Како је покраден референдум у мају 2006. у Црној Гори - www.zlocininadsrbima.com

22. мај 2019.


Како је покраден референдум у мају 2006. у Црној Гори


Објављивањем Бијеле књиге – зборника докумената о референдумском процесу у Црној Гори 2006. године, на 1290 страна, јавност је имала прилику да стекне вјеродостојан увид у безбројне преваре, фалсификате и друге незаконитости које су починили заговорници независне Црне Горе. Приређивању Бијеле књиге претходило је сакупљање и прегледање око 10.000 докумената. За ову прилику навешћемо само неке карактеристичне примјере, који убједљиво говоре о каквој крађи је било ријеч.

 


КУПОВИНА ЛИЧНИХ КАРАТА

Поред куповања људи путем “опраштања“ рачуна за струју да би гласали за разбијање заједничке државе, најраспрострањенија појава је била куповина личних карата. Један видео снимак који је у народу остао под називом “Преломи у мозак“ видјела је читава јавност. У кући Машана Бушковића у Зети дошли су 5. марта 2006. године активисти ДПС-а Ранко Вучинић и Иван Ивановић а са њима и Василије Мијовић који је разговор снимао скривеном камером (погледајте снимак на дну текста!).

За разлику од рачуна за струју, о куповини личних карата много се причало, али шира јавност није имала прилике да види документа са признањима учесника о куповини. Најкарактеристичнији примјер куповине личних карата представља Подгорица за коју има и највише докумената. Личне карте са слике су заплијењене у сабирном центру извјесног Саше Шундића у насељу Толоши, према исказима из штаба ДПС-а. До заплене је дошло грешком, то јест кривом информацијом да представници Блока за заједничку државу откупљују личне карте. Вјероватно да су државни органи били синхронизовани, овакав пропуст им се не би десио.

У насељу Коник код активисте ДПС-а Килибарде Д. Стојана пронађено је 10 личних карата које су припадале грађанима Коника. Полиција је привела Килибарду, обавила разговор и пустила кући. Није познато по којој цијени је Килибарда купио личне карте као ни Булатовић М. Младен који је признао полицији да је од више лица куповао личне карте.

На Драчу власник фризерског салона “Мађо“ извјесни Ћетковић Младен, по признању Пејовић М. Бојана, постао је накупац личних карата које је куповао по 50 евра, а потом их препродавао извјесном Емилу Љумићу. Поменути Љумић је куповао личне карте по различитим цијенама. Од Аладина Алковића је купио личну карту за 70 евра а од Адама Љумћа за 120 евра. Накупац личних карата Емил Љумић на крају је уз ове продао и своју личну карту за 120 евра, по сопственом исказу, извјесном Саши Шундићу.

На Златици је Радослав Р. Ђуровић, из Ријеке Пиперске, куповао личне карте “у првој руци“ од 100-150 евра. Сабирно мјесто за купопродају личних карата се налазило код хотела “Црна Гора“.

Само ових неколико примјера показују да је Подгорица била покривена мрежом купаца личних карата који су имали своје сабирне центре.

 

 

ЛИЧНА КАРТА ЗА КРЕДИТ

Ни Никшић није заостаjао у куповини личних карата. Методи куповине су били различити. Извјесни Гојко Ж. Дрекаловић је узимао личне карте од Саше Радовића, Звездана Радовића, Ивоне Радовић, Рада Булајића и Ивана Пековића уз обећање да ће из банке у Никшићу добити кредите у висини од 500-1000 евра.

Из Улциња је Републичкој референдумској комисији стигла пријава да Јако Пепђоновић, власник “Грађа комерц“ преко радника Тихомира Ракочевића откупљује личне карте од сиромашних грађана. Наводи се да поред откупа личних карата Пепђоновић финансира трошкове доласка грађана Улциња из иностранства који треба да гласају за разбијање заједничке државе а све из тог разлога јер је против њега поднијета кривична пријава за утају пореза од 300.000 евра.

На другом крају Црне Горе у Пљевљима Раденко Јаковљевић је покушао да откупљује личне карте по цијени од 120 евра. У Колашину извјесни Славко Новаковић је на превару узимао личне карте уз обећање старијој жени Милици Ракочевић да ће јој “завршити за пензију“ а од Косе Матиојашевић је узео личну карту и дао јој 50 евра. Драго Дрљевић и Милена Ракочевић су заједно откупљивали личне карте нудећи за њих 100 евра. Према изјави Милке Тошковић послије њеног одбијања да им прода личну карту остала је без личне карте. За крађу личне карте она је оптужила братаничну Ракочевић Милену која је са Дрљевићем нудила откуп.

Није тешко закључити да је цијела Црна Гора била покривена мрeжом за откуп личних карата. Слична мрежа је постојала у Београду која је од студената и привремено запослених у Србији који су могли да гласају на референдуму куповaла личне карте.

 


ГЛАСАЊЕ СТРАНАЦА

Протојереју мр. Велибору Џомићу, садашњем пароху подгоричком, није дозвољен упис у бирачки списак јер наводно није имао резиденцијални услов од 24 мјесеца пребивалишта у Црној Гори. Из личне карте овог свештеника се јасно види да је из Краљева одјављен за Цетиње 24.03.1998. а пријављен на Цетињу 10.04.1998. године, и то је овјерио печатом МУП-а. Дакле, осам година је већ био у Црној Гори.

Док на једној страни имами ускраћивање људских права “неподобним“ грађанима Црне Горе на другој страни масовно се уписују “подобни“ становници других држава који не задовољавају ниједан услов за упис у бирачки списак. Илустративан је примјер Гаши Љеврије, која се налази на бирачком списку Аутономне Покрајине Косово и Метохија а која је противзаконито уписана у бирачки списак општине Цетиње 25.04.2006. иако не задовољава резиденцијални услов од 24 мјесеца. Овог увезеног гласача ромске припадности власт је “прекрстила“ дајући јој име Љеврија иако се она у гласачкој књизи потпуно читко потписала као Неврија.

Ових неколико примјера довољно говоре како је на почетку званичног референдумског процеса отпочела дискриминација грађана Црне Горе и пројектована крађа при уписивању у бирачке спискове. Ако је од доношења Закона о референдуму и Одлуке о расписивању референдума (почетком марта) до краја законског рока за уписивање (почетак маја) новоуписаних гласача било око 22.000, није тешко претпоставити колико је уписано “подобних“ а колико “неподобних“ референдумских гласача.

Посебно су интересантни примјери из Плава гдје су масовно уписивани у бирачке спискове већином муслимани који не постоје у евиденцији пребивалишта и личних карата које се воде у МУП-у. Докле је ишла осионост власти говори податак да је потврде о непостојању ових лица издао управо МУП.

 

 

УПИС СА ПОТВРДОМ

Плав је интересантан и по још једној појави. Док се и поред потпуно уредне документације православном свештенству и грађанима поријеклом из Херцеговине и са Космета забрањује упис, истворемено нпр. муслимане: Гулић Салиху, Реџепагић Фатиму, Шабовић Хасана, Олевић Мухарема, Шабовић Биљиазу… власт уписује у бирачки списак на основу потврде да су похађали Основну школу “Хајро Шахмановић“. И о овој појави обавијештен је Врховни државни тужилац али резултат није познат.

Увидом у документа може се рећи да су Пљевља била главни центар за противзаконито гласање грађана друге државе (Босне и Херцеговине). Само један од многобројних приговора довољно говори о томе. Грађани Сарајева су: Врах Кемал, Врањ Самир, Тахировић Хамзо, Тахировић Ферида, Садигић Ајла, Садигић Ермина, Брковић Златка, Брковић Шефхет, Лаловић Самија, Рашинлић Рефик… итд. Грађани Републике Српске су: Ристановић Миленко, Поповић Цмиља, Срндовић Миломир, Миликић Ивана, Миликић Јелена, Миликић Марија, Миликић Жарко, Лучић Веселинка, Дркић Адела, Тошић Доста, Тошић Стјепан, Бујак Добрана, Тањевић Пејка, Шушић Сњежана…итд.

Попут Рожаја и Плава, и Бијело Поље је представљало један од центара за противзаконито гласање грађана других држава. Тако нпр. Диздаревић Анита је дошла из БиХ, Џоговоић Аниса из АП Косова и Метохије, Станић Есад из Србије, Бећировић Рукија из Шведске, Љуца Расим из САД… итд.

 

 

АЛБАНЦИ У УЛЦИЊ СЕ СЛИЛИ

Ни јужни дио Црне Горе није заостајао у противзаконитом гласању становништва других држава. Улцињ је био један од центара за противзаконито гласање грађана из АП Косова и Метохије. Само у једном приговору који испред Блока за заједничку  државу подноси Михаило Ћетковић, види се да је 27 грађана из АП КиМ противзаконито гласало.

На Цетиње је стигао да гласа  Ђукановић Неђељко из Задра који преко 30 година не живи на Цетињу и син му Славко који никада није живио, а на Његуше је стигао из Дубровника извјесни Ђаковић Синиша кога нико не познаје и који не задовољава пребивалишни услов  (2 године), да би могао гласати.

У општини Подгорица се најпотпуније показује шта се дешавало када је у питању противзаконито гласање становника других држава и становника из друге чланице Државне заједнице. О гласању становника из БиХ, Србије и АП КиМ најбоље говори записник 10. сједнице Комисије за спровођење референдума од 25. маја 2006. године који је потписан од представника оба политичка Блока, који би са пратећом документацијом могли бити предмет посебног зборника за општину Подгорица који по обиму не би био мањи од ове Бијеле књиге.

 

 

Приредио: Јован Маркуш
Преузето са: sedmica.me
20.05.2019

 

 

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 140  пута
Број гласова: 0


Поделите ову вест, нека се чује истина...






























Skip Navigation Links