Године 1945. формирана је Социјалистичка Република Хрватска у саставу СФРЈ, на темељима "братства и јединства" Хрвата, Срба и других народа и народности који су ту живели. У састав ове републике ушле су територије Загорја, Лике, Далмације, Дубровника, Горских Котара, Истре, Кордуна, Баније, Славоније, Барање и Западног Срема.
Све су то територије (осим Истре и Загорја) које су Срби вековима насељавали раније и имали релативну или апсолутну већину, о чему сведоче бројни културно-историјски споменици. Границе ове републике су уцртане на Другом заседању АВНОЈ-а, 29. новембра 1943. године, једино што је 1945. Централни Комитет Политбироа КПЈ, јасно утврдио границу према СР Србији.
Срби, као православци на овим "спорним" подручијима су прогањани 150 година уназад, ако не и више. Идеологију прогона осмислио је покатоличени Србин - Анте Старчевић, отац хрватске нације, касније наставио такође покатоличени Србин - Анте Павелић, поглавник НДХ, а "глазуру" читаве анихилације одрадио Фрањо Туђман, последњи председник СР Хрватске тј. први председник Републике Хрватске. Наравно, поред њих постоји још неколицина помагача који су учествовали у том геноцидном пројекту истребљења српске популације, са њихових огњишта.
Управо са простора СР Хрватске, почетком 1990-их, растурањем бивше Југославије и отпочињањем крвавог грађанског рата на тлу исте, немали број Срба одлази из Хрватске у Србију, желећи да у матици настави нормалан живот без страха за себе и своју породицу, остављајући своју имовину и дедовину. Они који су остали, основали су крајем 1991. Републику Српску Крајину, у Книну.
Најзападнија држава - РСК не само да је била у немилости Загреба и Запада, већ иронија буде већа и Београда. Почетком маја 1995. почиње нестанак Срба из Западне Славоније у злочиначкој операцији "Бљесак", а три месеца касније, односно 4. августа 1995. започиње "Олуја" тј. етничко чишћење Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Како статистика каже, разлика у попису становништва из 1991. и 2001. који су спроведени у Хрватској, је у пола милиона Срба. Мало?
Доласком тих људи у Србију отварају се нови проблеми: смештај, запошљавање, образовање, здравствена заштита и др. Наравно, све то исто је било и за Србе из западних и централних делова Босне и Херцеговине, а касније и Косова и Метохије. Један део Срба из РС Крајине односно авнојевске Хрватске послат је управо на Космет, али не задуго, јер након Кумановског (не)споразума 1999. године, они опет у колонама иду ка северу земље, а после 2000. иду углавном у иностранство.
Још од краја 1980-их када је уведен вишестраначки систем у СФРЈ, српска популација у СР Хрватској је имала своје представнике, први је био Јован Рашковић, из Српске Демократске Странке, личност невероватне харизме и носилац визије опстанка Срба у СР Хрватској. Многи су мишљења да је засметао и Београду и Загребу, јер није желио рат. Под чудним околностима он умире 28. јула 1992. у Београду. Остаће упамћене његова изјава:
- "Немојте од мене тражити оружје, али ако буде рата, ваљда ће се наћи неко ко ће вам га дати".
Пуповац: "Све што Туђман каже ја слушам"
Још тада се у име Срба појавио "ниоткуда" Милорад Пуповац, који је 1991. године основао Српски Демократски Форум, у Загребу, а касније је био члан низа некаквих политичких организација и увек био уз властодржце у Загребу. Баш због тога добио надимак "Туђманов Србин", јер управо је Фрањо Туђман представљао Србе из Крајине као некакву "шачицу отпадника и невјерника", коју мора да прогони, док су Србе у Хрватској предводи Милорад Пуповац. Своје бираче по националној основи Пуповац је обилазио углавном пред изборе, што му наравно многи замерају. А број Срба у Хрватској, док их представља Милорад Пуповац се константно и рапидно смањује.
Сада тренутно има своју странку Самостална Српска Демократска Странка, која је ХДЗ-у одличан партнер већ деценијама. Милорад Пуповац изиграва "антифашисту", али (не)свесно је у "дилу", тј. колу са фашстима, да не кажем са усташама. Још давно је у Хагу 1991. на једној мировној конференцији посвећеној разбијању СФРЈ, гласао за отцепљење СР Хрватске од Југославије, што сигурно није био став већине српске популације, ама ни 1%.
Касније, након "Олује", врло мало је чино за повратак обичнох становништва у ратом разорене крајеве, јер су хрватски шовинисти чак и убијали српске повратнике. Србима у Хрватској су и после Туђманове власти укидали свака права, а Милорад Пуповац је себи у браду мрмљао оно што би требао да каже јасно и гласно, шта више и да алармира Европски Парламент у Бриселу.
2008. године, када су Албанци у Приштини насилно прогласили независност под одобрењем ЕУ и САД, Милорад Пуповац је "претио" хрватској влади да ће је срушити, ако Хрватска призна Косово. Хрватска јесте признала "Балканску Колумбију", али Милорад остаде у влади.
Исто тако, гласао је за тзв. Божићни Устав 21. децембра 1990. године, којим су Срби у СР Хрватској после 4.5 деценије укинута аутохтона права и државност.
Хаџић: "Не питај за кога радим"
На Никољдан 1991. у Книну је проглашена Република Српска Крајина, држава која није призната ни од Савезне Републике Југославије, а камоли од неке друге европске или светске државе, што су Крајишници доживели као издају. Ту какву-такву државу су предводили, прво Горан Хаџић, Милан Мартић и Милан Бабић. Прва двојица су били послушници Београда који су слепо извршавали наређења, а трећи је био у немилости.
Прегажењем РСК, августа 1995. године, Мартић и Бабић долазе у Београд, али нису имали више значајних функција, нити их је режим "пригрлио", баш напротив. С тим да су обојица завршили у Хашком Трибуналу, Мартић као оптуженик и осуђеник на 35 година затвора, које издржава у Естонији. А Бабић као осуђеник, односно сведок покајник на 13 година затвора, који је пронађен мртав 5. марта 2006. у ћелији.
Горан Хаџић је до краја 1997. остао у Вуковару, где је обављао функцију некаквог представника Срба из Подунавља током Мирне реинтеграције тог дела РСК у Хрватску. После тога је дошао у Нови Сад, са пар милиона (тадашњих) немачких марака у џепу, опљачкано од наше сиротиње. Касније се и он "преселио" у Хашки Трибунал 21. јула 2011. године. Остаће непознато, под којим условима је пуштен из хрватског затвора Лепоглава, пошто је ухапшен 31. марта 1991. када је ишао са двојицом колега на Плитвице, а пронађено им је оружје без дозволе.
Личина: "Имам своје људе у Аустралији"
После свих ових цунамија и катастрофа, почетком 2005. године у Београду је основана Влада Републике Српске Крајине у прогонству под надзором Српске Радикалне Странке. Они су их једини признали и дали им просторије у земунском Магистрату, пошто су сви они и чланови СРС-а, требало је учврстити крајишко бирачко тело.
Незванично су сами себе изабрали у једној кафани, а формално пред јавности је то било 23. фебруара 2005. године у Дому Синиката у Београду. Не могу се баш похвалити неким успехом, нити бројним чланством тј. министрима. Премијер "такве Владе" је Милорад Буха из Белог Манастира, затим министар војни је Раде Чубрило из Грачаца, док функцију министра информисања обавља Ратко Личина, такође из Грачаца.
Често су виђени у београдском насељу Бусије, нпр. крајем маја када се тамо одржава вашар са пивским флашама у руци. Од активности, најбоље им иде свађање на интернету са политичким неистомишљеницима, при чему не бирају речник, баш се воле да онако да зачине са тешким увредама и псовкама.
Оно што их је сврстало у класинчне пионе Војислава Шешеља јесте мај 2009. када се СРС распадала и када су Николић и Вучић формирали нову странку. Одмах је из владе РСК у прогонству изашло саопштење Крајишницима о томе "којем се приволети царству", да се не забуне случајно сутра на изборима. Иако су на изборима у Србији у мају 2008. подржавали Николића "свим срцем".
Сваке године када се одржава парастос жртвама "Олује", иду у протестну шетњу до хрватске амбасаде, где им "нешто поручују". Бројност самих шетача никада није прешла више од 400. Није познато докле ће ова Влада имати легитимитет, али они сами кажу "док се не врате доље", што може бити и доживотно, како сада стоје ствари.
Милојко Будимир, по струци историчар, са сараднима оснива 2009. године Асоцијацију избјегличких удружења Срба из Хрватске у Србији, која је окупила нешто више од 30-ак завичајних и локалних избјегличких удружења, а све заједно та Асоцијација није бројала више од 600 људи, са свим удружењима.
Деловање Будимирове Асоцијације је практично било занемариво, јер сем неколико трибина и културно-уметничких дешавања не могу се похвалити неким значајним успехом тј. утицајем за крајишку попупацију, нити да су допринели бољитку Срба из Хрватске. Иза њих је стајала странка Социјалистичка Партија Србије односно били су њихови послушници, којима су водећи људи Асоцијације служили за врбовање гласача код крајишке популације. Далеко од тога да су поделили судбину народа који су представљали.
Годину дана пре Милојка Будимира "у трку" је ушао и Миодраг Линта, такође професор историје, политички ангажован у Српској Напредној Странци, с тим да је он био водећи човек Српског Демократског Форума у Србији, а седиште исте је било заправо у Загребу. За њега чак постоје основане сумње да је управо преко СДФ-а успео да се окористи, тачније Влада Републике Хрватске је "стипендирала" београдски огранак СДФ-а, са 50.000 евра годишње.
За узврат, Миодраг Линта је одрадио "масне послове", као што је одлазак у Женеву са Јадранком Косор, где се водила полемика пред европским институцијама о враћању станарских права Србима из Хрватске, Линта је ту аминовао оно што је Загреб тражио. Од пара које је добио од хрватске Владе направио је Коалицију избјегличких удружења у Републици Србији, где је окупио 40-ак удружења, а свеукпна бројност не прелази више од 350 људи.
Касније, 2011. године, учлањује се у странку СНС, која је тада била опозиција. На превару под изговором да Срби из Хрватске требају да траже станарска права, добија преко 70.000 потписа, које је "уписао у СНС". То му је била улазница касније 2012. у Парламент Србије. Наставио је да делује на уштрб популације коју представља.
Саво Штрбац га чак оптужује да је послао допис Радио-Телевизији Републике Српске, у коме им је наредио да за избегличка питања морају да позову увек њега, а не неког другог.
Иначе, оно што многи сада примећују његово поклапање, тачније свако дешавање која има и нема везе за избегличком попупацијом он издаје саопштења... нпр. Обраћање Мишелу Платинију, око избора Давора Шукера, председника Ногометног Савеза Хрватске, у извршни комитет УЕФЕ.
Батножић: "Учланих се у СНС и остварио сан"
У странци чији је Линта члан, постоји још један "предводник" крајишке популације, Владо Батножић, родом са Баније. И он је добио партијско наређење да одвали од СРС-а крајишко бирачко тело и преведе у СНС. Тако је с јесени 2011. године започета једна добра идеја, а то је Културна Заједница Крајине, али са прљавим намарама, где су хтели преко наивне омладине, која има порекло из авнојевске Хрватске, да пар месеци пред изборе направе "напредњачку" омладину и тако себи олакшају излазак на изборе у мају 2012. године.
Омладина чим је схватила ко ту и зашто коло води, одустала од читаве идеје, не верујући како је једна сјајна идеја упропаштена. Данас та његова Културна Заједница Крајине и не постоји. Имају некакве просторије на у центру Београда, за које се и не зна ко финансира, али може да се нагађа, али што се рада тиче - не постоје више. Батножићу то више није ни битно, он је своје амбиције остварио високим позционирањем у странци СНС, где је успео да позапошљава велики број страначких колега у државним фирмама, што он и не крије.
Бокан: "Баја Книнџа ће ми прикупити гласове"
Најсвежији "представник" Срба Крајишника је Томислав Бокан из Новог Сада. Он се наиме, са својим "народним" покретом Динара-Дрина-Дунав залаже за препород српске државе и народа. А на изборима у мају 2012. године отворено је подржао СНС и Александра Вучића, што му је донело извесне позиције у престолници АП Војводине. За њега се прича да уме да орзанизује величанствена догађања. На пример, када су организовани Завичајни дани у Новим Лединцима 15. јуна 2013. Само је време покварило ужитак, а читава гозба је коштала око 30.000 евра.
За некога су то небитне ствари, али за људе који размишљају својом главом ово су итекако битне ствари. Ко данас има толики новац у гладној и сиромашној Србији? Још мање, да је спреман да даје на иће и пиће непознатим људима. Касније, је правио такође једну полуприватну гозбу за 500 гостију у Новом Саду јесени 2014. године, где је такође све било под конац у организацијском смислу. А једна посетилац исте рече како чак ни полиције која иначе чека пијане возаче из тог ресторана, те вечери није било... случајно или не?
* * *
О покојницима све најлепше, рекао би наш народ, али не бих се сложио са тиме. Изузетак је једино Јован Рашковић, који је схватио шта моћници желе да направе са нашим народом са западне стране Дрине. Зато је и уклоњен. Ови живи који желе да нас представљају, а који нису на робији, колико се да видети из анализе уклапају се у онај виц:
- "Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну... да победи на изборима".
Неко ће рећи немамо боље односно бољих, а ја кажем није истина. Имамо, само ти бољи нису спремни да за шаку дуката понизно слушају и раде шта им се каже, нити хоће да улазе у ту мочвару звану политичка естрада.
Аутор: Чуле
11.05.2015.