Два ока у глави а једно писмо, двије државе а једна тробојка, двије круне а једна вјера... сви заједно смо Срби!
Још док смо заједно робовали под османским завојевачима, скоро четири стољећа сањали смо исти сан: слобода! И они Срби поред Јадрана и они поред Дрине и Мораве... и они на Дурмитору и они на Авали. Ми као потомци Светог Саве и Кнеза Лазара смо знали да носимо у себи Косовски завјет и шта нам заправо значи Видовдан.
Владика Раде
О томе је и славни Владика Раде у народу познат као Петар Петровић Његош писао у свом ванвременском дјелу "Горски вијенац", дивећи се праху оца Србије, вожду Карађорђу, који има поријекло из црногорских брда, али је устанак подигао у срцу Шумадије 1804. године на Сретење.
Још 1866. године кнез Михаило Обреновић и књаз Никола Петровић су потписали уговор о заједничкој борби против Турака (малоазијски исламисти) и уједињењу у заједничку државу након ослобођења. Ово није било само обичан папир како би зли језици могле да тумаче, него братски стисак владара које спаја иста судбина, крв, историја, али и будућност.
На Берлинском конгресу 1878. добили смо заједно међународно признање од Великих сила. Тада се Црна Гора тумачила као друга србска држава и никако другачије, са већинским православним становништвом. Остали јужнославенски и ваневропски народи су били у мраку, потлачени од енглеских, шпанских, њемачких и француских колонијалиста.
Скадар није поклоњен, већ ослобођен
Када је у јесен 1912. године дошао земан да се ослобађају наше источне и јужне територије које су још биле под окупацијом султана у Цариграду, заједно смо у Првом балканском рату подигли оружје и војевали. Црна Гора је ослобађала Скадар (Св. Јована Владимира престоница), а Војска Краљевине Србије је Скопље (Душанову духовну резиденцију). Ослободиле су србске трупе и Драч гдје су дочекане са одушевљењем. Била су то лијепа времена србске слоге и разумјевања.
Бечком двору и Лондону се то никако није свидјело, па су већ 1913. формирали Кнежевину Албанију на штету Срба, јер су знали шта нам значи излаз на море. Већ наредно љето Сарајевски атентат је био изговор да се оптужи Србија и Аустроугарска крене у рат. Двије државе су нам одмах најавиле помоћ: Руска империја и Краљевина Црна Гора.
О Божићу 1916. на Бојној њиви Јанко Вукотић је предводио своје батаљоне из Рашке дивизије против 3-4 пута надмоћнијег непријатеља. Циљ је био да се заштити бок србске војске и народа који су се повлачили преко Албаније ка Грчкој. И успјели су тад код Мојковца дивјунаци славнога сердара - Србство је било спашено. Ипак, Влада Црне Горе поптисује капитулацију, а Вукотић са својим официрима пада у заробљеништво (утамничен је у конц. логор Нежидер).
Кад на Божић свиће зора, Србство брани Црна Гора
Васкрсење Србије је било на Кајмакчалану 1916. односно 1918. када је пробијен Солунски фронт, а пукови Живојина Мишића силовито јуришали на Швабе и Бугаре, те су сламали њихов отпор као сламчице. Они су се повлачили у нереду и паници, проклињући дан када су загазили на тло Србије. За само два и по мјесеца барјак слободе су наши преци донијели до Арада, Ријеке и Клагенфурта. Аустроугарска се распала у парампарчад.
Формирана је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца... Ипак, још тада су се осјећали утицаји Ватикана, јер су ткз. Зеленаши опструисали одлуке народа са Велике Подгоричке скупштине, према којој је изгласано присаједињење Краљевини Србији и то безусловно.
Тада нису постојали црногорска нација и језик... сви смо били Срби. Шпијунчине око краља Александра I Карађорђевића су стално "плели мрежу" јер су знали да кад-тад морају да га уклоне. Намјера им је успела 9. октобра 1934. енглески обавјештајци (МИ6) су помогли Хрватима и Бугарима у Марсељу да се изврши атентат. Заправо, краљ је био намамљен у Француску.
Већ са првим годинама постојања јужнославенске краљевине Комунистичка партија је роварила изнутра спроведећи директиве Коминтерне (највишег руководства свих комунистичких организација са сједиштем у Москви). Циљ је био слабити национализам а јачати пролетеријат, умјесто религије да важи атеизам. С обзиром да су они радили на рушењу уставног поретка и државе, били су забрањени.
Устанак против наци-фашистичких окупатора и њихових помагача покренули су управо Срби... и на Равној Гори 13. маја 1941. од официра Југославенске краљевске војске, али и од стране комуниста опет су код Срба покренути први устанци. С друге стране, остали јужнославенски народи су се већином приклонили Хитлеру и његовој геноцидној машинерији Трећег Рајха.
Страдање Срба у Велици
У прољеће 1945. пораз Вермархта и њихов изгон из наше домовине су извојевале управо србске јединице у оквиру ПОЈ.
Међутим, ту у Врховном штабу је постојала шпијунска струја која је на све начине хтјела да обезглави Србе, а Хрвате, Словенце и остале да преведе на страну побједника. И сам Јосип Броз Тито је прихватио таква начела нежелећи да западне дијелове земље денацификује, као што је то урађено у посљератној Њемачкој. Било како било, сјеме зла је наставило да клија, не само западно од Дрине, већ и у Црној Гори, највише на Цетињу.
Одлукама Политбироа већ на почетку функционисања друге Југославије је учињена велика неправда око граница федералних јединица, касније република. Уједно је прихваћено то да се признају црногорска нација и језик. Занимљиво је то што су комунисти Подгорицу преименовали у Титоград, из идолпоклонства према ткз. Највећем сину наших народа и народности. Сем тога, на врху Ловћена 1974. Титови безбожници су срушили Његошеву капелу и тако бацили клетву.
Ипак, Србство у Црној Гори није у потпуности уништено, добар доказ томе је "Мининг солидарности са Србима на КиМ" у Подгорици 20. августа 1988. када је хиљаде људи показало да наше племе само сном мртвијем спава, али да се буди из вишедеценијског комунистичког сна. Заправо тих година се јако осећало да идеал Југославенства пропада и да нас Србе (ослободиоце) остали народи нису уистину прихватили као браћу.
Момо, Слобо и Мило
На самом крају осамдесетих година 20. вијека у Црној Гори су се појавила два лидера: Момир Булатовић и Мило Ђукановић. Они су били тада 100% оријентисани за идеју Србства и заједништва са СР Србијом. Те идеје су се прелиле и на ране деведесете године. У Црној Гори је 1992. расписан референдум у прољеће о опстанку заједничке државе, касније названа Савезна Република Југославија, гдје се преко две трећине изјаснило ЗА.
Међутим, након што је у Сјверној Америци потписан Дејтонски уговор, чиме су оконачна ратна дејства у БиХ, односно са западне стране Дрине... у црногорском врху долази до круцијалних промјена. Непристојна понуда понуђена Момиру Булатовићу од стране Американаца је одбијена, али ју је прихватио Мило Ђукановић. Он је око себе окупио болументу ликова који су за рад материјалног користољубља пристали да пљују и блате Србију и криве за све што се десило у грађанско-вјерским ратовима на тлу Југославије 1991-1995, која је суштински разбијена по налогу Њемачке, Британије и САД.
Но, није само то био проблем. Ђукановићев ганг је направио незапамћену пирамиду криминала, гдје је управо он био "фараон". Мноштво предузећа је покрадено и арчено. Фирме су гуране у стечај, а радници на улицу. Ситуација за само десетак година његове самовоље и тираније је постала више него ужасна. Сви они који су се позивали на Србство и братске везе са браћом били су хапшени и прогањани, а неки чак и убијани. Мило Ђукановић је уживао подршку Запада јер је био антисрбски оријентисан.
У тим условима је 2006. године расписан референдум о независности Црне Горе од Србије. Било је и тешко очекивати да референдум не успије, јер је велики број људи у Црној Гори био уплашен не само за гласање, већ и свој живот, своју имовину, своје породице. Дешавале су се и бројне уцјене, а о томе и дан данас свједочи пример Машана Бушковића из насеља Зета, код Подгорице.
И поред тога, неколико хиљада Шиптара је доведено из Албанске Републике да "појача резултат" Ђукановићеве прљаве кампање. На крају је објављено да је прикупљено довољно гласова, односно 55% за независност Црне Горе. Оно што је тада кружио као трач, касније је потврђено. Резултате референдума су бранили полицајци из Њемачке и Италије, јер се видјело да у МУП Црне Горе постоје службеници који би објелоданили све нечасне работе.
Црна Гора је наставила да клизи у амбис тоталитаризма.
Наредних година Ђукановићева власт која је формирана од првака ДПС почела је са евро-атланским интеграцијама, док је антисрбска кампања појачавана из дана у дан. Треба ли рећи да је Влада Црне Горе била једна од првих која је признала 2008. године "Републику Косово", албанску парадржаву на тлу Србије. Иако су многи грађани изражавали незадовољство, па чак су покренуте и демонстрације у Подгорици Ђукановић није осјетио ни грам срамоте.
Срце лава - Саша Пејановић
Људи просрбске оријентације су често пребијани и хапшени, не само у кућама већ и на јавним местима. Добар примјер тога је Александар Саша Пејановић (37), бивши југославенски репрезентативац у боксу, носилац бронзане медаље на Балканском првенству 2001. Иначе он је био радник Министарства унутрашњих послова до 2006. када је престао да ради тамо. Да ли је дао отказ или су му дали, свеједно... Његово убиство 2011. године се тумачи као политичко, јер нису знали како да се изборе са њиме. Био је толико храбар да се на протестима није либио стати на чело, нити се бојао кордона Ђукановићеве полиције, сам против свих.
Крајем децембра 2019. године у црногорској Скупштини изгласан је контраверзан Закон о слободи вјероисповести. Ово је фактични значило забрану рада СПЦ и почетак прогона. Митрополит црногорско-примирски Амфилохије је прво подигао свештенство и монаштво, мало касније и народ. Усљедиле су вишемјесечне литије које се не памте, не само поред Јадрана, већ било гдје у Европи. Поред тога, Срби из осталих дијелова Балкана су литијама пружали подршку браћи у Црној Гори.
Занимљиво је то колико су литије уплашиле сусједне народе, али и америчке амбасаде на Балкану. Они су су то тумачили као "буђење великосрбске немани".
Управо су литије су помогле да августа 2020. године на парламентарним изборима режим ДПС буде срушен, те је Здравко Кривокапић као независан кандидат добио прилику да састави Министарски савјет. Он се није најбоље снашао у улози премијера, па је политичка криза настављена. Дритан Абазовић је из сјенке вукао конце и суштински радио на опстукцији нове власти која је морала да раскринка Ђукановићев удружени злочиначки подухват.
Иако је Абазовић као вођа коалиције УРА имао сушински мали број гласова (једва шест процената), добио је велика овлашћења у самој Влади. Такође, пред митрополитом је дао "бесу" (часну ријеч) да неће радити против Срба и СПЦ. Ово је само дјелимично испунио (једини плус му је потписивање Темељног уговора са СПЦ прошло љето). Више се добија утисак да је иза кулиса мноштво нечасних работа одрађивао, на примјер Декларација о наводном геноциду у Сребреници 1995. године. Парадокс те уредбе је то што су посланици ДПС одједном гласали за такву одлуку, а све до тада и посље тога бојкотовали.
Најпосље је Мило Ђукановић изгубио и предсједничку фотељу у априлу 2023. када га је на изборима побједио млађани Јаков Милатовић. Невоља је у томе што је Милатовић нови ђак Запада и што има амбиције да још дуго одрађује послове које Ђукановић није завршио...
Ђе Мило стаде, ја настављам
Данас је годишњица тог несрећног референдума. Ове писаније сам (са)ставио чисто да читаоцима буде на увид шта је то све проузроковало, односно какве су његове посљедице.
"Не бојим се вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега!"
Написа: Чуле
21.05.2023.