали ручне бомбе за сваки случај да неко не би преживео.
Једна од јама гдје су бацане жртве
Занимљиво је то што је главни шеф Оделења за Заштиту Народа (тајна полиција) Слободан Пенезић "Крцун" дошао тих дана у Словенију и однео листу имена жртава које су побијене. Тај списак је похрањен у архивама ОЗНЕ, са кога ни дан данас није скинута ознака СТРОГО ПОВЈЕРЉИВО. Касније су пребачене у војне архиве Републике Србије.
Пошто су америчке и енглеске дивизије тада већ биле у Аустрији и Италији, они су имали заробљеничке кампове у које су примали избјеглице са подручја Југославије. Већи број прогнаних Срба из тих кампова је враћен у јуну и јулу 1945. године у Југославију, гдје су их преузели Титови партизани, а директива из Београда је гласила да се сви до једног побију, што је извршено.
СВЈЕДОЧЕЊА
Ивaн Пристовник, бивши високи функционeр, a сaдa пeнзионисaни словeнaчки полицajaц, казивао је 2015. године овако:
- "Вeомa чeсто смо нa овом тeрeну имaли вjeжбe, полициjскe. Трчaли смо шумaмa, 'зaробљaвaли' jeдни другe, нe знajући дa сe ту водило крвaво коло, одмaх по зaвршeтку Другог свjeтског рaтa. Нико, никaдa то ниje помeнуо. Говорили су нaм сaмо дa су нa Бaзи 20, кaко je шифрирaно ово мjeсто зa вjeжбe, борaвили пaртизaни".
Зорaн Рaдaновић, словeнaчки полицajац из Кочeвja, такође у изјави за београдске медије почетком 21. стољећа је причао:
- "Сaдa je јама Дебелишке ливаде обиљeжeнa кaо стрaтиштe, a дуго je билa кaмуфлирaнa рaзним отпaдом. Истрaживaњa коja су ту спровeдeнa покaзaлa су дa су првобитно у њоj спaљивaли одjeћу уморeних. Понeко од стрaдaлникa je зaвршио у тоj jaми. Вишe од дeцeниjу, пeдeсeтих и шeздeсeтих годинa овдje je похрaњивaн индустриjски отпaд.
Тeк дeвeдeсeтих, кaдa су откривeнe остaлe jaмe и овa je очишћeнa и обиљeжeнa. Jaсно je сaсвим дa je свe чињeно дa сe jaмe зaтрпajу, кaко нико нe би знaо штa сe дeшaвaло нa овом подручjу. Вjeровaли су, вaљдa, дa ћe вjeчно влaдaти. И скривaти истину о прољeћу 1945...".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Према процјенама досадашњих истраживача на ову тему број Срба које су југославенски партизани поубијали у Словенији у прољеће 1945. године је од 15.000 до 25.000 жртава. Тачан број није до сада утврђен, јер је ово деценијама била забрањена тема у Југославији од стране Брозовог режима.
Свако ко би ово покретао бивао би хапшен, прогањан или убијен.
Титови блиски сарадници: Лека, Ђилас и Кардељ
Жртве такође никада нису добиле достојан споменик, а такође у домовини нико није смио да објави неку књигу или публикацију са овом тематиком док је постојала СФРЈ. Књиге које су публиковане су објављиване у земљама западне Европе, Канаде, САД и Аустралије.
Деценијама након ових злочина на локацијама злочина су довожени камиони са смећем и ту прављене депоније.
Тек почетком деведесетих година 20. стољећа, када је разбијена Југославија, а Словенија добила самосталност дошло је до формирања посебне комисије од стране Владе. Циљ је био да се разоткрију сви злочини који су се дешавали при крају Другог свјетског рата. Оно што је утврђено током неколико година рада јесте да су у већем дијелу јама бацани живи људи, а да су потом лешеве поливали живим кречом.
Истраживачи из Комисије за отркивање масовних злочина у Словенији су утврдили да је било 540 масовних гробица, углавном на скривеним локацијама. Интересантно да ниједна власт у Републици Србији и Црној Гори од 1991. године, никада на овакве вијести није обратила пажњу, нити су послали своје стручне тимове да помогну да истина посље толико деценија изађе на видјело.
Један од учесника тадашњих покоља био је и Симо Дубајић, тадашњи партизански официр, у чину мајора тј. командант једног батаљона у 5. далматинској бригади Четврте армије ПОЈ. Он је тек 1990. године јавно признао да је учествовао у тим ликвидацијама на Кочевском Рогу.
Влада Републике Словеније је 2003. године усвојила Закон о војним гробљима и жртвама војног насиља, што подразумјева да се локације монструозних злодјела морају означити.
Пуно комунистичких чиновника и руководилаца који су доживјели дубоку старост су овакве истраге и Комисију оптужиле за реваншизам и ревизију историје, упркос доказима да су ликвидације рађене намјерно, односно да су потекле од врха тадашње комунистичке власти. Заправо, они нису хтјели да признају да се радило о класним непријатељима, а не "народним", како су вјешто покушали деценијама да прикрију своја злодјела и наставе уживати све повластице које су остварили на основу тековина Другог свјетског рата.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима на Кочевском Рогу је највише износио Боривоје Карапанџић, припадник Србског Добровољачког Корпуса за вријеме Другог свјетског рата. Он је био свједок комунистичких покоља у Словенији. Емигирао је у САД и 2009. године је издао књигу "Кочевје - Титов најкрвавији злочин".
Сем Карапанџића о Кочевским ликвидацијама писали су и: Николај Толстој у књизи "Министар и масакри", као и енглески писац Џон Корселис који је као британски војник служио у Аустрији, па је објавио књигу "Словенија 1945 - Смрт и опстанак".
ЗАКЉУЧАК
Кочевски Рог је само једна карика удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током средине 20. стољећа у Југославији од стране комунистичког руководства које су сачинављали: Јосип Броз Тито, Моша Пијаде, Слободан Пенезић, Александар Ранковић, Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Коста Нађ и др.
Титови генерали: Коча, Пеко и Коста
Циљ је био да се код свих јужнославенских народа, али најважније код Срба сломи све што има везе са националним идентитетом и духовним кореном односно веза са Православном црквом, јер је идеологија комуниста почивала на слогану "Слаба Србија - јака Југославија!". Ово је давно било зацртано у одлукама Комитерне, највишег руководства свих комунистичких организација са сједиштем у Мосвки.
С обзиром да је највећи дио комунистичких функционера који су наређивали оваква злодјела поумирали, то нико од налогодаваца и егзакутора неће одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај кочевски злочин.