Иако сам појео, како се каже, с овим господином „оку соли“ стварајући српске институције, не знам како да се према њему поставим. Дал` да га сажаљевам, презирем или осуђујем. Човјек није оно што о себи примишља, него оно што о њему (не)дјела показују. Зато ми се чини да је најбоље да фактима о њему проговорим.

Као октроирани квотни представник Срба, никад, понављам, никада, није преузео нити једну одговорну функцију. Увијек је руководио из сјене, интригама и завјерама. Пристао је на усмену културу, а професор је. Увијек нешто изјављује, демантира и осуђује. Класични завјереник вјечно хвали државу, а разара друштво. Волио бих видјети да ми нетко укаже на неку чињеницу коју је сугерирао у корист оних које је представљао. Он не тражи на повијесни злочин повијесне одговоре, него као квази реал политичар, практично је нагонски политичар, без обзира на садржај и посљедице политике коју он заступа, али у правилу, ставио је ипак политику испред људи. Да илустрирам. Има неких радњи које ништа не коштају, никоме не користе, али другима задиру у идентитет.

Туђман, Станимировић и Пуповац

Нпр. није покренуо повратак топонима ни једном преноминираном српском топониму у Хрватској. Они за насеља, Србима и њиховим стварима, вриједностима, на дотичном топониму докидају идентитетску основу ако се не врате. Никада није учинио нити једну функционалну гесту око повратка прогнаних Срба, а повратак је практично престао већ 2006.

Ништа га није коштало да он и његова надјељена џепна странка покрену питање да се завјетни дом класичном геноциду у Глини не зове „Хрватски дом“, јер клање људи у црквама није хрватска кућна радиност. То ником не користи, али срамотно је да може егзистирати у цивилизираном простору такав назив циничне освете.

Кад је о Србима ријеч, ни званични попис за њега није доказ колико је Срба у Хрватској, па приписује стотињак тисућа више. Претпостављам да илегално живе, ти којих овдје нема у његовом разореном завичају, па само он за њих зна.

Он је узурпативни координатор свих српских институција. Али кад треба, не слаже се са својим писаним спознајама да постоји српска Заједница Срба. Иако зна, и мора да зна јер је учествовао у примјени етничког принципа, да постоје удруге сваке етничке заједнице, бар номинално. Међутим, не преза да на изборима за локалне представнике 2011.г. онемогући насиљем, блокадом канцеларије, архивске грађе, средстава рада, канцеларију Заједнице Срба у РХ изиђе на изборе. А кад год се састане било с ким, изигравајући државника, Прибичевића, или не знам кога, представља се као Свесрбин, представник српске Заједнице.

Не критички је пристао на редуцирану обнову само 35 метара квадратних по повратничкој породици, али без опреме, средстава рада, инфраструктуре и институционалне основе која је повијесно у свим срединама настајала као опће добро самодоприносима. Тиме је погодио и насљеднике правно, економски и социјално.

Никад се не залаже практично за дословну примјену Уставног закона о националним мањимама (пропорционална заступљеност, двојезичност, надокнада жртвама идр. што закон предвиђа итд.). Никад се није заложио за повратак црквене имовине Српској Православној Цркви, али ни СПД „Привреднику“, а да не говоримо о повратку имовине појединцима.

Станарско право никад није третирао као имовину, стечену из солидарности социјалне политике, коју су сви конзумирали, осим прогнаних Срба.
Он је Србе претворио у социјалне случајеве, па је пристао на синтагму „збрињавање“. Како је то смио и могао учинити када зна да су образовани Срби дјеца палих бораца и жртава фашистичког терора. Они су постали грађани и значајни носиоци индустријализације и урбанизације друштва.
Међутим, он се очито бори за државу, а не за грађане и друштво, и жели да оствари Туђманову програмирану идеју, 3% Срба у Хрватској.

Овом приликом желим назначити неколико индивидуалних илустрација које га повезују са етничким чишћењем спрегом с власти.
Кад смо ишли на преговоре о „З4“, на преговоре са Милишевићем, изненадио ме кад је инзистирао да не преноћимо у Бечу, него у Гразу. Дигавши се рано, примјетим под прозором МУП-ова кола, пробудим га, и кажем: „Милораде, имамо реп.“, а он ће на то: „Ја сам их наручио!“. Пренеражен, до Загреба нисмо ријечи проговорили и почео ми се филм одмотавати. Кад сам се вратио из Аустрије, у заједничком столу нађем писмо М.К. којим се обавјештајац старог режима ставља на располагање Туђману. Питам Милорада одкуд му то писмо, а он ми рече: „Дао ми Туђман“. На то ћу ја: „Јел` на интимној карт партији или хомосексуалној санси?“. Насмије се, идемо даље.

На скупу, непосредно послије рата, „Срби у Хрватској, јучер, данас, сутра“, Милорад нападне извјесног правника из Глине, Јовића, за употребу појма „геноцидне радње“. То је било инцидентно и модератор ме упита: „Зар овај човјек жели да овог учесника скупа ухапсимо и предамо органима власти?“ И без тога би било тако да овог није заштитила Америчка амбасада. Хтио сам на сваки начин да створимо мултиетнички одбор, и замолим академике И. Перишина, А. Драгичевића, А. Руњића и друге да ми помогну. Сазовемо скуп у Словенском дому и у сред расправе, безразложно дигне се Пуповац са оптужујућим пледоајеом да он неће дозволити да се стигматизира хрватска власт за репресију према Србима. На то реагира проф. др. Бранко Хорват с питањем: „Тко је тај идиот?“. Хладно одговорим: „Туђманов Србин“. Хтио је јавно да га нападне, осујетим га, јер ми је стало до мулти-етничког одбора „Грађански одбор повратак кући“, и само кратко кажем: „Бранко, не преврћи паленту“.

Пуповац код Санадера

Слично ми се догодило кад сам инзистирао да се Срби регистрирају „Sui generis“. Договоримо то у 15 точака, и само је требала гђа. Ходак да то нострифицира. Кад оно, Милорад их регистрира као нове надолазеће Кинезе, или друштво птица пјевица. Касније сам дознао од Шаринића из фонограма и транскрипта гдје он каже да он о свему одлучује, јер су саставни дјелови  СНВ-а његови партнери. Све ме то увјерило да опструира покушај повијесног злочина апсолвирати тражењем легално повијесног одговора. Њему је доиста било стало до државе на хрватски државотворни начин, а не до друштва, јер, Срби су значајан повијесни дио хрватског друштва.  Тиме је Србе оставио без урбане елите. Која дрскост!

Код нас се у колоквијалном жаргону само стока „збрињава“. Никада га није занимала судбина обештећења преко 50 000 умировљеника који данас вегетирају у Србији, којима је отето, задржано и на други начин угрожено мировинско алиментирање. Њега Срби, прогнани, занимају само кад су избори. Тада торбари, и у кешу плаћа да би намрео који глас ХДЗ-у. То чини као овисни клијент. Већи ХДЗ-овац од Туђмана.

Примјер апсурда, пристао је да се запослени Срби у творници „Борову“ изузму из радничког осигурања, што је видљиво у случају судског процеса Поланчецу, и да буду с потомцима кажњени докидањем минулог рада као социјалне течевине. Такођер га не брине чињеница што ни изнимно пољопривредници, који су уплаћивали пољопривредно осигурање кад је пристигла старост, само зато што су Срби, нису остварили пољопривредне мировине. Дакле, њега не брину људска права, правничне надокнаде, обештећење жртве ни у једној домени нпр. повратак девизне штедње, дионице из претворбе, итд.

Могу поуздано рећи, да преко тога снажно учествује у остваривању циљева рата, дакле,  преко трагичне посљедице жртава постаје етнички чистач и пролонгира пандемичну мржњу. Није он заинтересиран ни за помно и ажурно трагање за жртвама рата, јер он вапај жртве не чује, он чује само своје виђење гласа политике. Пристао је на подјелу антифашизма по етничком принципу, на српски и хрватски, што је цивилизацијски немогуће.

А пазите сад, гласао је за усташки назив Хрватски Државни Сабор, с помпом, али уз демагошко образложење њега и сљедбеника, да је тиме Србе сачувао у Уставу. То може само онај коме антифашизам није цивилизацијска тековина.

Није реагирао кад је фонд за обнову повратницима због рецесије редуциран за 47%, а и овако је био до зла Бога оскудан.

Месић, Голдштајн и Пуповац, 2013.

Милорад Пупавац је био кумровачки ђак, па предавач, предсједник Лиге социјалних демократа и ткз. Вожд Срба у Хрватској. Он вазда жмига декларативно лијево, а вози десније од десно. Није чак ни покушао да Срби добију радио, бар по оној да имају институцију „информиран – бити слободан“.

Па Срби у многим еуропским метрополама имају радио вијест на свом језику, а могао им је то осигурати из свог текућег примања, или с примања што је добио да постане вожд Срба на Косову. Међутим, што се Срба тиче, више је склон такозваној, да простите, вербалној сексуалности: „Јебеш народ!“, коју сам у рату од многих потентних и импотентних чуо, а ово се претворило касније у масовно силовање.

Гласао је за признавање отетог Косова, иако зна да тај чин није ни легалан, ни легитиман, али је ишао чак и даље, па се дао за одређене паре номинирати за арбитра косовско-метохијских Срба. Јер ето, он је својом прагматичном политиком изумио систем заштите жртве Срба и у другим просторима. Ни у чему не преза.

Нпр. гласао је за Закон о опћинском земљишту, а мора да зна да сваки Србин у тим просторима има тзв. аликвотни или идеални дио кроз стољећа, и да је ту наше сељаштво досегло највећи ступањ самоуправе и самоодржања. Тамо су његова гробља, точила, бачила, појила, прогони, млинови итд. То међународна конвенција заштићује док процес репатријације и реституције не буде завршен. На примјер око сукоба изградње жидовских насеља на палестинском земљишту.

Исто тако, понио се према Закону о пољопривредном земљишту, што смо морали арбитражним судским процесима дерогирати. А које је све радње подузео кад му је пропао изборни закон. Тад први пут, са усмене културе, прелази на писану културу (свеучилишни професор, егзелкларни политичар) и доказује што се неда доказати. Није му стало до Срба као људи и грађана, а прича да се бори против њихове гетоизације.

Страсно обмањује јавност, да иза његовог политичког става стоји џепна партија СДСС, која је апсурд код етничке колизије да уопће постоји, јер у ХДЗ-у су само Хрвати, а у СДСС-у само Срби, па дуготрајном коалицијом, он троши српско вријеме, а ХДЗ троши хрватско и српско вријеме заједно, уништавајући хрватско друштво. Међутим, он тврди да иза њега стоји хрватска политика, држава и друштво, србијанска политика, држава и друштво и међународна заједница. Који цинизам!

Пуповац код Иве Јосиповића

Као емпиричар, спознао сам да га дословно неки Срби мрзе, а већина Хрвата презире јер подржава Владу устрајно док она ентропијски омогућава да друштво пропада. Он то нити види, нити жели видјети.

Један од најупућених за његово перзистирање у коалицији каже да његово коалирање до краја граничи са  злочином. Он злораби најсвечанији кршћански породични празник Божић, претварањем у политички дернек, мада је практично вулгарни атеист. Међутим, тада изиграва државника и додјељује плакату Николе Тесле осумњиченом за ратни злочин. То оправдава да преко овог плаката Тесла долази у Сабор. Никада Никола Тесла на то не би могао да пристане, али за њега Никола Тесла није неимар цивилизације. Да јесте, побринуо би се да се врати споменик у Госпићу гдје је некад био, да се обнови црква и парохијски дом његових родитеља, да се врати плоча у родном Смиљану са именима 18 сродника Николе Тесле који су пале као жртве. Не брине га ни обиљежавање школе у Карловцу коју је Никола Тесла похађао, ни дом у којем је становао. Дакле, занима га само манипулација.

Понаша се као нека врста демиурга, и онемогућава сваку критику олаког пристајања на све и свашта да би се одржао у политици, и то са синтагмом „док је коалиције, нема опозиције“. Кад не може супротставит се аргументима другачије мислећих, он злораби позицију репресивних органа, инзистира на инкриминацијама или употребљава и он своје „борбаше“.

Никад није осудио етничко чишћење, културоцид, дискриминацију појединаца, нападе на светишта, разарање институција. Пуповац не покушава проблематизирати грађанску страну рата на овим просторима. Дакле, подржава не чињењем или не заузимањем бруталну „културу смрти“ као начин „суживота“. Суживот није друштвена категорија, јер одузима човјеку друштвеност као конститутивну карактеристику човјека и грађанина. Њега друштвени живот Срба не занима, због тога се није постарао да Срби обнове бар једну њихову институцију, јер он мисли да је у њему утјеловљења свесрпска институција. „Ја сам Бог ваш и не имајте других Богова“.

Једном бијасмо заједнички у једном селу поред Книна, непосредно послије рата. Згрозио сам се кад се обратио тим јадницима у селу које то више није: „Мој народе“. Упитао сам га: „Пријестолонасљедниче, иако ниси, кад ти је народ постао својина?“ Само се насмијао. Послије тога сам га звао у цијелој комуникацији „Мој народ“. Он је спреман да нападне и цркву и појединца и др.

Пуповац код Колинде Грабар-Китаровић

Традиционална српска институција „Просвјета“, вегетира номинално, а институцијонално без програма, средстава, садржаја и агенда у локалним срединама. Да је томе тако, да немају институција о друштвености, Срби имају само укопе. Па и они су крњи, најчешће без сродника и бројних сусједа, а да не говоримо о кумовима и пријатељима.

Српске званичне новине „Новости“, које спадају у понајбољи тједник, злораби па не гирике успјеха себе и своје џепне партије, а као основу за стигматизирање других. Практично, припадници других организација не могу објавити никакве прилоге јер то његова доктрина и шогуни не дозвољавају. Он се осјећа гуруом за националне мањине, не знам по чему. Воли камеру, јавне презентације и први ред. Неуморан је у осјећају великог државотворства и аспирира на легатство у међународним институцијама, јер то његове заслуге за државе и народе јер га требају. Тај тип политичара, Кангрга би рекао шверцера властитог живота, доиста показује да на-родити се као Србин, Хрват, Њемац, Американац, Рус…још увијек не значи бити човјек.

Али, он за појам Човјек ни не покушава шегртовати, јер је у својој улози самодовољан и свезадовољан док му добро иде. По оној „сит гладном не вјерује“, па он ни не покушава жртви вјеровати. Тај тип политичара у поразима свих наших друштвених средина погодио  је ове просторе, не само политички, правно, социјално, економски, него и биолошки јер је државу издигао изнад живота и смрти суграђана и помоћу ње, и њених инструмената готово терором закона разара друштво.

Пошто су Срби дио, и то врло значајан повијесни дио хрватског друштва, њему је још увијек више стало до државе него до друштва. И због тога помаже јој да растеже оквир за мржњу етничких принципа у недоглед.
Скоро са покличем, кад нисмо имали грађанске револуције, и остварили грађанске вриједности, зашто бих ја требао бити грађанин кад ми малограђански стил више одговора.
Парче Земљине кугле под Сљеменом, путна мрежа локалне заједнице и живот у круговима елите власти. То је обиљежје његовог профила. Е тако изгледа  дугогодишњи нагонски политичар, представник Срба, проф. др Милорад Пуповац, Туђманов Србин! Понаша се као: „Себични ген“.

Упитам бољег свједока времена од мене, што мисли о таквом понашању политичара? „Повијест такве злочине не прашта, а прати их преко изворних свједочанства и судбина жртава.“ Међутим, настави он: „Тко овдје зарезује повијест, свједоке, а још мање жртву? Све се одвија на штету жртве у подручју остваривања циљева рата“. Један од њих, с обзиром на образовање (психијатар), постао је свој пацијент. Познајем клипове његових изјава. Други је био регрутни центар, познајем жртве које су иза њега. А пази сад што изјављује: „Док ми крв лијемо за судбину Срба, они се као учењаци богате о описивању српских жртава“. Како видиш, све релативизирају, и понашају се „послије нас потоп!“ Ту важи, настави он, она чувена Андрићева: „Наиђу тако времена, паметни зашуте што морају, глупани проговоре а фукаре се обогате“. Живимо у добу „имати је важније од бити“, то се зове демокрација.

Сада се поставља питање: „Зашто то чини?“.

Је ли из незнања? Наравно да не.

Је ли из наивности? Још мање.

Можда је наговорен? Није искључено.

Можда је пак уцијењен? Врло лако.

Можда је пак поткупљен, корумпиран? Очито, то би могло бити пресудно јер живи као клијент злочиначког клијентелистичког покрета који се не може претворити у политичку странку. Клијентилизам му је стил живљења и владања.

У једном спору, Милорад кличе: „Ја сам власник трактора“, иако не може бити. То ме присилило да донатору пошаљем цијели досје и добијем одговор: „Код нас је он персона нон грата, ступит ћемо у везу са власником и бити ће све рјешено“. Злораби моћ гдје год може.

Мишљаше тај нагонски политичар да је ХДЗ вјечан, што је временски немогуће. Ништа вјечно није. Па окине самоубилачку „Милановић је Санадер у СДП-у“. Изгуби будућност клијентелизма, а кад дође вријеме дернека, породично Божић православни, нитко му од ХДЗ-оваца не дође и показа му што мисле о његовом вјерном клијентелизму, потрошње српског времена, а тиме потрошње српске будућности.

На крају, поставља се питање. Како се сад Срби према њему требају поставити? Да му и даље вјерују? Не знам због чега. Да га мрзе? Не знам што би постигли. Да га пак одбаце? То им је једина алтернатива јер је дугогодишњом праксом, сам себе искључио.

Како пак Хрвати да га третирају? Вјеројатно двојако. Једни га и даље требају као деструктивну подлогу, трговца „људским душама“, њиховом имовином и будућношћу. Други га морају одбацити јер је коалицијом истањене већине пролонгирао ентропију државе и друштва. То се не да лако исправити. И он болује од немогуће парадигме „вјечна Хрватска“, а ништа вјечно није, јер што има почетак, има и крај. Или „све за Хрватску, а Хрватску ни за шта“. Увијек се поставља питање што за хрватско друштво у држави која то није по бројним параметрима које модерну државу одређују. На крају, сам је осјетио како се државе и државници незахвално и према највјернијем клијенту понашају. То би му бар морала бит поука. Волио бих да он или било тко други разложито демантира и једно дјело нечињења које би га могло аболирати као злодуха број 2, Туђманова Србина.

О томе би се могло најбоље видјети нека изворна свједочанства, нпр. Томислав Клаушки – „Није лако бити Милорад Пуповац – Туђманов Србин“ (1. мај 2011.), затим бројне написе политичког аналитичара Генера, посебно у Идентитету у којима долази до тврдње да нема концепта и повијесног одговора на судбину отворених мањинских проблема. Влада Кензеловштина. Постоје закони који се не примјењују.

Затим, бројни коментари уредника Идентитета Игора Палије, због чега овај "Зоро осветник" уништава СДФ као логистичара српске обнове. Нити толики узалудно мртви Срби и Хрвати, нити толики прогнани, мучени на најбестијални начин у логорима: Лори, Кулинама, Госпићу, Сиску, Велесајму, Пакрачкој Пољани, у Осијеку, у њиховим домовима убијани, клани, митраљирани, убијани, бомадирани миговима, у бјежећим колонама итд., ништа га није могло, а морало је, нагнати га да не ставља политику испред људи.

Чуо је, ако није могао погледати жртве концлогора у Хелиодрому…

Знао је зашто је убијен Милан Левар у Госпићу 2000. године, тко организира Абдићеву „прћију“  најдословније братоубилаштво. Зар оних око 100.000 изгинулих у Босни увјрљиви доказ повода рату и организацији злочиначхих потхвата?  Морали су га ганути а нису.

Гануло ме је када смо заједнички дошли на згариште његовог спаљеног дома и завичаја  и видио посјечене бајаме. Опхрван тугом  сјетно рече: “Све ћу ја то обновити и бајаме посадити“. Једва сам смогао снаге да му испод гласа кажем: “Плодове бајама да их сад засадиш, нећеш доживјети, јер им треба око 40 година да донесу пуни род. Ово је ирационални повијесни злочин одмазде према хрватској баштини надградње.“

Дићи се изнад  повијесних интереса, користи и потреба народа, ужасавајућих патњи изгона и оцеана суза, стављања политике  у корист несреће Срба и  Хрвата, то може само унакажени карактер злодуха жудњом за моћи. Иза његове коалиције на чијем је челу стајала нелегитимно  изабрана бригадирка и изнуђени гроб, отимањем претпоставке животa_стана, брани се Ајхмановом логиком: “Све је по закону!“. Може коалирати скоро квислиншки само таква аморална личност и то што би Чарлс де Гол рекао: “Жиско бу“ тј. „до краја“. То повијест не прашта. Ма што мислили  јадници у привременом рају. Нек се бар на час присјете да су и они смртни.

Зоран Милановић грли Пуповца

Ако је то Туђман радио са својом  фалангом организираног злочиначког потхвата, Пуповац нити је смио нити је морао, а сам је то изабрао и друге на то организирано присилио под видом политике реално могућег супротно истини,  моралу и потреби повијесног тренутка.

Понављам: Повијест му то неће  опростити.

Поставља се питање зашто ово и овако пишем.

Прво, да сам себи потражим одговор на повијесни злочин и понашање појединаца у њему. Друго, да описом и код других изазовем потребу да покушају судити повијесном злочину и његовим актерима. То што је пропала СФРЈ, нису смијели тако масовно пропасти људи. У неким доменама упропаштени су цијели народи – злочин ће се превалити и у 22. стољеће. Послије Берлинског зида, настало је око 26 нових држава без рата. Само је Југославија растурена у крвавом грађанском рату.

Своједобно сам питао норвешке и шведске сенаторе у Риму како су доживјели разлаз својих држава. Скоро углас рекоше: „Горко смо плакали.“

А ми смо оживили усташки синдром са свом методологијом: „Мерак злочинаца без стида и кајања.“ Отварали смо концентрационе логоре и поновно је „кама постала најсвијетлије оружје“. Појавио се и канабилазам у облику облизивања ножа кољача. Требало је видјети логику конц-логора. Неке људе које мишљах да сам добро познавао, у рату нисам могао препознати. Не по томе што су говорили него по злочину који су практицирали. Доживио сам их као „грешку природе“.

Од јучерашњих солидариста, хуманиста, самоуправљача и тако даље, претворили су се у сатрапе, крвнике, дивљачке злочинце. Праве звијери. Убијали су, мучили, пљачкали, отимали, прогонили, и у томе садистички уживали у име нације, домовине, отаџбине, новог то поретка, лажи, митова, све су то оправдавали. Кад смо добили незавршени рат, оквир мржње се растезао како је кому одговарало. Државе су се иструментизирале и дигле изнад живота и смрти. Цркве су им се приклониле и у име Бога, остварени, недосањани сни, почели се у име лажне демокрације остваривати тријумф злочина над жртвама.

Неки до чијег ми је става стало, приговарали су ми: „Не можеш успоређивати наше и њихове.“ Нпр, Туђмана и монструма Милошевића, или Туђмана и Пупавца. Међутим, мени се Туђман по свему чини најбољим учеником Добрице Ћосића јер они су имали чак припремљен уговор за пресељење народа због „криво распоређених етницитета“.

Е, тако ми се исто чини Милорад Пуповац најбољим учеником Туђамновим, јер он је био одлучујући глас за промјену назива Сабора у назив „Хрватски државни Сабор“ из доба НДХ. Он је пристао да формира етничку политчку странку СДСС након етничке колизије. У СДСС су само Срби, а у ХДЗ су само Хрвати. И он мисли да двије етничке странке треба да одлучују како ће изгледати Хрватска као држава и друштво. То је нонсенсе јер обе заједно и свака посебно су минорни дио својих етничких скупина.

На примјер, Милораду је довољно да гласа његов извршни одбор и он је представник Срба, а Санадер да покаже јамствену картицу и постаје гуру хрвата и државе. Чудног ли легитимитета. Они требају да одлучују о судбини народа, државе и друштва, и наравно то све озакоњују на фалангистички начин окторирањем закона. Тако је дошло и до октрорирања да „Срби нестану“. Туђман управо преко Милорада остварује „3% Срба колико ће их бити“. То ће вјеројатно рецентни попис ускоро показати, а није искључено и мање.

Е сад, не тврдим ја да би Пуповац могао све оно што сам истакао остварити, али није покушао ни да постави као питање. Напротив, лио је воду на млин „покрета опасних намјера злочиначког садржаја“. То чињенице о жртвама потврђују. Може се видјети с Мјесеца нова мјесечева површина на Земљи која је остала иза новог поретка. Тако драконску казну над људима, насељима и антропогеним садржајима ничим се не може оправдати. Према томе, нема тог радикализма у ријечи и изразу којим се то не може осуђивати. На примјер, организирана је пљачка 15 година или увлаштивање колониста жртава исте природе рата без да се претходнике депоседирало.

Поставља се питање  који логос влада овим отвореним рашомонским повијесним проблемом. Политички апсурд либералног капитализма а конкретно ХДЗ-а и Еуропе која није невина у овоме проблему. Напротив. Умјешана је код његовог настанка. Наиме ХДЗ сматра се ствараоцем државе коју је при стварању стратешки подредио изгону Срба. У ту сврху је створио другу политичку структуру фалангистичког типа да јој помогне. Октроираним законима и квотном нормом подређује да одређује судбину етничке скупине. У ту сврху је плаћа регуларно држава или додатно, како кад затреба.