Фочанка Милана Миљанић одлучила је да, након вишедеценијског скривања из ладице извади и објелодани дирљиву пјесму о дјевојчици Велинки Вели Кочовић из Фоче, која је страдала од аустроугарских жандара ткз. Шуцкора у јесен 1914. године, зато што је цвијећем закитила (српско)црногорску војску која је ослобподила њезин град Фочу.

Велика Вела Кочовић у средини

Има пјесма, коју је 1915. написао Никшићанин Душан Радојичић, баца ново свјетло на мрак заборава и јавности мање познату судбину породице свештеника и учитеља Јосифа Кочовића, која је у оба свјетска рата убијана и одвођена у злогласне логоре у Арад, Добој и Јасеновац. 

Породица Јосифа Кочовића имала је девет чланова: његова супруга Јелена, четири сина и три кћерке. Може се рећи да су они симбол страдања Срба у 20. вијеку.

 
Јосиф и његов отац Лазар са породицама и рођацима

Пјесма је посвећена дјевојчици Вели, односно Велинки, и њеној мајци, учитељици Јелени Кочовић, удовици српског свештеника и учитеља из Фоче, једног од првака „Просвјете“ у окупирој Босни и Херцеговини, Јосифа Кочовића, којега су Аустроугари стрељали на почетку Првог свјетског рата, у августу 1914. године, на дринским мостовима са другим истакнутим фочанским Србима.

Аустроугари су тада стријељали око 200 становника фочанског среза, угледних људи из градског сталежа и мјештана челебићког краја на граници са тадашњом Краљевином Црном Гором. Из Фоче је у логоре од Сарајева и Добоја до Арада у Румунији одведено 365 Срба и мало ко од њих се вратио.

Недуго након убиства оца, страдала је и ћеркица Вела, а њена кривица је била што је при уласку црногорске војске у Фочу исте те 1914. године поклонила букет цвијећа ослободиоцима.

„Кад је војска црногорска у град Фочу долазила,
генерала и сву војску, ти си цвијећем закитила.
И слабачким твојим гласом, ти си војску поздравила:
Здраво била, храбра војско, тату си ми осветила...“,

стихови су пјесме, коју је Милана Миљанић показала Радио Фочи.

 
Вела Кочовић, 1908.

Ручни препис пјесме њој је на чување предао познати фочански планинар Мика Савић Пири, пријатељ и комшија породице Кочовић.

Милана, која се дјевојачки презивала Ристовић, одрасла је у породици свог тетка Бранка Кочовића, који ју је усвојио, а он је био један од четворице синова Јосифа Кочовића и брат мале Веле, па је покојни Мика Савић одлучио да она настави чувати успомену на страдање фочанских Срба на почетку Првог свјетског рата.

„Мика ми је дао пјесму и рекао: Милана, ако комунисти сазнају да имаш ову пјесму, ти ћеш у затвор. Још је казао, да је ово пјесма о породици твог тетка, ево ти пјесма, жао ми је да се не сачува, али не смијеш је никоме показати“, присјећа се она ријечи покојног Савића.

Страх од некадашње комунистичке власти дуго је био присутан у старим грађанским породицама у Фочи што не треба да чуди, с обзиром да су претрпјеле велики терор након Другог свјетског рата.

На дну пјесме, стоји да ју је написао Душан Радојичић у Никшићу, 6. јануара 1915. године, а у то вријеме Фоча је била дио слободне територије под контролом црногорске војске којом је командовао сердар Јанко Вукотић.

За аутора пјесме Душана Радојичића, Милана Миљанић наводи да су га у Другом свјетском рату, или непосредно након рата, убили комунисти и његове књиге спалили, а како је препис пјесме доспио код Мике Савића, она то не зна.

 
Милана Миљанић

„Мика ми је само рекао да су Радојичића комунисти убили и све његово запалили“, каже Миљанићева и додаје да  је Радојичић највјероватније и сам био у црногорској војсци која је 1914. ушла у Фочу.

Она прича да се за гроб мале Веле данас не зна, док Јосиф почива у заједничкој гробници код Жељезног моста на Дрини са осталим стрељаним родољубима.

Споменик Србима стрељаним 1914.

Јелена Кочовић, удовица свештеника Јосифа, била је учитељица родом из Дубровника.

Милана прича да је Попадика, како су сви у Фочи од миља звали Јосифову супругу, била омиљена и изузетно поштована.

„Она је била Дубровчанка, од богатих родитеља, угледних Срба велетрговаца, а Учитељску школу је завршила у Мостару. У Фочи је покренула „Коло српских сестара“ чији је била први предсједник, и под покрoвитељством тог друштва водила женску стручну школу“, наводи Миљанићева, која данас живи у кући свог тетка Бранка Кочовића, а у близини старе куће његових родитеља у некадашњој Српској Вароши у Фочи.

Аустроугарима није било довољно што су убили оца Јосифа и ћеркицу Велу, па су најстаријег сина Света, младог богослова, којег су ухапсили заједно са оцем пред долазак црногорске војске, одвели у логор у румунски Арад .

Свето Кочовић

Пјесник Радојичић, обраћајући се мајци Јелени, 1915. године пјева:

„Кад' се Српство ослободи
и кад кликне са свих страна:
Слободни смо, хвала Богу,
душман нам је под ногама!
Тргнућеш се и ти тада
из те туге, из тог јада,
кад твој синак заробљени
загрли те изненада.“

Нажалост, ови стихови се нису обистинили, јер је Свето Кочовић исте те 1915. године, када је пјесма написана, преминуо од глади и тортуре у логору у Араду, на сјеверу Баната. Био је то најстрашнији казамат црно-жуте монархије у Првом свјетском рату.

Страдање породице Кочовић настављено је у Другом свјетском рату. Јосифовог сина Мирка, који се након студија у Загребу ту и запослио, хрватско-муслимански фашисти су одвели у концентрациони логор Јасеновац. Успио је да преживи и у Фочу се вратио са тешким посљедицама, па је недуго потом и преминуо 1954. године.

 
Мирко Кочовић, десно, у Загребу

Најмлађи Јосифов син, Страхиња, рођен 1909. године, био је учитељ, а страдао је, као један од команданата Југословенске војске у отаџбини, у партизанској потјери, недуго након Другог свјетског рата, у зиму 1945. године.

Од четворице Јосифових синова, само је Бранко Кочовић дуже поживио, а његови потомци, од жене из првог брака, одавно не живе у Фочи. Бранко је завршио студије финансијске економије у Бечу и Паризу, говорио је више страних језика, и као један од најшколованијих Фочака био је начелник пореске управе.

 
Бранко Кочовић, стоји у средини

Милана Миљанић у Бранковој кући, коју је наслиједила, чува драгоцјене фотографије породице Кочовић, као и предмете музејске вриједности, попут старог украсног посуђа које је Попадика доносила из Дубровника.

Кочовића данас у Фочи нема, а њихова прва комшиница Мира Јелић-Хаџивковић прича да је дјевојчица Вела, најмлађа од три кћерке Јосифа Кочовића, могла имати десетак година када су је убили шуцкори, те да је њена кривица било то што је цвијећем дочекала црногорске ослободиоце.

„Када је поклонила букет цвијећа црногорском официру, то су видјели аустроугарски шпијуни, односно ткз. Шуцкори и исти дан је убили док се враћала кући. За Душана Радојичића, који је написао пјесму, причало се да је био познат пјесник између два свјетска рата, али да су комунисти попалили све његове радове“, прича Јелићева, чији су ђед Нико Хаџивуковић и његов брат Ђорђе, угледни трговци, такође, стрељани у августу 1914.

 
Мира Јелић Хаџивуковић

И она вјерује да је Радојичић 1914. године био у (српско)црногорској војци у Фочи, коју је мала Вела закитила цвијећем, да је непосредни свједок свега што се десило, па је ганут судбином породице Кочовић написао ову лијепу пјесму.

Мира се из прича сјећа и страдања учитеља Срахиње Кочовића, а као дјевојчица је упамтила и Мирка Кочовића, након што се вратио из Јасеновачке индустрије смрти.

„Мирко је био много мршав, сама кост и кожа, бијел у лицу- нас дјецу било је страх погледати га, није дуго поживио. Страхињу су 1945. на ширем подручју Бунова опколили партизани, он је двојицу убио и онда је себи пресудио. Ту је и покопан, да би касније у великој тајности био пренесен на гробље Божовац у Фочу и сахрањен у породичну гробницу“, каже Јелићева.

Бранко, једини Јосифов син који је дочекао старост, преминуо је у Фочи 1975. године, а његови потомци, прича Јелићева, данас живе у Војводини, Њемачкој и Истри.

О судбини дјевојчице Веле и размјерама страдања њене породице, након Другог свјетског рата није се причало и као да је све било обавијено велом ћутања и гурнуто у заборав, па се о томе и данас мало зна. Захваљујући сјећањима старих Фочака и Радојичићевој пјесми, може се комплетирати слика о страдању Кочовића у оба рата, а да ова породица не остане заборављена потрудио се и кустос-историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић, који је прикупљајући архивску грађу о прошлости Фоче, пронашао и са Радио Фочом подијелио драгоцјене историјске податке.

 
Јосифова дјеца у авлији, 1908.

Извори Епархије захумско-херцеговачке разријешили су дилему којег је тачно узраста била дјевојчица Вела, откривајући податак да је након свештеника Јосифа страдала и његова ћерка од 11 година. Овај документ открива још један важан детаљ о овој породици, а то је да страдања није био поштеђен ни син Бранко. 

Како се наводи, он је одведен у злогласни аустроугарски логор у Добој, а може се претпоставити да је то било 1915. након што су Аустроугари поново овладали Фочом, када су у логоре одвели и велики број становника Челебића и других пограничих села према Црној Гори. Бранко је потом мобилисан у аустроугарску војску на далеки Источни фонт, гдје је тешко оболио и срећом успио остати жив и дочекати слободу.

У „Просвјетином“ архиву у Сарајеву Михајловић је нашао писмо удовице Јелене Кочовић овом друштву из 1921. године, у којем моли да се њеном најмлађем сину Страхињи одобри школска стипендија, одоносно боравак у ђачком дому, наводећи страдања своје породице у Првом свјетском рату и позивајући се на задужбинарство свог покојног супруга.

„На олтар народног ослобођења, осим покојног супруга жртвовала сам и најстаријег сина Светислава, богослова друге године, који је у 19. години у Арадским казаматима на сјеверу Баната, умро мучен глађу и сваком биједом, као и ћерку Велинку коју су ми Шуцкори на кућним вратима из пушака убили“, пише удова Јосифа Кочовића.

Михајловић прича да је Јелена Кочовић била изузетно еманципована и друштвено активна жена за то вријеме, а њен супруг Јосиф велики добротвор и задужбинар.

 
Јосиф Кочовић

Завршио је Богословију у Рељеву и осим што је био протојереј и учитељ, имао је  истакнуту улогу у СКД „Просвјети“, чији одбор у Фочи је водио. Био је и први човјек, односно хоровођа, Црквеног пјевачког друштва „Свети Сава“ основаног још давне 1885. године, а знатан дио своје имовине даровао је за школовање сиромашних ђака.

И његов отац Лазар и ђед Павле били су свештеници, а традицију је требало да настави син Свето, који је скончао у Араду.

„Кочовић је имао велику улогу у фочанском одбору „Просвјете“ која је прикупљала средства за школовање српских ђака.  У овом писму Јелена наводи да је њен покојни супруг своје дионице у Српској штедионици поклонио „Просвјети“ на име школовања српских ђака изван свог мјеста рођења“, наводи Михајловић.

 
"Коло српских сестара", Јелена Кочовић сједи у средини

О животу и судбини аутора пјесме Душана Радојичића тешко је наћи више података. У књизи Сава Греговића „Пуцај, рат је завршен - Злим путем братоубилаштва: словеначко крваво прољеће 1945“, међу хиљадама жртава свирепог партизанског злочина над црногорским четницима и цивилима који су их пратили налази се и име Радојичић Радована Душан. Уз име наведено је да је из Никшића и да је убијен у Словенији у мају 1945. године.

Партизани су 1945. године, без суђења и права на одбрану, као и то након званичног завршетка рата, у Словенији убили више од 10.000 припадника Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, а уз њих и више хиљада цивила из њихове пратње. Бачени су у словеначке јаме, а родбини ових жртава, које нису имале право на гроб, било је забрањено да помињу своје убијене.

Да ли се ради о аутору пјесме, или је он на неки други начин окончао свој живот, остаје непознато, али је, према сјећањима старих Фочака, извјесно да су га убили комунисти.

Пјесник који је 1915. године пјевао о фочанским жртвама за слободу и уједињење српства, о дјевојчици Велинки, њеном оцу Јосифу и брату Свету, три деценије потом доживио је исту судбину и страдао због оданости српској идеји о слободи и то исте године када и Велин брат Страхиња.

 
Споменик стрељаним Србима

Захваљујући његовој пјесми, која је након толико година објелодањена, данас се, кроз судбину породице Јосифа Кочовића, ближе може сагледати тешки период великих страдања фочанских Срба у два свјетска рата.

Осим заједничког споменика код Жељезног моста, гдје је за вријеме Краљевине Југославије сахрањен са осталим стрељаним родољубима, велики добротвор и просвјетитељ  Јосиф Кочовић данас нема другог обиљежја у Фочи.

Не само због трагичне судбине ове породице, већ најприје због њеног великог прегалаштва у образовању омладине и ширењу и јачању српског и хришћанског духа, посебно у временима под окупацијом, Јосиф Кочовић, његова супруга Јелена и њихова дјеца не заслужују да буду заборављени.

Да ли ће историјска неправда бити исправљена и да ли ће породица Кочовић постати дио колективног сјећања фочанских Срба зависи од садашњих и будућих генерација Фочака, а Радојичићева пјесма могла би у томе помоћи.

Приредио: Игор Јанковић
Извор: radiofoca.com
Објављено: 27.02.2023.