Господине Антићу, какви су Ваши почетни утисци након доласка у Вуковар?

- Нисам деценијама био у Вуковару, односно последњи пут сам био пре грађанског рата. Пратим прилике и у Заједничком већу општина и у Вуковару. Напредни клуб којем припадам задњих неколико година пише и објављује извештаје о правима српског народа и Вуковар је ту на једном од првих места. Мени је жао што један град који би могао да буде спона између Србије и Хрватске нажалост потврђује границу која постоји на Дунаву и та граница није више граница између Срба и Хрвата већ је граница која је у водама Европске уније дубља и теже премостива него икад. Нажалост, Вуковар је за мене данас један град који је заробљен у прошлости, он је у приличној мери обновљен, не виде се ти директни трагови рата, али се зато види једно подељено друштво и види се да је улога Срба који су имали важну улогу у историји Вуковара заборављена и заробљена у прошлости.

Вуковар је мултиетнички град у коме непрекидно то што је мултиетичан треба да буде потврда тријумфа једне националне идеје, а то је хрватска национална идеја. То није добро зато што ми видимо да Срби већ скоро више од две деценије, нису превише утицајан фактор у хрватској политици, нису пре свега пресудан фактор, а то нису никада ни били, али хајде да кажемо да су у оба светска рата имали важну улогу на неки начин. То значи да је хрватско друштво дубоко подељено и да оно има унутрашње проблеме који само наизглед имају везе са Србима, јер Срби ако више нису важан фактор у Хрватској, онда не могу бити ни прави разлог сукоба у њој. Дакле, разлог је негде дубље, а Срби су нека врста катализатора. Мени је драго што тих, више од трећине становника Вуковара опстају упркос великим притисцима који не потичу, колико ја видим, од обичних грађана хрватске националности, већ потичу од хрватске елите, хрватске државе, што они опстају и истрајавају на својем идентитету. При том, они немају никакве великодржавне намере, нити намере да било шта промене, већ само да заштите нека своја основна људска, грађанска и, ако хоћете, национална права.

Мени се чини да постоји нада да ће та права бити очувана упркос чињеници, колико ја могу да приметим, да се Хрватска не држи свих оних договора ни споразума, од Ердутског споразума до оних ранијих обећања која је дала великим силама. Ја се надам да ће и Србија променити своју политику у будућности и да ће више улагати у српски народ у региону, који је изван њених граница, не зато што постоји жеља да се мењају међудржавни споразуми већ зато што је идентитет српског народа заснован на идентитету Срба из Србије и Срба из региона, и ако би ми дозволили нестанак и асимилацију тих Срба, онда би целокупан идентитет српске нације нестао и ми то себи не смемо да дозволимо. Зато је необично важно да се у то инвестира и мислим да је Србија учинила неколико лоших потеза, посебно у протекле три године, укидајући своје установе и смањујући средства која треба да улаже.

Колико познајете живот Срба у Хрватској, односно то како су организовани и колико пратите рад српских институција и удружења овде?

- Шесту годину за редом Напредни клуб објављује извештаје о политичким правима српског народа у региону. Република Хрватска увек долази на друго место на тој листи, одмах после Босне и Херцеговине. Овдашње стање пратим колико ми то време дозвољава, али могу да кажем да пратим новине које издају Срби, пратим рад српских посланика, Самосталне демократске српске странке, Српског народног већа, пратим рад и врло сам заинтересован за даљу афирмацију Заједничког већа општина и надам се да ће у будућности та права бити боље афирмисана. Да би она била добро афирмисана српска дипломатија мора исто да делује и да ради, и ту не треба ништа ново да измисли него само да види шта ради Хрватска, Словенија или Мађарска.

Као интелектуалцу да ли Вам је могуће уопште и замислити да се у једној цивилизованој и демократској држави, чланици Европске уније, једном народу ускраћује и оспорава право на коришћење његовог језика и писма као што је то случај у Хрватској, односно у Вуковару?

- Ја сам забринут за Републику Хрватску зато што мислим да ту уопште није реч о Србима. Срби су данас малобројна мањина у Хрватској, они су пре само стотину година чинили четвртину становништва Хрватске, они су вековима штитили Хрватску и Хабзбуршку монархију од напада Отоманског царства. Данас су они мањина мања од 5 процената и под великим притиском асимилације. Међутим, ово питање ускраћивања права српском народу заправо није реч само о нападу на права једне мањине, то је заправо напад на људска права. Нажалост, то ни европске установе нису приметиле, односно нису желеле да примете. Јер није овде реч о коришћењу језика и писма једне мањине, овде је реч о правима грађана зато што у Хрватској постоје и друге мањине које чак и у градовима и општинама где не чине више од једне трећине имају пуно право на двојезичност. Хрватска је могла да промени закон, да каже да неће да дозволи мањинама да на њиховом језику и писму стоје називи улица, али то би ставило у питање читаву борбу хрватског народа за хрватску државу у протеклих сто-двесто година јер се и хрватски народ борио за своја права у свим државама у том периоду.

Поново смо сведоци сукоба на просторима некадашње Југославије. Стање у Македонији је доста нестабилно. Да ли је оправдан страх од већих сукоба на Балкану?

- Очигледно је да постоји једна земља на Балкану која није никада суочена са својом прошлошћу, а то је Албанија. То је земља која је створила своју велику државу под заштитом Хитлера и Мусолинија, после тога то је држава која је имала најзлоћуднију и најзастрашујућу диктатуру у историји Европе. Албанска елита никада није успела да се прочисти од свега тога, а данас у готово свим новинама читамо афирмативне текстове о стварању Велике Албаније и нема никакве реакције због тога. Други ниво тог проблема јесу интереси великих сила. Са једне стране имамо дивљи национализам, а са друге интересе великих држава тренутно изражених у пројекту који је назван Турски ток.

Оснивач сте и председник Напредног клуба. Можете нам нешто рећи о Вашој организацији?

- Напредни клуб је политичко друштво, он има 310 чланова, његов циљ је да промовише демократске и конзервативне идеје, ми имамо и написан свој политички, економски, национални, државни, социјални програм и промовишемо га свакодневно. Један од наших главних пројеката је поменути извештај о стању српског народа ван граница Србије којег преводимо и на енглески језик. Написали смо један извештај о регионализацији, односно како је ми видимо, а прошле године смо објавили књигу Досије АП Војводине. Залажемо се за реформу и српске државе и српског друштва и наравно за активну политику српског народа у региону. Наша идеја је да будемо нека врста друштва за притисак и то чинимо све ове године. Нисмо професионални политичари, имамо своја занимања, а на овај начин покушавамо да дамо некакав свој допринос развоју демократије у Србији за коју сматрам да није могућа у Србији, ако је српски народ изван Србије обесправљен.

Ово је година јубилеја, двесто година од подизања Другог српског устанка, сто година од окупације Београда и Србије и повлачења преко Албаније у Првом светском рату и 70 година од победе над фашизмом. Да ли су ови јубилеји достојно прослављени у Србији?

- Србија је велики страдалник 20. века. Србија и Црна Гора биле су једине независне југословенске државе 1914. године. Касније, 1992. године оне су опет створиле Југославију, а све друге републике су постале независне. У Првом светском рату Србија је изгубила четвртину становништва, више од половине мушког становништва и изгубила је више од половине националног добра. Година 1915. је симбол најдубљег и најтежег страдања српског народа када је 250 хиљада Срба прешло преко Албаније носећи своју државу са собом. Данас обележавамо и победу над фашизмом у условима у којима је у Србији победио слабији покрет отпора.

У Србији је ослобођењем Београда 1944. године дошло до победе партизанског покрета у којем су Срби чинили већину, која је окруњена неколико месеци касније ослобођењем Југославије. Србија је имала још један покрет отпора, четнике, у чијим редовима је било и припадника других народа. Ми смо из рата изашли подељени и данас се у Србији о наслеђу фашизма говори под притиском запада, док се у другим суседним државама о томе не говори.

Ми овај јубилеј прослављамо у условима великих подела, а пре свега око овог јубилеја подељен је читав свет. Совјетски савез и Црвена армија какви год да су били дали су кључни допринос у победи над фашизмом јер је 80 одсто немачких јединица било на источном фронту и управо је војска белоруског фронта заузела Београд. Данас одлазак српског председника Николића на војну параду у Москву изазива згражање на западу, као што ће то изазвати и рехабилитација Драже Михаиловића без обзира што је он имао подршку запада у то време, па чак и данас о њему постоји позитиван став у САД-у и Великој Британији.

Када је реч о Другом српском устанку, он је постао симбол једног промишљеног устанка који је донео велике и дугорочне победе и последице, а тада се то није чинило тако. Други српски устанак скоро да није обележен, посебно у поређењу са Првим устанком који је пре 11 година величанствено прослављен у Србији у потпуно другачијим условима када су почеле велике реформе које су сада у кризи већ дуже времена.

Срђан Секулић
Извор бр.118
27.5.2015.