Крагујевачки масакр је назив за масовно убиство Срба цивила у шумадијском градићу Крагујевцу које су починиле ратне јединице нацистичке Немачке 20. и 21. октобра 1941. године.
У овом злочину је страдало око 2.800 људи, од тога неколико десетина ђака мушке гимназије млађе од 14 година. Немци су овим свирепим злочином желели да застраше србски народ и герилце, јер се устанак против окупатора почео разбуктавати у окупираној Србији, тако да су почели да примењују правило "Убити 100 Срба за 1 убијеног Немца".
О овом ужасном злочину написано је на десетине књига, песама, чак су направљени и документарни и играни филмови.
Дан 21. октобар у Републици Србији после 2012. године почео обележавати као Дан сећања на жртве у Другом светском рату уз свечану академију посвећену невиним жртвама.
Такође у Крагујевцу је направљен и спомен-парк где се одржава манифестација "Велики школски час".
Крагујевачки покољ се сматра једним од најгорих злодела који су током Другог светског рата починиле нацистичке јединице Хитлерове Немачке.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
6. априла 1941. ујутро нацистичка Немачка и фашистичка Италија са својим савезницима Бугарском, Мађарском, Румунијом и Албанијом нападају Краљевину Југославију. Београд је бомбардован, као и други србски градови (Нови Сад, Подгорица, Бања Лука, Сарајево, Крагујевац, Ваљево и др). Влада Краљевине Југославије заједно са краљем Петром Карађорђевићем је отишла у избеглиштво у Лондон.
Тако је Краљевина Југославија подељена, а највећи део је припао усташкој творевини НДХ. Црна Гора и Рашка су потпали под италијанску окупацију, Космет под Албанију, а Нишка Крајина и Вардарска Македонија под Бугарску. Бачка под Мађарску. Шумадија, Тимочка Крајина и Банат су спадали под вазалну Србију, коју је контролисала колаборациона влада генерала Милана Недића. Немци су одмах установили правило да ће убити 100 Срба за 1 Немца, а 50 за рањеног. Ово геноцидно правило је примењивано само у Србији, од целе поробљене Европе.
У Краљевини Југославији су одмах почела деловати два покрета отпора. Први је четнички, који је покренуо генерал Драгољуб Михаиловић на Равној Гори 13. маја 1941. А други је партизански који је кренуо 7. јула 1941. под вођством комуниста. У почетку су комунисти и четници деловали заједно те јесени 1941. али после су се разишли из идеолошких разлика, односно уређења државе после рата.
Ситуација у Крагујевцу
Крагујевац је град који се налази у централним деловима Републике Србије, у региону Шумадије. Удаљен је око 100 км јужно од Београда и 150 км североисточно од Ниша.
Геоградски положај Крагујевца је повољан и има добре саобраћајне везе. Налази се у котлини планине Рудник, Гледићких планина и Црног Врха. Кроз Крагујевац протиче река Лепеница. Надморска висина је око 200 м.н.в. Цео овај крај је богат флором и фауном јер је брежуљкаст са мањим планинама, а има и разуђену речну мрежу. Поред тога има и четири језера: Шумаричко, Грошничко, Гружанско и Дуленско... Клима је умерено-континентална.
Крагујевац је постојао још у доба средњовековне династије Немањића који су управљали Србијом. Цео Балкан је потпао под Османлијску царевину још у XV веку, а Крагујевац се у турским списима помиње 1456. године под именом "Крагујфоча". Почетком XVIII столећа Крагујевац је потпао под аустријску власт као резултат Пожаревачког мира и био двадесетак година без Турака који су се повратили 1739. године и доселили муслиманско становништво.
Током Првог србског устанка Крагујевац је играо важну улогу устаничке Србије све до њеног слома 1813. године. Повратком Турака становништво је десетковано услед крвавих освета. За време Другог србског устанка Крагујевац је постао престоница нововековне србске државе. Ту је донет 1835. године и нови устав. Средином XIX века доживљава велики препород и привредни напредак. Крагујевац је тако добио и фабрику оружја.
Почетком XX века Крагујевац је дао велики допринос за ослобађање и одбрану Старе Србије у време Балканских ратова 1912-1913. Исто тако и за време Првог светског рата ту се налазило једно време седиште Врховне команде.
Србска војска је 27. октобра 1918. године ослободила Крагујевац, а потом и остале делове отаџбине као и све јужнославенске народе под аустроугарском окупацијом. Када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, град Крагујевац је административно потпао под Дунавску бановину.
Током двадесетих и тридесетих година 20. столећа Крагујевац доживљава нови препород, јер се отварају нове фабрике и погони, што је упошљавало велики број радника. Истовремено и на друштвеном плану Крагујевац је доживљавао ренесансу.
Када је започела агресија на Краљевину Југославију априла 1941. године, Крагујевац је поред Београда био један у низу србских градова које је немачка авијација тешко бомбардовала.
ПОВОД ЗА ОДМАЗДУ
Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана 16. октобра 1941. године на Немце, њихов III батаљон 749. пешадијског пука Вермархта, који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.
Према званичном податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно су погинуло је 70 Немаца, а рањено 27, док један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде "Убити 100 Срба за једног Немца", требало је да буде стрељано преко 7.000 Срба.
О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају.
„Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.
РАЦИЈА
Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, командант у Крагујевцу Бишофсхаузен. Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима.
Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицама, трговима и кућама.
Хапшење Срба у Крагујевцу, октобра 1941.
Немачка војска је претресла села Грошницу, Илићево и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један свештеник у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушкарци од 16 до 60 година и одведени у логор.
У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих србских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра 1941. рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био Пети Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.
Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира 10. Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.
У Крајс командантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.
Трупе Димитрија Љотића нису активно учествовале у погубљењима, али су током привођења и на самом стратишту асистирале немачким војницима.
ЗЛОЧИНИ
Прва масовна стрељања Немци су извршили у околини Крагујевца 19. октобра 1941. године. Тог дана су у селу Грошница на силу прикупили 246 особа и извели на стрељање. Ликвидирали су 233 особе док је 13 лица преживело стрељање.
Сутрадан, 20. октобра 1941. је једно лице од ових 13 преминуло од последица рањавања, тако да су Немци у селу Грошнице починили ратни злочин стрељавши укупно 234 особе србске националности.
Чин одмазде немачких војника према цивилима
Истога дана, 19. октобра 1941. годие, Немци су на препад окупили за стрељање 109 особа у селу Маршић. Ликвидирали су 103 особе док је 6 лица преживело стрељање. У селу Мечковац (данас Илићево) су спровели 78 особе на стрељање. Ликвидирали су 75 особа док су 3 лица преживела стрељање. Немачке оружане снаге су 19. октобра 1941. године извршиле ратни злочин стрељавши у околини Крагујевца, у селима Грошница, Маршић и Илићево, укупно 412 цивилних лица србске националности.
Немци су 20. октобра хапсили мушкарце по Крагујевцу. Планирано је да од стрељања буду поштеђене:
-
особе који имају специјалну легитимацију Крајс - командантуре или неке друге у Крагујевцу распоређене трупне јединице;
-
особе који припадају једином по живот важном занимању или предузећу
-
припадници одреда Димитрија Љотића
Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели 2.301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља србске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Стрељање је почело у 07:00 сати.
Наглогодавац ужасних злочина: генерал Франц Беме
Из барака су одвођене групе од по 100 људи на губилиште. До 14:00 сати завршено је стрељање. Ликвидирали су 2.272 особе док су 29 лица преживела стрељање. Међу стрељаним је било 217 малолетних лица. Од чега изнад 15 година старости, 60 ученика гимназије и 134 малолетника који нису ишли у школу, као и 23 деце испод 15 година старости углавном ромске националности.
Немачке оружане снаге су 19-21. октобра 1941. године у Крагујевцу и три оближња села, Грошница, Маршић и Илићево, извршиле ратни злочин стрељавши 2.803 Срба.
Немци су 22. октобра 1941. године, објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана, ]а у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 немачких војника у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300.
Међутим, Немци нису дали саопштење за масовна стрељања од 19. и 20. октобра у Крагујевцу и три оближња села тако да испада да су премашили број стрељаних особа у знак одмазде за чак 500 лица. Највероватније да су Немци желели да стрељањем грађана у Крагујевцу и његовој околини дају драстичан пример строгости окупаторских власти како би заплашили шире слојеве становништва и унеле осећај колективне несигурности на простору окупиране Србије у циљу смиривања побуне у Шумадији.
Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов командант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Командант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.
Историчар Ненад Ђорђевић, директор Музеја "21. октобар", саопштио је 2003. да је утврђени број жртава 2.799 (укључујући и жртве у околним селима).
Подаци СПЦ се слажу са овим бројем. Станиша Бркић, кустос музеја, је у књизи „Име и број“ из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртве стрељања у Крагујевцу .
СПОМЕНИЦИ
У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе:
-
Споменик стрељаним ђацима и професорима,
-
Споменик бола и пркоса,
-
Споменик чистачима обуће,
-
Споменик „Сто за једног“,
-
Споменик „Отпора и слободе“…
На улазу у спомен парк подигнута је импозантна зграда Музеја "21. октобар" у чијој је архитектури наглашена симболика крагујевачке трагедије.
Одсуство отвора (прозора) на фасадама сугерише безизлаз ненаоружаних људи испред митраљеских цеви, тридесет кубуса - тридесет масовних гробница у Спомен-парку, а провидне пирамиде од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед жртава уперен ка небу.
ДАН СЕЋАЊА
Дан 21. октобар се обележава у Републици Србији на државном нивоу као Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату. Први пут је као такав на овај начин обележен 21. октобра 2012. године.
ЕКРАНИЗАЦИЈА
Режисер и сценариста Миленко Штрбац је 1962. године снимио филм поводом овог злочина под називом "Прозван је и Пето три", а 1969. године Бранимир Тори Јанковић је снимио филм "Крвава бајка" по истоименој поеми Десанке Максимовић, у којој се говори о крагујевачкој трагедији.
Оба ова филма су добијале награде како на домаћим, тако и иностраним фестивалима.
|
КРВАВА БАЈКА
|
|
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
|
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта. |
|
Аутор: Десанка Максимовић
|