Балкан – то је олтар страшне српске жртве
где сјај васкрсења заручује мртве,
и стратиште верних Сведока Истине,
док тапије земље кости су нам њине.

Пред војскама многих злом опијеника
и под србосjеком умопомамника,
непреброј су Срба, о мој брате, пали,
због Јагњета Божјег јагањци страдали.

Кроз векове реке крвотечне, ледне,
Српкиње к'о венце однеле су чедне.
Сад гледају славу безвечерњег Дана,
у вишње житнице пшеница сабрана.

И смрти их лиши заборава тама,
небо лучесипним круниса химнама.
Ми потомци њини љуто инокосни
чувамо им дично спомен светлоносни.    

Од Арада, Сиска, Добоја, Копара,
Нежидера, Плава, Велике, Шарвара,
Косова, Јадовна, Пиве, Ликоваца,
Сајмишта, Госпића и Пребиловаца,    

па до Јасеновца и Болдогасоња,
Старог Брода, Криве Реке и Кусоња
и осталих места у јамографији
гробља су градови српски најбројнији.    

Над мраморјем сада храм врачарски сија.
Мученикородна диже се Србија.
Џелати осташе вечно многостидни,
a сви убијени, гле, анђеловидни.

Наше свете жали ламент над животом
нек' се орадости праштања лепотом,
јер српска је душа Вероникин рубац,
а најбоља наша освета је - љубав!  

Написао: Вукосав Илић