Девети мај се већ деценијама у већем делу света се тумачи као Дан победе (над фашизмом), јер је тог дана 1945. у Берлину ступила на снагу капитулација Хитлерове Немачке, која је потписана дан раније.

Трећи Рајх је покренуо 1. септембра 1939. године Други светски рат агресијом на Пољску. Касније је Вермархт напао Француску, Белгију, Холандију, Грчку, Краљевину Југославију... Црвена Армија јесте дала највећи допринос у борби против земаља Тројног пакта, поготово на источном фронту, где је лудило рата доживљавало амплитуду из дана у дан.

Данас, 72 године касније, не бих се сложио да смо некога победили, поготово не нацисте и фашисте, јер су они пресвукли своја одела и примирили, чекајући погодан моменат.

Тај моменат је дошао крајем 1980-их година, када је срушен чувени Берлински зид, симбол совјетске моћ и подељености Истока и Запада. И не само то, у свим источноевропским земљама (Чехословачка, Бугарска, Румунија, Пољска...) комунизам односно социјализам је доживео суноврат. Наравно то није дошло случајно, већ је деловао "спољни фактор", почело је извођење Обојене револуције.

Социјалистичка Југославија као место преламања утицаја Истока и Запада је такође била у великом проблему. Пуцањем темеља социјализма, а уједно и братства и јединства, долазе до изражаја националне и верске разлике. Банкарски пијуни, већ постављени на своје позиције, почели су да "раде свој посао".

С обзиром на то да југославенске комунистичке власти никада после Другог светског рата нису се истински суочили са проблемом усташлука који је био дубоко укорењен у СР Хрватској и једном делу СР Босне и Херцеговине, васкрсавање усташизма је било изненађење за оне грађане СФРЈ, који су купљени са добрим примањима, станом, повољним кредитима, летовањима и др. Све оно што нам је "наша борба дала".

Ратови су почели, тамо где се нису ни завршили... Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Вардарска Македонија... Стотине хиљада убијених, милиони опљачканих и прогнаних... Национализам се јавио у свим бившим југославенским републикама, а негде је то прерасло у шовинизам.

Не само код старије популације са екс-ју простора, већ и у другим посткомунистичким земљама се јавља та носталгија за "оним временима". У Србији рецимо та југоносталгија доживљава своју ренесансу, иако Срби као народ су највише пропатили и изгубили са петокраком и "српом и чекићем", што је најчудније. Додуше, Срби када су се одрекли Бога, цркве и крста, постали су лак плен безбожника и антихриста... купљени су са шаком мармеладе.

Прошле године манифестација Бесмртни пук је први пут одржана у Београду, а ове године први пут у Бања Луци, баш за Девети мај. Београд је ове године то и поновио. Не знам ко је све био у Бања Луци данас, али што се тиче Београда, од свих присутних била је бар петина "ознаша", "удбаша", како год то рекли, смисао је исти. Подељене су управо црвене заставе из "оних времена" -  СРП И ЧЕКИЋ, односно Совјетског Савеза, Брозове Југославије, чак и Фиделове Кубе. (Све сами пројекти лондонских банкара!)

Још само фали да запевају "Од Вардара па до Триглава"...

На мала врата нам се подваљује зло!

Размишљајући о свему томе, не могу, а да се не запитам: Где је манифестација Бесмртни пук у Загребу, Љубљани, Сарајеву? Тамо и када се организује нека антифашистичка манифестација дође шака јада, чисто да би се опрале руке пред јавности. 

Марко Перковић и Лука Модрић

Сви знамо да се савест не пере тако лако, јер Томпсонови фанови или вехабије ће увек скупити 350 пута више поклоника за своје идеје, хтео то неко да каже на глас или не.

Аутор: Томислав Б. Ковач
09.05.2017.