Након пробоја солунског фронта и ослобођења Србије, те пораза и распада Аустроугарске монархије, српска војска незадрживо је напредовала према осталим крајевима будуће заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у ове крајеве дошла је почетком новембра 1918. године.

            Не треба посебно наглашавати да су српски војници са одушевљењем дочекaни у новоослобођеним крајевима, посебно од стране припадника српског народа. У Вуковар је 9. новембра дошло сто српских војника док их је у Осијек дошло око 2.000 који ће 14. новембра прећи Драву и ослободити Барању.

            У тренутку док још увек није проглашена нова држава и док се није знало које ће територије ући у састав те будуће државе, за коју се није знало ни какво ће име понети, угледни Срби и припадници других народа узели су ствар у своје руке и на простору Војводине (Бачка, Барања, Банат и Срем) почели припреме за припајање ових делова Краљевини Србији. Тако је у новембру 1918. у Новом Саду основан Српски народни одбор који је имао своје пододборе у свим већим местима Војводине.

Велика Народна Скупштина у Новом Саду 25.11.1918.
 

            У Вуковару је крајем октобра 1918. основан одбор Народног већа и формирана „Народна гарда“. Српски Народни Одбор у Новом Саду на чијем се чели налазио српски првак Јаша Томић већ је 7. новембра написао пожурницу са назнаком „Организујмо се хитно!“ у којој између осталог пише: „Српски народни одбор у Новом Саду позива сва српска места у којима живи наш народ, ма које он вере био, да хитно организује своје народне одборе у свима местима и да веће вароши са својом околином, срезом, пошљу 3-5 својих изасланика у Нови Сад или имена њихова доставе овамо, како би се у најкраћем времену коначно могао организовати Српски Народни Одбор, као представник нашег народа у Угарској…“

            Десет дана касније у Новом Саду је сазвана Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена заказана за 25. новембар 1918. Дан раније, пре договорене Велике Скупштине у Новом Саду, у Руми је сазван Велики Збор. На овом збору су наступали делегати из око сто места Срема међу којима и још из Борова, Бршадина, Вуковара, Габоша, Грабова, Даља, Допсина, Маринаца, Мохова, Опатовца, Илока, Петроваца, Тење и Товарника. Збор је отворио адвокатски приправник из Руме Јован И. Радивојевић и тада је прихваћена резолуција у три тачке, а у једној од њих наводи се да “заступници Народног Већа у Срему, као изасланици народа, одлучују се за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији”.

            Сутрадан, четворочлана делегација из Руме отпутовала је у Нови Сад где је била сазвана већ поменута Велика Скупштина. На овој скупштини наступило је 757 посланика из 211 општина Бачке, Барање и Баната. Исту је отворио председник Јован Храниловић док је политичку резолуцију прочитао Јаша Томић. У говору који је почео речима „Косовски мученици! Сретно вам ослобођење!“, Томић је прочитао и одлуку Скупштине, где се у другој тачки наводи следеће:
- “Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима који с нама заједно живе.”

            На овај начин обе ове народне скупштине и она у Руми и она у Новом Саду, одлучиле су да се Срем, Бачка, Барања и Банат припоје Краљевини Србији и заједно за Краљевином Србијом уђу у новостворену Краљевину СХС. На Скупштини у Новом Саду од 757 посланика било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и један Мађар. Међу њима било је и седам жена, а 17 посланика дошло је из Барање и то из следећих места: Белог Манастира, Болмана, Брањине, Дарде, Јагодњака и Поповца као и из места мађарског дела Барање Липова, Мохача и Бремена.

Краљевина Србија крајем новембра 1918. године

            Међу тим Барањцима најзапаженију улогу имао је брањински прота Стеван Михалџић. Он је изабран у председништво Велике народне скупштине, а као њен члан био је и у делегацији која је посетила престолонаследника Александра. Тада је београдска Правда у свом извештају навела је да је „престолонаследника поздравио дивним и одушевљеним говором поп Стеван Михалџић из Барање, отац Воје Михалџића, правника, који је на српском фронту погинуо као добровољац српске војске. Ватреним речима протумачио је угледни свештеник осећаје Војвођана и њихову приврженост Србији и њеном краљевском дому“.

            Потребно је напоменути да је са овог подручја у делегацију за привремено народно представништво Краљевине СХС у Београду, 27. фебруара 1919. године, за заменика члана изабран вуковарски адвокат др Светислав Новак.

Срђан Секулић
Извор бр. 130.
24.11.2015.