Прво, ово што г. Рунић прича о забранама ми делује толико неуверљиво да постаје банално. Јосип Броз Тито, као водећа фигура партизанског покрета и шеф Врховног штаба ПОЈ током Другог светског рата није био тај који је могао нешто да забрани Стаљиновим армијама. Они су били далеко јачи и могли су да буквално преору не само авнојевску Србију већ цели Балкан. На крају крајева, њима је био циљ Берлин и сламање Трећег Рајха. 

Друго, Тито је на самом крају 1944. године ставио Косово и Метохију као област под војну управу (значи да суди војни а не цивилни суд), а почетком наредне 1945. године на простор наше Свете земље долазе две дивизије на испомоћ косовско-метохијским партизанима.

Укупно 40.000 војника под командом генерала Петра Брајовића и његовог заменика пуковника Спасоја Ђаковића (заповедник специјалних једница) је било послато на директни обрачун са албанским балистима и вулнетарима којих је било дупло мање јужној србској покрајини. Њихове наоружане одреде су предводили Шабан Полужа и Мехмед Градица, који су тада и погинули.

Албански балисти

Уследили су крвави окршаји који су трајали око два-три месеца. Упућени кажу да је крви било као Косову Пољу шест векова раније. Албанци су се тада побунили јер је њима обећавано како ће КиМ бити део њихове матице и нису хтели никакву Југославију и заједништво са Србима, већ само да буду део ткз. Велике Албаније. На крају крајева, да су желели, не би починили геноцид над Србима и Јеврејима у самом Другом светском рату на том подручју.

Пошто су окончана оружана дејства у пролеће 1945. године, Врховни штаб ПОЈ је формирао од поједниих група партизана Корупс Народне Одбране Југославије - КНОЈ, чија је улога била разбијање заосталих наоружаних одреда у свим деловима где су они мислили да се скривају њихови противници, па је тако било и на Косову и Метохији. Ове акције чишћења терена су на Ким трајале све до краја 1947. године. О томе је и сам пуковник Ђаковић, учесник и сведок догађаја написао књигу коју имам "Сукоби на Косову", а издата је 1984. године.

Практично сви албански екстремни елементи су тада протерани преко Проклетија у државу Енвера Хоџе, који је током 1941-1945 био сарадник Тита, а на приговор својих сународника зашто не крене против њега како би се албанизовао Космет, он им је рекао да немају снаге сада и да се прекине са тим идејама.

Енвер Хоџа и Тито

Лако је закључити да у Рунићевој причи односно тврдњама има пуно недостатака, посматрајући само ове две чињенице.

Е сада, оно најважније... нисам љубитељ Тита ни најмање.

Ово нисам ни писао зато што мислим да нам је донео добра, напротив. Али је јако важно да се против наших непријатеља, поготово прикривених као што је Јосип Броз боримо истином, а не полуистином како то ради нажалост професор Рунић. Јер ако би користили полуистине и лажи, онда би то били одлични адути у рукама југофиличара и титоиста, који и дан-данас жале за Брозовим временом, јер су имали материјална добра и распиривали своје хедонистичке пориве, а не да им је драго што је он протерао Балисте.

Треба рећи и ово... Албански екстремисти се враћају на Косово и Метохију крајем педесетих година, где траже своја "права" и стално праве лажне вести како су угоржени од Срба, односно Југославије. Они су имали огромну помоћ Енвера Хоџе коме је био Стаљин идол и користио је његове методе "вођења" народа.

О албанском иредентизму, терору и подиривању југославенске државе писао је блаженопочивши патријарх Павле (тада владика Рашко-призренске епархије) шездесетих и седамдесетих година у писмима упућеним Светом Синоду СПЦ где је децидирано наглашавао о њиховим бруталностима: пљачкама, палежи, силовањима, тешким физичким повредама, па чак и убиствима. Међутим, локални, републички и савезни органи власти се нису много потресали, него су сви чували своје фотеље. Што ће рећи да чак и у овом случају не може само један бити крив.

Време сарадње и слоге: Тито и Лека

Чињеница јесте да је Броз радикално променио своју политику и да је тиме највише наштетио Србима, а то се може повезати и са сменом Александра Леке Ранковића који је био његова сенка, односно шеф сигурносно-обавештајних служби Југославије. На чувеном Брионском пленуму 1966. Ранковић је "пао" и од тада сепаратизам почиње да буја "као гљива после кише" у Словенији, Хрватској, Косову и Метохији, па чак и Босни и Херцеговини, где Срби нису имали већину.

Заправо, Уставом из 1974. године, почиње растурање Југославије, где је САП Косово добило многе атрибуте државности, у смислу да су имали своје људе у медијима, полицији, тужилаштву, јавним и комуналним службама...итд. У наредних десетак година почињено је мноштво кривичних дела према Србима, који су у страху за себе и своју породицу одлазили у друге делове земље. Треба се подсетити на пример Данила Милинчића из Вучитрна и Ђорђа Мартиновића из Гњилана.

Кулминација "угоржавања права" Албанаца је била у пролеће 1981. када Тито више и није био жив. Тада је кључну улогу у сламању ткз. Косовског пролећа одрадио начелник Генералштаба ЈНА Бранко Мамула. Он је послао тенковске јединице и за неколико недеља разбио албанске екстремисте и њихову Бубашваба револуцију.

Деведесетих година 20. века, Албанци су имали и отворену подршку НАТО пакта, јер су их обучавали и дали сву логистику, помоћ како би имали своју парадржаву Косово. Значајно су помогли функционисање Окупаторске Војске Косова и њених лидера: Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, Адем Јашарија... и др. Њихови покољи су прикривани, док су обрачуни МУП-а Србије и Војске Југославије са терористима представљани као напад на цивиле.

То и данас траје.

Тачи одаје почаст Полужи

На крилима тих деценијских неправди даје се пажња професору Рунићу, потпуно беспотребно. Он свакако има право на своје успомене, али личне ставове претварати у школску лектиру и васпитање омладине, превише нас кошта.

Написа: Чуле
13.12.2022.