У поводу доделе награда Српског Лекарског Друштва за 2023. годину, на ком сам била присутна и обраћања академика Радоја Чоловића, у поводу задужбине СЛД и његовој борби као председника СЛД да се врати национализацијом отета имовина СЛД, потресена историјом ове Задужбине, желим да напишем неколико речи о великој неправди која је учињена не само задужбинарима већ и светлом сећању на њих, као и њиховој последњој вољи, заправо и читавом српском народу у целини и његовом историјском и духовном наслеђу.

„Дом Српског лекарског друштва“ је задужбина др Стевана Милосављевића, првог Србина начелника санитета.

Др Стеван Милосављевић (Београд, 18. децембар 1827. - Беч 13. фебруар 1879) био је доктор медицине и хирургије, први Србин начелник здравствене службе и први држављанин Србије који је постао доктор медицине. Студије медицине завршио је у Паризу. Његова сестра, Савка Панић у жељи да сачува успомену на брата, основала је Задужбину и завештала Српском лекарском друштву своју имовину. Сврха завештања је било подизање Лекарског дома, што је и остварено 1932. године.

За илустрацију нечувене неправде која је после Другог светског рата учињена национализацијом и отимањем имовине према лекарима задужбинарима и према СЛД преписала сам овде као илустрацију један мали део задужбинског акта (из текста Др Радоја Чоловића у поводу 150 година СЛД) који је потресно завештање, тестамент др Војислава М. Суботића, вишедеценијског секретара СЛД и Српског друштва Црвеног крста, који је написао и потписао у јеку  Великог рата 27. маја 1915. године, пет и по месеци након смрти сина јединца Луке Суботића и деветог дана након смрти супруге Меланије пл. Бајић. Иначе, Лука В. Суботић је завршио прву годину студија медицине у аустријском Инсбруку и од првих дана Балканских ратова и Првог светског рата био добровољац болничар, све време одбијајући било какве „привилегије“ које му је отац могао обезбедити.

Доктори: Стеван Милосављевић и Војислав Суботић

„Смрћу мога јединца медицинара Луке, који је умро од трбушног тифуса 14.12.1914. који је добио вршећи добровољно службу лекарског помоћника у болничкој чети Дунавске дивизије I позива, ја сам лишен родитељске земаљске среће. Од превелике, неизмерне жалости за њиме на дан 18.05.1915. у 08:30 часова престало је куцати срце његове мајке, а моје верне и дичне супруге госпође Меланије рођ. пл. Бајић, са којом сам се венчао у грчкој цркви у Бечу на Св. Луку 18. октобра 1892. и са којом сам све до њене смрти живео у најсрећнијем браку. Смрћу њеном ја сам лишен супружанске среће. И њена и моја жеља је била да сачувамо и од заборава отргнемо име нашега јединца медицинара Луке. У Задужбину ову уносим сва своја непокретна имања у која су уложени како сав мираз моје покојне супруге, тако и сва моја протекла зарада коју сам у току свога рада од 1. јула 1893. до смрти моје жене с њоме заједно штедећи сачувао и улагао у непокретна имања спремајући их за нашега јединца Луку.“

То је завештање угледни лекар, неутешни отац, који каже да је губитком сина лишен родитељске земаљске среће, коме је од неизмерне туге за сином убрзо преминула и супруга, посветио своме сину јединцу, својој угледној професији и своме народу. Његова воља је срамотно погажена до дана данашњег, иако закон налаже да се сваки тестамент беспоговорно поштује.

Отимањем и национализацијом Дома СЛД после Другог светског рата, али и даљим одбијањем да се отето врати, променом власти и доласком америчке "демократије" у Србију 2000-их година, погажен је не само тестамент сестре Др Стевана Милосављевића и њена жеља да сачува успомену на брата, већ и многих других угледних лекара задужбинара.

Погажена је, као што сам написала претходно и последња воља Др. Војислава М. Суботића да задужбином сачува сећање на свога јединца прерано преминулог медицинара Луку који је дао живот за Србију, служећи Србији добровољно као лекарски помоћник у чети Дунавске дивизије.

Дакле, избрисано је сећање на једног храброг младог човека, хероја Србије и његовог часног оца који је дао све матријално што је стекао и што је поседовао за свој народ, државу и тадашње лекаре у име чувања сећања на свог јединца.

Пише да је у неком не тако далеком периоду са зграде Дома СЛД уклоњена чак и табла са ознаком Задужбине и сада стоји обележено само да је то Дом СЛД .
Не само да је Дом отет од СЛД, дакле од постанка закон каже да оно што је незаконито стечено никада не може постати законито, него се бришу и трагови да је то некада била Задужбина.

Борба нашег угледног Академка Радоја Чоловића и СЛД на нашим судовима, па и у Стразбуру је била тешка и дуга, за сада без победе правде над неправдом, јер нова идеологија која се зове демократија, која је нам је наметнута као и претходна која је Задужбину одузела и која се позива на некава људска права. Не познаје право наших предака, нас и наших потомака и има своје законе у којима не само материјално већ и духовно наслеђе нашег народа губи у неправедној борби са измишљеним параграфима који газе све оно што је свето и праведно кроз дугу историју нашег постојања.

Тиме нам укидају историју, традицију, обесмишљавају задужбинарство и на најгрубљи начин затиру сећања на велике људе, и тако укидају Задужбине као „добро које ће добру служити“.

Реч Задужбина је наша српска реч, која се првобитно изговарала „задушје“ што је значило за помен душе оне особе која поклања имање. Дакле незаконитим актима укинут је помен српске душе... душе доброчинитеља и оне у чију је част остајала Задужбина.

Ова узурпација и незаконито отимање Задужбина, као и позивање на некакве законске акте који газе суштину права, као разлог за одбијање да се отето врати, и не само ове већ и многих других Задужбина нашег народа, нема само димензију узимања материјалног, она нам отима духовно, узима нам душу, и душе наших предака . Узима нам духовно наслеђе без милости и каља нам образ као народу који ћутке посматра развој догађаја .

Какав смо ми то народ ако било коме дозволимо да присвоји незаконито стечено а наше историјско, кроз векове, као своје и као законито по накнадно писаним актима који газе суштину и основ права од постојања писаних закона. Та борба против неправде није само наша борба за потомке већ и борба у име предака којима је на нагори начин погажена последња воља.

Ако дозволимо данас да се се гази на претке и њихова завештања, сутра ће неко погазити и нас и наше потомке. Зато ова борба мора да има и другу димензију борбе. Борбе за духовно благо, наслеђе и испуњење анманета предака у име потомака. Мало је рећи да сам била потресена овом историјом младог медицинара Луке који је херојски служио Србији у Дунавској Дивизији, гажењем последње воље његовог оца и сећања на њега.

Потресена сам што ту историју не зна велика већина нашег народа, али зна по имену полусвет разне маргиналце, старлете и њихове спонзоре, њихова незаконито стечена богатства, док се богатство душе овог народа и њихова доброчинстава и част заборавља и уништава. Тонемо полако у живо блато туђих и наметнутих закона која нам полако али сигурно отимају писмо, веру, историју сећања...Док нам различите туђе НВО покушавају наметнути васпитање деце, начин исхране, начин лечења, док нам се у све сфере са туђим законима и правилима увлачи туђи утицај.

Време је, рекло би се, да се почне одлучнија борба за духовно и историјско и наслеђе,за погажену последњу вољу свих наших предака изречену кроз тестаменте и отете Задужбине. На последњем значајном скупу доделе награда СЛК у СЛД на нашу велику срамоту није било ни једног медија. Ту где је наша медицинска елита, оно највредније што наша медицина данас има.

Нико није у том поводу написао ни реч у медијима о академицима, најугледнијим лекарима, најбољим студентима медицине и професорима медицине, борби који ови људи сваки дан воде за људске животе кроз знање и науку. И њиховим тешко и часно заслужениим признањима и наградама. О њима који морају и требају генерацијама служити као пример.

У то име морала сам да на пишем ово подсећање, као вид борбе и отпора неправди, историјског подсећања које би требало да буде брана даљем моралном и духовном пропадању српског народа, у име Луке медицинара и др Др Стевана Милосављевића, у име свих наших задужбинара, јер:

„Сви ми дугујемо себе некој деци,
будимо потомци да би били преци"

Иво Андрић је давно написао о Задужбинама у свом роману "На Дрини ћуприја":
- „Све може бити, али једно не може: Не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”.

„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“,

Ми не смемо дозволити да велики људи умиру са пропадањем, умирањем и отимањем њихових Задужбина јер шта ћемо оставити потомцима ако не сећања и пример на њих?

Поносна сам на све своје професоре, на генералног секретара СЛД Проф .Др Недељка Радловића и Академика Проф Др Радоја Чоловића који су са осталим члановима СЛД водили и воде и даље тешку борбу да се врати отето, борбу за наше материјално али и духовно наслеђе, за част и достојанство лекарске професије. Који су својим радом и знањем у скромној тишини спасли на хиљаде људских живота и едуковали бројне генерације младих лекара.

Овај текст и подсећање је и мој мали допринос тој борби која овде у ово име неће стати, која ће се наставити.

Аутор: Биљана Алексић
02.06.2023.