Нећу да им  напишем
ни реч, а ни песму
јер их она за живота
неће бити вредна.
Никад неће бити налик
на животну чесму
на којој би душа утолила жеђ,
детињства жедна.

Нећу да им напишем
ни реч, а ни песму
да не надјачам јецај мајке
и питање „Сине, где си?”
Не могу ниједно слово
да напишем у писму
јер их одавно нема
на кућној адреси.

Нећу да им пишем јер реч,
не може да их врати,
одавно њихова невина
душа светом лута.
Ову песму пишем да их
кроз њу свако запамти,
јер је шумом Машвином
њихова стопа отиснута.

У коло поређана дечија
беживотна тела
раширене беше њихове
мале ручице и ножице.
Памти Србине,
непријатељска недела,
у руци крваве ножеве,
наоштрене оштрице.

У истом је колу издахнуо
и сваки њихов сан
неостварене жеље и
несванула бела јутра.
Симпатије прве и
домаћи задатак ненаписан
и утихнуло питање,
„какав ће човек бити сутра?”.

Памти, Србине, покољ
у шуми на Кордуну,
нека ти пред очима буде
њихов пререзан врат.
Нека те слова и свака реч
ове песме куну
кад помислиш како
ти је непријатељ брат.

Аутор: Милица Јефтић
Рума, 23.05.2024.