Граце 1988 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: СФР Југославија

Област: Косово и Метохија


Граце 1988



ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У СФРЈ

Логор Голи оток - Хрватско прољеће

Бранка Ђукић - Ђорђе Мартиновић

Бебе из Граца - Данило Милинчић

Биоскоп 20. октобар

 

Граце 1988. је назив за монструозан злочин који су починили албански дечаци (деликвенти) са Косова и Метохије 27. септембра 1988. године у селу Граце, између Вучитрна и Приштине. Реч је о ископавању лешева две српске бебе од породице Петровић, а затим су голим рукама раскомадани од групе шест албанских малолетника.

Овакав умоболни злочин није забележен у историји човечанства.

Иако су позата имена починилаца и покрајинском Тужилаштву су достављени сви докази, за ово злодело није кажњен нико. Напротив, ово је само охрабрило починиоце да наставе са својим неделима, али исто тако дало је пример осталим Албанцима у јужној српској покрајини да наставе са терором према Србима.

Срби са Косова и Метохије су осетили велику несигурност и страх, те су се неки одлучили на исељавање са својих вековних огњишта.

У периоду од 1974-1985 Албанци су на простору Косва и Метохије починили преко 2.200 кривичних тешких кривичних дела (убиства, пљачке, отмице, силовања, паљења имовине и др.).

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића (12. и 13. столеће) читав простор Космета спадао је у српску државу. Престолница тадашње српске државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Албанаца на Васкрс 1346. године у Скопљу. Најездом Турака Османлија средином 14. века српско царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату српска војска ослобађа Космет, који је постао део Краљевине Србије.

Наредне 1913. године Велике Силе стварају Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља. Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату српска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенцима и Хрватима.

У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима у томе помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над српским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања српског народа и Православља на овим просторима. Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене Армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.

Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане 7. република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља. Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до распада СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из СФРЈ. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.

Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. до 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.).

Ови злочини су само показали немоћ државе Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.

 

 

ПРЕ ЗЛОЧИНА

Пре овог злочина на Косову и Метохији постојала су два случаја која су потресла југославенску јавност: убиство младог домаћина Данила Милинчића у селу Самодрежа, крај Вучитрна 2. јуна 1982. године на његовом имању, као и набијање на колац Ђорђа Мартиновића 1. маја 1985. године у околини Гњилана.

 

 

ЗЛОЧИН

Брачни пар Петровић
 

Радојко и Драгица Петровић били су домаћини у селу Граце, које се налази између Вучитрна и Приштине. Они су почетком јула месеца добили два мушка близанца, који су одмах по рођењу преминули. Сахрањени су на сеоском гробљу 4. јула 1988. године. Најужа родбина је наредних недеља одлазила на гробове заливајући их сузама.

Дана 27. септембра 1988. године, деда Станко је отишао на гробље не би ли се у миру и тишини помолио за своје прерано умрле унуке. Тамо је затекао изузетно потресан призор који није очекивао ни у најцрњим сновима. Видео је кости разбацане око гробова који су били свеже ископани.

Отишао је у станицу Народне Милиције те је пријавио овај ужасан злочин. Међутим, представници СУП-а Вучитрн одлазе тек сутрадан 28. септембра 1988. године на место злочина. Милицајци су позвали и форезничаре из Приштине, а стручан тим приштинског Медицинског Факултета, предводила је Славица Добричанин, сведок многих албанских недела 1980-их и 1990-их на простору Косова и Метохије. Закучак који је она донела са својим тимом специјалиста био је ужасавајући:

"Петорица малолетних Албанаца, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину. Око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“.

Још трагичније од овог злочина јесте што су двоје комшија Албанаца (Бедрија Климаку и њен шеснаестогодишњи син) знали, а постоји основана сумња и да су видели ово злодело, али нису никоме од надлежних власти пријавили. Живели су у селу Доње Становце.

 

ЗЛОЧИНЦИ

Починиоци су убрзо откривени и идентификовани, пет малолетних Албанаца: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13).

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Бака Ана над гробовима својих унука
 

И поред свих наведених чињеница, доказа и сведочења, документације, тадашње албанске власти из јужне српске покрајине су само затвориле очи и тако постале саучесници у овом бизарном злочину. На нашу несрећу било је и оних Срба који су такође окренули главу од невоље сународника и тако продубили међунационални јаз на Космету (нпр. Драгиша Мурганић).

На саслушању пет починиоца су изјавили да су сами дошли на идеју да отворе мртвачке сандуке јер постоји веровање да Срби покојнике сахрањују са новцем и оружјем. Да је читав исказ лажан, а који је забележен у полицијској станици у Прилужју говори у прилог томе да су око ископаних рака пронађене папирне новчанице. Мада и сама чињеница да су комадали лешеве српске деце говори колико је њихово сведочење препуно неистина.

Док је трајао увиђај мештани села Граце су се окупљали око гробља, да би наредни дан организоване демонстрације и протести у селу. Направљени су и транспаренти, а народ је скаднирао „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. Иначе мали број тадашњих медија у социјалистичкој Југославији је писао о овом злочину и демонстрацијама након тога. Вапај Срба са Косова и Метохије мало ко је чуо. Многе српске породице су наставиле исељавање у страху од нових напада.

 

Документарни филмови, књиге или нешто слично о овом злоделу не постоје. Једноставно ово је још један у низу злочина које су југославенске комунистичке власти упорно прикривале.

Тек у крајем марта 1989. године дошло је до промене Устава СР Србије, по коме су АП Војводина и АП Косово и Метохија постали са централном Србијом једна целина. Ово наравно да није спречило албански иредентизам, јер су они наставили одржавати паралелне системе власти.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links