Кусоње су у претходном веку имале пуно тешких дана, али је најтужнији сигурно био 13. август 1942. године када је половина становништва овог села убијена, а друга половина, углавном жена и деце, послана у логоре смрти.

На тај дан усташе су дошле у ово село недалеко од Пакраца и убиле око 500 Срба, углавном мештана Кусоња те околних села Драговић и Чакловац, као и један део избеглица са Козаре који су у Кусоњама тражили спас бежећи управо од усташких злочина у Поткозарју.

            И ове су године мештани Кусоња обележили страдање својих сумештана полагањем венаца на споменик у центру села, а затим и обишли два бунара у које су жртве бачене полуживе. Помен убијенима одржан је и литургијом у Храму светог Великомученика Георгија који је треће велико место страдања Кусоњчана, јер сви они који нису стали у бунаре запаљени су у овој цркви. Парастос је служио владика славонски Јован уз саслужење свештенства и монаштва славонске епархије, а ове године освећени су и новопостављени крстови код два бунара које је поставио мештанин и председник месног одбора Милан Козловић као дуг својој породици.

- Тај дан је страдало 14 из фамилије Козловић. Укупно је у један бунар бачено 159, а у други 162 жртве, а остатак је спаљен у цркви. Према информацијама са којима располажемо убијено је око 520 људи од чега је њих 64 било млађе од 18 година. Они су убијени искључиво зато што су Срби и православци, каже Милан Козловић.

И ДАНАС ПОСТОЈЕ СВЕДОЦИ

            Још увек су живи бројни сведоци овог зверства међу којима је и Драган Грујић који данас има 85 година. Стотинак метара удаљен од бунара, он је сакривен у живици заједно са мајком и сестром све слушао.

- Нажалост сећам се превише тога да данас више не могу ни спавати мислећи стално на то. Био сам близу тих бунара и ништа нисам видео, али сам све чуо. Само смо чули јауке, а да смо покушали нешто да видимо не би ни ми прежи-вели. Када је пао мрак побегли смо у шуму, присећа се чика Драган.

            Пре самог покоља мештани су били формирани у колони у центру села, одакле је један део одведен у бунаре и цркву, а други у логоре. У тој колони била је Босиљка Поповић која је на срећу одведена у логор Стара Градишка где је успела да преживи рат захваљујући посредовању Дијане Будисављевић која је спашавала децу из логора и давала их на усвајање хрватским породицама. Једногодишњи брат не-стао је у логору, а мајка и сестра су рат преживеле у логорима у Немачкој. Отац јој је убијен тог дана у Кусоњама.

- Све мушкарце су побили и пола жена и деце, а другу половину колоне жена и деце у којој смо и ми били су послали у логоре. Овај бунар био је најдубљи у селу, а онај горе је био мало плићи и то је све напуњено. У цркву су утерали народ и натерали га да нанесе сламу и запалили их. Жив је народ ту горео, а кад смо се ми за три године вратили биле су у цркви само голе гости, присећа се Босиљка тог дана којем је сведочила као једанаестогодишња девојчица, а ове године је као старица дошла да донесе цвет и запали свећу на очевом гробу.

СТРАДАЛО ЈОШ СРПСКИХ СЕЛА

Август 1942. је био крвав за Србе и у другим пакрачким селима па су на сличан начин пре Кусоња страдале и Кричке, као и села Торањ, Дереза и Јапага. Дереза је страдала седам дана пре Кусоња где је такође пола становништва побијено, а пола протерано. Тог догађаја сећа се Мишо Вуковић из Дерезе који је тада имао 9 година.

- Дошле су усташе и кажу да понесемо робе и свиње у центар села, да ће се тамо одржати говор и после тога идемо кући. Када смо дошли доле пунолетнима су рекли да иду за Немачку. Отишли су у колони и веровали им, а међу њима је био и мој ћаћа и два стрица. Стрина је сирота незнајући послала мог братића од 13 година са њима, а могао је да остане са нама. Нису их чекали камиони већ бунари. Нико није остао жив, сећа се кроз сузе Мишо.

Никола Милојевић
Извор бр. 148.
17.8.2016.