“Врховни суд у Загребу правоснажно је ослободио Јуру Шимића, бившег ратног председника Кризног штаба Града Бјеловара, оптужби за ратни злочин против ратних заробљеника који се наводно догодио приликом ослобођења бјеловарске касарне 1991”, као ексклузиву 6. септембра 2023. објавио је Регионални портал „Bjelovar live“, који тврди и да је у поседу ослобађајуће пресуде, што су пренели и скоро сви медији у региону.
Злочин у бјеловарској касарни и покушаје његовог процесуирања пратим такорећи од кад се злочин десио, о чему сам писао и на овим страницама (текст “Суђење за убиство официра ЈНА”, објављен 16. априла 2015), па да се још једном потсетимо и на злочин и на покушаје његовог процесуирања.
По Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
На основу годинама прикупљаних доказа, међу којима се налазе и изјаве непосредних учесника у предметном догађају са којима сам лично разговаро и сирови видео-запис са лица места којег је снимила хрватска страна, дошли смо до следећег сценарија догађаја који се одиграо 29. септембра 1991. у бјеловарској касарни „Божидар Аџија“:
Тога дана, ујутро, припадници ЗНГ РХ отпочели су општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који је већ 15 дана био под тоталном блокадом. Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, а ситуација на измаку дана није давала никакву шансу за даљу успешну одбрану, командант 265. механизоване бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обустављање даље одбране, одлагање оружја и предају војника и старешина, након чега су припадници ЗНГ-а ушли у касарну из које се више није пружао никакав отпор.
По уласку ЗНГ у касарну, Јуре Шимић је, у својству председника Кризног штаба Бјеловара, наредио да се стрељају командант Ковачевић и његови помоћници, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић, док су остали, 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, заробљени. Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Посмртни остаци убијених официра су после извесног времена предати њиховим породицама ради сахране, а заробљеници су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу.
Војно тужилаштво у Београду је 1992. године подигло оптужницу против Јуре Шимића и његових сарадника, која му је, преко Већа за ратне злочине у Београду, достављена тек у августу 2011, што је “испровоцирало” Хрватски сабор да у октобру 2011. донесе Закон о ништавости одређених правних аката правосудних тела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије, који је спречио даље поступање по њој.
Породица покојног капетана прве класе Драгише Јовановића је у јулу 1998. упутила захтев Хашком трибуналу за покретање службене истраге против Јуре Шимића и његових сарадника, али Тужилаштво тог суда никада није отворило службену истрагу.
Жупанијско тужилаштво у Бјеловару, у мају 2006, након што им је Хашки трибунал уступио документацију, затражило је спровођење истражних радњи о убиствима официра ЈНА у бјеловарској касарни против непознатих починилаца.
Након што су 2006. године, на годишњицу тог догађаја, телевизије у региону емитовале снимке на којима се виде злочини почињени над припадницима ЈНА у бјеловарској касарни, и након што су видео-записи доспели у надлежне правосудне установе у Србији и Хрватској, Жупанијски суд у Бјеловару је против Јуре Шимића, у новембру 2010. покренуо истрагу због основане сумње на почињење кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника и одредио му притвор, из којег је после 11 дана пуштен да се брани са слободе. Због спорости и неефикасности, истрага против Шимића је у међувремену пребачена на делегирани Жупанијски суд у Ријеци, која је коначно окончана подизањем оптужнице у априлу 2015. године.
Оптужницом Жупанијског државног тужилаштва у Ријеци, Шимић се терети да је као председник регионалног Кризног штаба за Билогорско-подравску регију, након уласка хрватских војно-редарствених снага у касарну “Божидар Аџија” на Војновићу, у којој се предало шездесетак официра и 150 редовних војника ЈНА, разоружаних и постројених на полигону унутар касарне, те обучених само у поткошуље и панталоне, издвојио из групе прозивањем тројицу заробљеника: команданта пуковника Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, затим наредио групи од више наоружаних за сада непознатих припадника хрватских војно-редарствених снага да их одведу десетак метара даље и лише живота, што су они и учинили хицима из ватреног оружја.
Жупанијски суд у Ријеци је, након проведеног претреса, не журећи много, 2. октобра 2019. Шимића неправоснажно ослободио оптужбе. Председница већа, судија Јесенка Ковачић, у усменом образложењу пресуде је, међу осталим, навела да је оптужница измењена у кључном делу – на који су начин убијени оштећени, односно да је у оптужници изостављен битан елемент о начину страдања оштећених, као и да је седмoро вештака утврдило да су узрок њихове смрти експлозивне повреде, односно деловање минско-експлозивних средстава, за што се Шимић не терети. Навела је да суд није утврдио да би Шимић, у ситуацији када се пуцало по граду, због неких изговорених или неизговорених речи, починио кривично дело те да сведоци тврде да је цели дан провео у кризном штабу. (Наравно, то тврде Шимићеви саборци, а сведоцима припадницима ЈНА, који тврде да су га видели у касарни, априори се не верује).
Врховни суд је током одлучивања о жалби државног тужилаштва констатовао како је првостепени суд у Ријеци правилном оценом доказне грађе с правом утврдио да оптужени Јуре Шимић није имао никакве улоге у командовању акцијом ослобађања касарне, као нити у командовању како војним, тако јединицама МУП-а. Самим тим није могао у том смислу наређивати, већ је његова функција била искључиво политичка. У потпуности се сагласио и са мишљењем вештака о узроку смрти оштећених.
Хрватско правосуђе се поново обрукало. За оно бјеловарско било је јасно још и онда када су због “спорости и неефикасности” предмет изместили у Ријеку, које се прославило до тада јединим објективним суђењем “мангупима” из сопствених редова (случај “Госпић ‘91”). Међутим, и ријечко правосуђе се обрукало у овом предмету, како непотребним растезањем процеса тако и са закључним ставом према разлозима за ослобађајућу пресуду. А онда је на ту правосудну фарсу “шлаг” ставио и ВРХОВНИ СУД својом оценом да оптужени, као председник Кризног штаба није могао наређивати ни војсци ни полицији.
Такав закључак се противи и стварном стању и здравој логици. Барем нама који памтимо ратне деведесете не могу продавати “м… за бубреге”. Наиме, у почетку рата деведесетих постојали су кризни штабови на свим странама, у чијој надлежности је био целокупан живот на подручју које су покривали, што укључује и војна питања. А то значи да су председници тих штабова били надређени и војним и полицијским и цивилним структурама. Може ли ико нормалан замислити да би Шимић пропустио да присуствује историјском догађају као што је предаја касарне са комплетном техником и људством, које им је 15 дана пружало фанатични отпор?
А веродостојност вештака? Ако се злочин десио по предаји око триста официра и војника, који су видели чин одвођења њихова команданта и његових помоћника на десетак метара од строја одакле су се чули пуцњи из стрељачког оружја и њих више није било међу живима, одакле онда експлозивне повреде? Ма, брука и за струку и за науку.
Аутрор: Саво Штрбац
Извор: ПОЛИТИКА
Објављено: 12.09.2023.