Ове године, 21. фебруара навршило се тачно пола вијека од како су комунистичке власти у Југославији усвојиле тај контраверзни Устав који је нама Србима донео много тога лошег, заправо, дао је вјетар у леђа свим сепаратистима, како на западу тадашње земље, тако и на југу. Да будемо јасни до тачнина, ово је било почетак краја друге јужнославенске државе и увод у несагледиву катастрофу.
Да кренемо од почетка.
Прва Југославија је зачета на основу Нишке декларације 1914. односно створена по закључцима Крфске декларације 1917. године још у доба Великог рата. Та држава је била заправо земља: Срба, Хрвата и Словенаца (остали народни нису ни постојали)...тачније створена је након пробоја Солунског фронта крајем 1918. када је Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и све поробљене народе под Аустроугарском (која се исте године распала). На челу Краљевине СХС била је србска династија Карађорђевић.
За вријеме свог постојања Краљевина Југославија је имала мноштво привредно-економских проблема након ратних разарања, али и национално-вјерску хетерогенизацију. Како је Ватикан са својим сателитима: Мађарска, Аустрија и Италија...уз додатак Бугарске имао територијалне претензије према Југославији, то је њено постојање увек довођено у питање. Чињеница још од тога времена јесте да су Словенци и Хрвати доживљавали Југославију као краткотрајну авантуру, из које су жељели изаћи са што већом територијом.
На крају крајева, давно је то словеначки политичар Антон Корошец изјавио: "Узјахали смо доброг коња, а вратићемо им рагу" (мислио је на Србе).
Штавише и убиство краља Александра I Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934. никада у потпуности није разјашњено, јер су откривене само атентатори, али не и налогодавци. Основано се и сумња да су у то умјешане стране сигурносно-обавјештајне службе. Југославију је прво захватила Конкордатска криза 1937. када је Ватикан хтио премућство римокатолика у односу на остале вјерске заједнице, а епилог је да србски патријарх Варнава умире под чудним околностима. Већ августа 1939. године Влада Цветковић-Мачек пристаје на стварање ткз. Бановине Хрватске и то опет на штету србског народа преко Дрине и Дунава.
Априла 1941. Силе Осовине, предвођене Њемачком и Италијом нападају југославенско краљевство и комадају га. Ово је била освета за демонстрације које су 27. марта избиле не само у Београду, већ и другим србским градовима: Нови Сад, Сарајево, Ниш, Ваљево, Скопље, Крагујевац, Бањалука, Сплит, Осијек, Вуковар, Мостар... сви ти градови су сурово бомбардовани од њемачке ратне авијације. СС дивизије су имале лаган посао током Априлског рата јер је дезертерство било изражено код Словенаца, Хрвата и муслимана.
Хусеини поздравља легионаре
Ватикан је подржао стварање наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, коју су предводили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Током четири ратне године 1941-1945 усташе и домобрани су попуњавани хрватским и муслиманским живљем, које је спроводило геноцид према: Србима, Јеврејима и муслиманима. Незапамћени ужаси су однијели преко 1.500.000 живота, не само у конц. логорима, већ и у разним офанзивама и етничком чишћењу поједини крајева.
На почетку ДСР војна моћ Титових партизана и политички утицај КПЈ су били слабашни. Крајем 1941. јединице ПОЈ су имале свега 80.000 бораца, да би двије године касније тај број био три и по пута већи. А у прољеће 1945. Тито је имао под командом 800.000 бораца. Шта је разлог томе? Хрвати, Словенци и муслимани су већином били присталице својих националих војски. Партизанске дивизије западно од Дрине су попуњавали већином Срби, са преко 95%... Хрвати и муслимански су већином бивали политички комесари.
Када су Савезници у љето 1944. успјешно отворили Западни фронт у Француској и почели Хитлера да стежу са свих страна (Стаљин је већ избацио Вермархт из СССР), јасно ко дан је било да ће Трећи Рајх изгубити рат. Тада на Балкану почиње престројавање, односно пребјег Хрвата, Словенаца и муслимана у партизане, а Врховни штаб ПОЈ их је радо примао, без обзира на учешће у геноциду. Разлог томе је што су комунисти знали да ће им требати снаге да изведу социјалистичку револуцију. Тачније одлукама АВНОЈ-а створена је и друга Југославија, која је претрпела абдикацију (укидање монархије).
Преко својих првобораца Тито и екипа су спровели идеолошко "просијавање" гдје су политчке противнике прогалашавали народним непријатељима и потом брутално убијали. Чак је то направљено и у својим редовима. Тачније, заоштравањем односа са Совјетским Савезом 1948. године, дошло је до формирања специјалног логора на Јадранском мору - Голи оток. Хиљаде невиних људи је тамновало по казаматима усљед лажних оптужби.
Југославенске комунистичке власти су од почетка забрањивале јавно причање о страдањима и стратиштима Срба јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је Југославија сазидана. Мноштво људи је живјело у страху са себе и личну сигурност. Ипак, узимањем међународних кредита педесетих, шездесетих, па и седамдесетих година 20. вијека, животни стандард се знатно побошљао. Али је спроведен и процес деруализације, односно пресељавање сесоског становништва у градове. И индустријализација је циљано направљена на штету Срба, тамо гдје они нису имали већину.
Национални проблеми који су постојали у Југославији заправо никада нису ни ријешавани, стално је то гурано под тепих. Вјештом медијском пропагандом преко естраде, спорта, умјетности... комунисти су вјештачки показивали да је све идилично и красно. Заправо, југославенске тајне службе, на чијем челу се налазио Александар Лека Ранковић су перфектно радиле посао. Међутим, како је Ранковић више него добро радио на сузбијању шовинизма и иредентизма у Словенији, Хрватској и на Косову и Метохији, било је више него јасно да мора бити уклоњен. То је урађено по жељи Едварда Кардеља и Владимира Бакарића. На чувеном Биронском пленуму 1. јула 1966. Лека је смјењен и удаљен из политичког и јавног живота.
Лека, Тито, Ђилас и Кардељ
Само двије године доцније албански сепаратизам је прокључао на Космету што је резултирало великом побуном у коме они нису презали да траже издвајање јужне србске покрајине из СФРЈ и припајање матици Албанији. У том моменту 1968. Тито је био жив и мноштво комуниста у СР Србији је захтјевало да се та побуна угуши. Косовско-метохијски Албанци су имали помоћ Енвера Хоџе, односно ШИК - Албанске обавјештајне службе. Ипак, побуна је угушена, али се сматра да је то био тежак ударац за Југославију и комунисте који су ширили пропаганду како имају ЈНА која је била "четврта сила у Европи".
Занимљиво је и то што многи публицисти су били избацивани из Комунистичке партије, ако су казивали истину на глас, односно нешто што је у супротности са званичном политиком и тековинама НОБ и револуције. Добар примјер је књижевник Добрцица Ћосић који је маја 1968. искључен на 14. пленуму из Савеза комуниста Србије. Све што је он тада причао о Косову и Метохији, све се обистинило три деценије касније.
Већ 1971. године у СР Хрватској Савка Дапчевић-Кучар и Мика Трипало праве побуну која је названа ткз. Хрватско прољеће. Иако су на почетку коловође те "буне" имале наводно економске захтјеве, пар мјесеци касније се јасно видјело да МАСПОК покушава на мала врата да обнови Усташтво, јер је све било у антисрбској атмосфери. Навнодно да до Тита мноштво информација није долазило, ипак појавом одређених људи из свјета безбеједности Јосип Броз добија информације са терена. И сам Тито је схватио да Хрватима у име одржавања Југославије мора нешто "дати".
Мишљења сам да њих никаква аутономија, република или било шта осим независне државе није могло задовољити, а то се показало и раних деведесетих година 20. стољећа.
Када је МАСПОК угушен почетком 1972. године, јер је оцијењено од највиших политичких стурктура да је деструктиван и нагиње ка неофашизму, фактички нестанку Југославије, мноштво "прољећара" је формално процесуирано. Иначе вриједи рећи и то да је Ватикан, преко Гласа Концила опет подржао разбијање Југославије преко МАСПОК-а.
Добро сте урадили посао, сад усвајамо Устав!
Раних седамдесетих година је приступљено ревизији постојећег Устава СФРЈ и предлагањем амандмана. Званично 21. фебруара 1974. у Народној скупштини проглашен је нови Устав. Овај највиши правни и законски документ је имао низ аномалија, а први је тај што је званично признао муслимане као нацију. Од раније комунисти су имали ткз. Македонце и ткз. Црногорце као нове нације које су још 1945. признате као нове.
Суштина ове пропасти је била што се СР Србија цијепа и дијели на три дијела: АП Војводину, САП Косово и Централна Србија (границе из 1878.). Тако је настало осам федералних јединица. Истовремено, републике су добиле низ великих овлашћења по систему "држава у држави". Али да зло буде веће, тако је било и у покрајинама.
Албански иредентизам је сада добио нову форму, односно снажан вјетар у леђа. Од средине педесетих година 20. стољећа па до данас, арбанашка племена констатно врше терор и ентичка чишћења Срба на КиМ. О томе је слао писмене дописе Светом Синоду СПЦ и тадашњи епископ рашко-призренски (потоњи патријарх) Павле, али нажалост реације надлежних републичких и савезних институција су биле слабашне и инертне, а образложења лицемјерна и недоречена. Јасно ко дан је било да они не желе помоћи сопственом народу. Постоји податак да је током 1974-1985 на тлу Косова и Метохије почињено преко 2.200 кривичних дјела: пљачке, силовања, убиства, палеж, киднаповања, у којима су су жртве били Срби и друге неалбанске нације. Све ово је довело до масовних егзодуса србског становништва.
Титовој смрти 1980. су се највише радовали управо сепаратисти који су исте године почели да "гракћу" о разлазу југославенских федералних јединица.
"Шлаг на торту" представља и ткз. Албанско пролеће, које је 1981. године покренуто опет уз помоћ ШИК, гдје су студенти злоупотребљени. Влада Југославије шаље тенкове у покрајину која је осујетила планове Албанаца и сломила Бубашваба револуцију.
На самом крају осамдесетих година 20. вијека у Европи долази до крупних политичких потреса, које су резултовале падом Берлинског зида, симболом совјетске моћи. Варшавски пакт је почео да се распада, баш као и СССР. Све ово је урађено у ери владавине контраверзног лидера Михаила Горбачова. Цијели Запад и њихови сљедбеници у Југославији су ликовали од среће.
Почетком 1991. године Уједињена Њемачка је скупа са Аустријом почела међу европским државама да лобира признавање СР Словеније и СР Хрватске као независних држава. Наравно, ова подршка је била условљена куповином велике количине наоружања (афера Шпегељ) из преосталих магацина Црвене Армије. Хрватима и Словенцима је оружје свакако требало, јер су хтјели поред независности да имају и етнички и вјерски чисте државе.
Политичко и војно руководство у Београду је било више него инертно, наивно вјерујући да ће ЈНА и Савезна Полиција лако поразити сепаратисте. Ситуација на терену се мјењала из сата у сат у корист Фрање Туђмана и Милана Кучана. Нису се њих двојица вољели, али их је спајао интерес. У јуну те године Загреб и Љубљана проглашавају независност од СФРЈ. И даље је било мноштво Срба који су мислили да је то само ружан сан. Стварност је била таква да је то био само почетак неког великог зла које и данас траје. Земље ЕУ су већ 15. јануара 1992. признале Словенију и Хрватску, када су се захуктавали Југославенски ратови.
Данас и када причате са ликовима "са оне стране", свако ће вам рећи да је нпр. Хрватска и(ли) Словенија имале потпуно право на независност, а упориште у тој засљепљености им даје овај Устав СФРЈ.
Умјесто закључка ћу вам само рећи да је Туђманов режим из авнојевске Хрватске протерао деведесетих година 20. вијека преко 650.000 Срба из њихових домова.
Слично је било и у Босни и Херцеговини, тачније Федерацији БиХ. Муслимански екстремизам је предводио Алија Изетбеговић, робијаш у два наврата због шовинистичких идеја, аутор злогласне Исламске декларације. Он и његови партијаши из Странке Демократске Акције су имали такође помоћ Запада и арапских земаља.
Ко год да је онда те 1974. мислио да га се то не тиче, ето показатеља да морамо да поновимо историјске лекције...све док не научимо.
Написа: Чуле
01.08.2024.