Масакр у Кривој Реци је назив за монструозни ратни злочин који су средином октобра 1942. године у окупираној Србији починиле нацистичке СС јединице састављене од Фолксдојчера (Немци из Војводине), потпомогнуте са бугарским окупаторским снагама над невиним становиштвом (пољопривредници, земљорадници...) села у околини Бруса, подно планине Копаоник.

Том приликом је за само два дана убијено преко 300 Срба цивила (процене иду и до 320 жртава), од којих је било  72 жене и преко 105-оро деце млађе од 15 година. Сем мештана Криве Реке у овом злочину је убијено и око 60-ак њих из околних села који су се услед страха од окупатора избегли у ово село. Више од половине Криворечана је у том фашистичком злочину изгубило живот.

Жртве овог страшног злочина су похапшени у свом селу и насилно угурани у православну цркву која је подигнута почетком 17. века, а потом је црква запаљена и срушена (слично као у Драксенићу 14. јануара 1942).

Послератне комунистичке власти у Југославији нису много се обазирале на овај свирепи злочин, као ни за друге злочине које су учињене Србима.

Споменик жртвама у Кривој Реци је откривен тек октобра 2011. године после скоро седам деценија од учињеног злочина.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.

Окупаторска подела Краљевине Југославије

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

Ситуација у Кривој Реци

Крива Река је планинско село на падинама Копаоника, на 1.300 метара надморске висине, у општини Брус тј. Расински округ. Већински је насељено Србима, са преко 99%.

У селу постоји православна црква изграђена почетком XVII столећа.

Мештани су живели од пољопривреде, односно узглајали су стоку и садили воћњаке. Понеко је радио у шуми на сечи трупаца. Село је било "питомо" и све до Дугог светског рата нико није мислио да одлази одатле.

ПРЕ ЗЛОЧИНА

У Кривој Реци се налазио штаб и главнина четничких јединица Расинског корпуса Југославенске војске у отаџбини, којима је командовао потпуковник ЈВуО Драгутин Кесеровић, копаонички војвода. Он је имао слободну територију на Копаонику, Гочу и Јастребцу... и 1.500 људи под оружјем.

То је забрињавало Немце и Бугаре који су били у страху да не би им Кесеровићеви борци прекидали комуникације са јединицама у Македонији и Грчкој.

Драгутин Кесеровић, официр ЈВуО

Поред тога у близини се налазио рудник Трепча код Косовске Митровице, одакле су Немци вадили руде (олово и цинк) и снабдевали своју ратну машинерију.

Дана 5. октобра 1942. године, одлуком немачког генерала Артура Флепса, команданта Седме СС дивизије "Принц Еуген", око 20.000 војника долази у рејон Копаоника спремно да изврши наредбу о уништењу четничких јединица.

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

У овом монструозном и кукавичком злочину учествовали су:

• 36. пешадијски бугарски пук, са 1.000 војника којима је командовао Петар Панев.
   
• 7. СС дивизија "Принц Еуген", са 1.500 војника, састављени од тзв. Дунавских Немаца, под командом Фрање Кодре.
   
• Бивши Белогардејци, са 300 војника.

ЗЛОЧИН

Дана 11. октобра 1942. године око 2.800 окупаторских војника опкољава село Крива Река и направљен је обруч из кога нико није могао да изађе.

Заправо Немци су се надали да ће стезањем обруча око Криве Реке да ухвате потпуковника Кесеровића и пуковника Чедомира Пантовића, али су они успели да се извуку са својим људством. Видевши да су преварени, немачки официри наређују одмазду према цивилима.

Наредни дан 12. октобра 1942. године немачки и бугарски војници су почели нападе из четири правца. Запаљне су куће и имовина житеља Криве Реке. Почело је бестијално убијање цивила без обзира на пол и узраст. Убијали су сваког ко се померао. Поделили су се у две групе, једна је чистила село и спаљивала лешеве, а друга атаре и шумарке.

Окупатори су почели да хватају цивиле и да их убацују у православну цркву Св. Петра и Павла, која је подигнута још далеке 1611. године. Ту су их убијали ако је неко покушао да побегне.

И следећег дана 13. октобра 1942. године настављено је чишћење кућа и убијање ненаоружаних цивила. Децу коју су налазили немачки Есесовци су набијали на бајонете и радовали се томе.

Црква је прво поливена бензином и запаљена, а потом и минирана. Само два цивила су успела да побегну из обруча око цркве, и још четверо да се сакрију у селу да их не пронађу. У цркви је убијено преко 70 душа. У сеоској школи су немачки војници два човека Јанко Цветковић и Момчило Трифуновић завезали за ражањ, а потом и пекли на ватри.

Домаћин Љуба Милинчић је изгубио чак девет чланова породице. Заувек су угашена огњишта Јанковића, Никитића, Новчића, Лазаревића, Ђурића…

СВЕДОЧЕЊА

Радунка Николић преживела је крваву просидбу 12. октобра 1942. године. Требало је да се уда за Милована Милинчића, момка из Осредака, одакле су са будућим младожењом пристигли рођаци са поклонима и музиком. Масакр је прекинуо љубав, заувек. Данас после свега казује:
- "Наоружани, са псима који су бесно лајали, улетели су у двориште и кућу као кроволочне звери... Пуцали су у нас, у госте, око 40 нас је било. Пала сам међу првима, преко мене је пало неколико страдалих и то ме је сачувало. Била сам тешко рањена. После свега, када је све прошло, нисам могла да спасем руку. Одсекли су је...".

Ратомир Николић је имао само шест месеци када се десио злочин. О злочину казива следеће:
- "Два дана и две ноћи сисао сам мртву мајку. Причала ми је то моја баба, која ме је и нашла међу педесет убијених људи. Неким случајем остао сам жив, прекривен лешевима. Сачувало ме је тело мртве мајке...".

ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА

Једини извештај који је направљн одмах по извршењу злочина направио је судија Радован Марковић и то 14. октобра 1942. године. Он је дошао испред Окружног суда Крушевца и шест дана касније је извештај о Криворечком злочину послат у властима под управом Милана Недића.

Немачки генерал Артур Флепс је после ове геноцидне операције поделио својим официрима одликовања и унапређења, како сам каже: "непријатељ ће размислити када ће други пут да подигне главу против нас".

Две године касније, октобра 1944. године један немачки авион који је летео изнад Криве Реке са високим нацистичким официрима се срушио у атаре Криве Реке из необјашивих разлога.

ИМЕНА ЖРТАВА

Имена деце:

1. Милан, 6 година, бачен у ватру
2. Дамјан, 6 година, бачен у ватру
3. Вера Трифуновић, 1 месец
4. Вера Никитић, 5 месеци
5. Миланка Милинчић, 1 година
6. Јордан Јанковић, 4 године
7. дечак Јанковић, 4 године
8. ћерка Борке Симић, 1 годину
9. Михаило Николић, 5 година
10. Сава Николић, 6 година
11. Радосав Симић, 6 година
12. Миша Новчић, 10 година
13. дечак Јанковић, 10 година
14. девојчица Јанковић, 12 година
15. Станко Николић, 12 година
16. Борисав Николић, 12 година
17. Милић Новчић, 13 година
18. Мира Николић, 13 година
19. Вујица Новчић, 13 година
20. Момчило Новчић, 14 година
21. Љуба Новчић, 15 година
22. Ракина Трифуновић, 15 година

Имена одраслих:

1. Јаблан Мишковић, 80 година
2. Теофан Никитић, 72 године
3. Ајкуна Николић, 70 година
4. Радосав Николић, 67 година
5. Светозар Рилак, 60 година
6. Добросав Новчић, 60 година
7. Вујадин Николић, 60 година
8. Исидорка Милинчић, 56 година
9. Дамјан Новчић, 55 година
10. Ранка
11. Миловоје
12. Јанко Цветковић, испечен на ражњу у школи
13. Момчило Трифуновић, испечен на ражњу у школи

СУЂЕЊА

За злочин у Кривој Реци одговарало је врло мало злочинаца. Један од њих је био Аугуст Шмитхубер, командант немачког СС пука. На суђењу децембра 1946. године у Београду сва кривица је сваљена на капетана Казерера (нем. Kaaserer).

Према Шмитхуберовој тврдњи, Казерера је након тог Криворечког злочина сменио командант дивизије и он је био избачен из СС трупа. Казерер је осуђен на смрт.

Командант пука Шмитхубер, осуђен је на смрт вешањем на суђењу у Београду од 5. до 16. фебруара 1947. године.

Пуковника Чедомира Пантовића су 1947. године ухватиле чете КНОЈ код Јошаничке бање, затим га стрељали.

Мајор Драгутин Кесеровић је ухваћен од југославенских власти у југоисточној Босни и спроведен је у Београд, где га је комунистички суд августа 1945. године осудио на смрт стрељањем због наводне колаборације са Немцима. Место и гроб Кесеровића није никада објављено. Његова породица је деценијама доживљавала прогон и шиканирање.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У Кривој Реци дуго се није смело јавно причати о злочину који је учињен над њиховим житељима. Једини споменик који је подигнут у овом селу је откркивен 12. октобра 2011. године, готово седам деценија после злочина.

Данас у Кривој Реци живи око 600 становника, који се окупљају сваке године средином октобра и негују сећање на жртве овог ужасног злочина.

Удружење "Рајко од Расине" покренуло је 2017. године манифестацију Бруски марш, који се одржава други викенд октобра месеца, а има маршуту од центра Бруса до Криве Реке.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Историчарка Будимка Ковбаско је написала 1971. године књигу "Крива Река", где је добар део књиге посвећен октобарском злочину и сведочењу мештана.

Такође је и Горан Минић написао своју књигу "Казивања о Кривој Реци копаоничкој" 2017. године, где су сакупљена сведочења преживелих мештана.

Горан Ерчевић из Крушевца је аутор документарног филма "Плач празне колевке", који су финансирали потомци жртава из Криве Реке. У филму се може чути сведочење 50 људи, а чак 8 преживелих овог масакра који спада у најтеже у Европи током Другог светског рата да су учинили немачке ратне јединице.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Кривој Реци су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог светског рата у окупираној Србији од немачких и бугарских снага.

Циљ је био да се Срби униште, не само са подручја Копаоника, већ читавог простора од Дрине до Нишаве и од Дунава до Ибра, јер су нацистички окупатори заправо хтели да обезглаве цео србски народ као освету за пораз у Великом рату. Они су Србе доживљавали као мале Русе, односно православце који су им сметали. Бугари су имали територијалне претензије, а такође су били поражени 1918. године.

С обзиром да су Срби наивно веровали скоро пола века у лажно братство и јединство, а комунистички прваци су пажљиво водили конце како би код Срба уништили културу памћења, духовни корен и свест о томе да им је у првој половини 20. века учињено два геноцида. Мали број злочинаца је одговарао за оваква злодела као што је и овај бруски злочин.