Масакр у Краљеву је назив за масовна убиства и стрељања србског становништва средином октобра 1941. године граду Краљеву (Рашки округ) окупиране Србије, која су извршили немачки војници из 717. дивизије Вермархта.
Овај ужасан масакр је имао геноцидне размере, јер су немачке окупационе власти имале правило "Убити 100 Срба за једног Немца, а 50 Срба за рањеног". Тако је убијено најмање 2.190 Срба (иако постоје основане сумње да је било и 2.255 убијених) за само неколико дана. Наређење за извршавање овог монструозног злочина наредио је немачки мајор Ото Деш.
Циљ немачких окупационих власти јесте да се освете србском народу за поразе у Првом светском рату, али и да застраше србске родољубе од ширења устанка који је већ био подигнут. Такође, овај злочин претходио је Крагујевачком масакру, који се десио неколико дана касније, тачније 21. октобра 1941. године.
У Краљеву је после Другог светског рата, 1950. године основан Народни музеј, где постоји стална поставка која говори о Краљевачком масакру из 1941. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Краљеву
Краљево је град у североисточним деловима Рашког округа. Налази се на 200 м.н.в. на ушћу реке Ибар у Западну Мораву, у котлини између шумадијских планина и Копаника.
Недалеко Краљева налазе се и средњовековни србски манастири: Љубостиња, Жича, Студеница, Споћани и др.
Овде је клима умерено-континентална. Живот на овом простору се бележи још 2.000 година п.н.е. Пре него је овај крај постао део Немањићке Србије, овде су власт држали Римско царство, а касније Византија. Од средњовековног места Рудопоље, у 14. веку настало је Краљево.
Турци Османлије у ове крајеве долазе средином 15. века и доносе ислам, па је тако тадашњи Карановац постао део Новопазарског санџака. Стицајем разних војно-политичких споразума, овај градић постаје погранично место, центар трговине и раскршће путева.
У доба србских устаника у 19. веку Краљево је постало центар Пожешке нахије. У Балканским ратовима почетком 20. века Краљевчани су дали значајан допринос ослобођењу Старе и Јужне Србије. А исто тако и у Првом светском рату за ослобођење отаџбине, као борци Ибарске дивизије.
У доба Краљевине СХС, Краљево је било део Дринске бановине.
Агресијом Сила Осовине: Немачке, Италије и њихових савезника (Мађари, Хрвати, Албанци, Бугари...) априла 1941. године, Краљево је претрпело велика разарања, јер су немачки авиони бомбардовали србске градове у југославенској краљевини.
РАЗЛОГ ОДМАЗДЕ
Србски родољуби су већ узели оружије у руке, не прихватајући окупацију отаџбине и почели су да приступају герилским формацијама, које су вршили диверзије. Тако је почетком октобра 1941. у Краљеву одрађено неколико блокада и саботажа немачких војника, између осталог и прилаз Краљеву 4. октобра 1941. да би немачка команда узвратила затварањем 540 радника у фабрици авиона у Краљеву.
Рација у сред Краљева
У оружаним сукобима србских родољуба са немачким војницима из 717. дивизије, убијено је 14, а рањено 10 војника Вермархта. То је довело до страховите одмазде.
„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво...”.
- Франц Беме, немачки генерал, опуномоћени командант Вермархта у Србији.
ЗЛОЧИНИ
Командант 749. аустријско-немачког пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу масовне одмазде. Овлашћења су била јасна, конкретизовано њихово извршење у размерама: "100 талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника".
Ванредно стање са преким судом, уведено је у Краљеву 15. октобра 1941. године, истог дана када је почело стрељање талаца. Испред митраљеза, војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су 66% чинили Аустријанци, остало Немци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке.
Последњи дан стрељања, био је 20. октобар 1941. године.
Чланови Ватрогасног друштва, контролисаног кретања и под сумњом немачких власти од изласка њихових колега из Краљева, који су преко Ибарског моста, на превару као ватрогасни оркестар прошли поред немачких стражи, 27. септембра 1941. ка одреду на Гочу, према наређењу Команданта места, одређени су да после стрељања сахрањују жртве.
Иза масовног злочина, читав простор лагера је засут кречом.
Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи…).
Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.
СВЕДОЧЕЊА
Казивања преживелих са стрељања, поруке које су таоци слали породицама из локомотивске хале, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних. Марко Сломовић:
- „Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици.
Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице… Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу.
Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда… Све наде у живот одједном су пале у воду…
Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу… једни су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да их псују, проклињу.
Митраљески рафали прекинули су све то…”.
ПОДАЦИ О ЖРТВАМА
Потрага за бројем жртава је после рата дошла до 2.190 стрељаних у лагеру, испод кога не треба ићи у даљим истраживањима.
Убијени Срби из Краљева леже у јарку
Захваљујући сачуваним примарним изворима, сведочењима савременика, вишегодишња истраживања су утврдила да је стрељано најмање 2.190 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца.
Значајније од до сада утврђеног броја је чињеница да је иза сваке цифре једно име и презиме, за већину са податком о месту рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографијом, уколико је сачувана. Допуном истраживања дошло се до 2.255 имена и презимена, од којих за њих 2.194 постоје сви лични подаци.
Социолошко-демографске анализе настале на основу обједињене меморијалне баштине у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941.
Постојећи подаци говоре да је у самом лагеру стрељано најмање 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале време да постану очеви и мајке.
Међу стрељанима на Лагеру је било 29 жена.
Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година било најмање 1.840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама… Да је рација за стрељање у лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори и у њима сачувана имена стрељаних болесника.
По структури запослености, највише страдалника радило је у престижној Фабрици авиона око 21%, затим у железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % од оних за које имамо податке о месту упослења.
Поред машиновођа, бравара, стругара, авио-механичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, Општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари…
Претежно православне вероисповести, уз 73 католика, међу којима највише Словенаца, стрељани су на једном стратишту - у западном делу круга Железничке радионице.
ИМЕНА НАЛОГОДАВАЦА И ЗЛОЧИНАЦА
Припадници 717. посадне дивизије немачког Вермархта (формирана од 1. до 14. маја 1941, када пребачена за Србију), одговорни за масовна стрељања Срба у Краљеву, октобра 1941. године. Имена најодговорнијих у командном саставу:
- Хостербах, генерал;
- Алфонс Мациович, поручник,
- Ото Деш, мајор, командант штаба 749. пука;
- Зајферт, потпоручник;
- Потхоф, потпоручник;
- Хансл Бауер, капетан;
- Бендингер, капетан;
- Мајер, потпоручник;
- Гархофер, потпоручник;
- Шулте, потпоручник;
- Шмит, потпоручник;
- Пичлер, потпоручник;
- Хајфнер, потпоручник;
- Лерх, потпоручник;
- Мадер, потпоручник;
- Лех, потпоручник;
- Хојер, потпоручник;
- Ротмајер, потпоручник;
- Мајер, подофицир;
- Волкмајер, подофицир;
- Шоркмајер, подофицир;
|
- Варас, подофицир;
- Волфингер, подофицир;
- Бајгерхоф, подофицир;
- Салвовски, подофицир;
- Мосер, подофицир;
- Стик, подофицир;
- Вал, подофицир;
- Миге, подофицир;
- Грубер, подофицир;
- Венц, Oberleutnant
- Ветштајн, Oberleutnant
- Фриц Валентин,
- Зондерфајхер
- Шкорајнц Ханс,
- Фелдвебел
- Хајнрих Милер, агент Гестапоа
- Јосеф Комарек
- Херберт Кинас
- Хелмут Бес
- Јосеф Кучик
|
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Аутентични спискови са именима стрељаних настали непуну годину иза октобарске трагедије, током априла 1942. по наредби начелника округа краљевског од 24. марта 1942, први проговарају о стрељанима. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја, преживело је најмање 27 талаца, чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.
У култури сећања, заснованој на истраживању, анализи и поређењу извора који су у минулим деценијама предано прикупљани и чувани у Историјском архиву, институцији Спомен-парка и Народном музеју у Краљеву, била је неопходна персонализација жртава.
Пут који је водио до формирања историјског одељења и збирки Народног музеја у Краљеву, полазио је од послератних подухвата ентузијазмом надахнутих суграђана, међу којима и бројних учесника НОР-а, на прикупљању документарне грађе и предмета.
У прикупљеној баштини, како би, у духу времена блиског догађајима у окупацији, по речима првог музејског управника, професора Милорада Јовића:
- „Испунили велику обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом, да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине…преовлађивала је ратна заоставштина, а у њој, драгоцени и документи и предмети стрељаних сачувани у породицама.
Међусобном сарадњом Историјског архива, Народног музеја и институције Спомен-парка, прикупљена је и уобличена драгоцена меморијална баштина коју су чинили аутентични историјски извори различите провенијенције, лични предмети и документи стрељаних од 15. до 20. октобра 1941..."
У Народном музеју сачувани су: Деловодник злочина окупатора (1945.) - Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора; Током рада ове комисије настао је, на основу доказа... Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта.
Као званични документи легалног органа једне државе, сачувани у Архиву Југославије, они су били основа за оптужницу ФНРЈ против наредбодаваца и извршилаца злочина, пред Савезничким војним судом у Нирнбергу.
У извештају који је Владе комунистичке Југославије 16. јануара 1946. доставила Међународном војном суду у Нирнбергу, поред списка жртава, налазе се “обрађене одлуке за одговорна лица масовног покоља цивилног становништва у Србији у саставу 717. посадне дивизије Вермахта“, формиране од 1. до 14. маја 1941. године транспортоване за Србију од 15. маја 1941, од 11. јуна под командом 65. Више Команде за нарочиту употребу.
Протоколи умрлих Србске Православне Цркве - парохијски спискови стрељаних (за: I, II, IV, V, VI парохију) представљају аутентичне, оригиналне изворе (1941-1944) у којима су именовани страдали парохијани током Другог светског рата и међу њима најбројније — лагерске жртве.
Нешто млађи извор — Списак избеглица у Краљеву, настао у провенијенцији среског Одбора за збрињавање избеглица и пресељеника 9. септембра 1942, чија је сврха била да евидентира изгнанике који су дошли на краљевачко подручје до лета 1942. (датовање уписано мастилом на печату Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника), посредно, у напоменама бележи стрељане у лагеру.