Годишњица Брионског пленума: Пад Ранковића - www.zlocininadsrbima.com

   

1. јул 2023.


ГОДИШЊИЦА БРИОНСКОГ ПЛЕНУМА: ПАД РАНКОВИЋА


Почетак јула 1966. године... у северним деловима Јадранског мора на острву Бриони одржана је седница највишег руководства тадашње југославенске државе, којом је председавао Јосип Броз - Тито. Одлуке са те седнице умногоме су одлучивале о судбини не само једног човека, већ и будућих генерација које су долазиле. Сума сумарум тог лета што је тек почињало, а одјекнуло широм Европе: "Ранковић је пао".

Готово сва јавност са источне стране Дрине се узјогунила и побеснела јер им је идол пао у немилост Титовог режима. Страховит ударац за све оне који су били одани "служби" и клели се у њега.

Алексаднар Лека Ранковић био је предратни абаџија (мајстор за одевне предмете) и активиста комунистичке омладине, касније и партије још од двадесетих година 20. века. Амбициозан и послушан врло брзо је запао за око својим партијским претпостављенима, али још више властима Краљевине Југославије. Бива ухапшен јануара 1929. и осуђен на шестогодишњу робију коју је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. По изласку, враћа се КПЈ и обнавља њен рад у Посавини и Шумадији. Тада је добио и шифровано име "Марко".

Када је Тито крајем тридесетих година, дошао на чело КПЈ, Ранковић је одмах постао његов поверљив сарадник, а у Другом светском рату и његова сенка. Прошли су заједно много тога у ратовима: бројне офанзиве, АВНОЈ, Политбиро... итд.

Под крај Другог светског рата у мају 1944. Врховни штаб ПОЈ доноси одлуку да се формира Оделење за заштиту народа (ОЗНА), војно-обавештајна организација партизанског покрета која је касније прерасла у Службу Државне Безбедности (СДБ).

Титови партизани односе победу у Југославији крајем 1944. јер су добили велику помоћ Савезника, пре свега Црвене армије, која је са својим јединицама продрла из Бугарске у Поморавље те сломила Југославнску Војску у Отаџбини (ЈВуО). Та критична маса се прелила и на остале делове јужнославенског простора.


Ознаши код Тита, 1951.

По окончању ратних дејстава и извођења социјалистичке револуције уследио је дугогодишњи обрачун са свим класним непријатељима, који су означени као "народни". Управо је Лека Ранковић спроводио Титове замисли још од Кочевског Рога у Словенији 1945. године, па надаље. Овде треба поменти и хапшење генерала Драгољуба Михаиловића, врховног команданта ЈВуО у околини Вишеграда марта 1946. Том акцијом која се одвијала у највећој тајности руководио је управо Ранковић. Нема тог србског комунисте који тада није ликовао од среће јер је "злогласни четник" жив ухваћен. Најважнији детаљи око самог киднаповања и после ликвидације Михаиловића у Београду никада нису обелодањени.

Мноштво Срба родољуба је посечено без оптужнице или ређе у монтираним судским процесима 1945-1955. Парадокс или не, али нису само прогањани монархисти тј. симпатизери Краља Петра Карађорђевића, већ и они који су волели Стаљина, лидера СССР. Тачније, након Резолуције Информбироа 1948. дошло је до заоштравања односа Београда и Москве која је претила да букне у рат. Ипак, страсти су се смириле, али је Политбиро КПЈ одлучио да казни "непослушне" пролетере.

Отворен је специјални конц. логор Голи оток на Јадрану кроз који је прошло мноштво људи, процена је око 20.000 (највише Срба, око 70%) за пар година. И сам Ранковић је повремено долазио ту да чује како се ради преваспитавање заточеника. Иначе, то није био једини казамат, већ само један у низу. Негујући култ Јосипа Броза Тита, југославенски режим је око 100.000 Срба "провукао кроз шаке". Како данашња "старудија" прича, за испричани виц који се шали на тему председника могли сте да будете послати у затвор бар месец дана.

Јединице КНОЈ - Корпус Народне Одбране Југославије су упућене на Косово и Метохију још почетком 1945. да протерају Балисте и Вулнетаре који су се борили са стварање ткз. Велике Албаније. Међутим, протерани албански екстремисти су се почели враћати неких десетак година касније прво полако, а онда све више и више. Заправо, режим диктатора Енвера Хоџе је променио политички курс и наставио са идејама профашистичке идеје злогласне Призренсе Лиге. Хоџа је желио да Космет припоји себи. Ранковић је са својим људима то на елегантан начин неутралисао. Заправо, постао је сметња. И сам Тито са својим сарадницима је променио политику и одлучио да Косово и Метохију одвали од Србије и преда Албанцима.

Вреди рећи и ово... Ранковић је остао доследан идејама "федералних јединица", тачније није марио превише за Србе у Босни и Херцеговини и Хрватској, јер сваки призвук национале свести се повезивао са "четништвом", што је само по себи парадокс своје врсте.Такође, Лека је сматрао да ће Срби тамо бити равноправни, а да Хрвати и муслимани као "класна браћа" србских комуниста неће их газити као мраве... још једно мртво слово на папиру. Словенци и Хрвати су у Ранковићу гледали чудовиште кога се треба решити што пре не би ли остварили своје иредентистичке циљеве. Постоје истраживања новинара, социолога и историчара која јасно говоре да се у послератној Југославији Ранковић противио формирању Крајине, као евентуално седме републике или некакве аутономије у оквиру СР Хрватске.


Лека, Тито, Ђилас и Кардељ

Едвард Кардељ и Владимир Бакарић као протагонисти скривених намера сепаратизма су осмислили тајни план о неутралисању Александра Ранковића. Сам Лека је оптужен да је прислушкивао доживотног председника Тита, "највећег сина наших народа и народности". Овде вреди се осврнути на ово, ако је Броз био чист као суза, зашто би му сметало да неко ослушне његове разговоре... ако је имао некаквих прљавих работа, онда је требало сменити њега, а не Ранковића, зар не?

План је успео и 1. јула 1966. Лека бива уклоњен са свих функција на Брионском пленуму. Тачније, шутнули су га као крпу. Својевремено је и легендарна звездина "осмица" Драгослав Шекуларац причао да особље у београдском ресторану "Мадера" није хтело Ранковића чак ни да послужи, а камоли нешто више да учини за човека који их је нахранио више него било ко други.

Ранковић се након смењивања повукао из јавног и политичког живота. Ипак, он и његова породица су константно били под присмотром сигурносно-информативних служби СФРЈ. Оно што је уследило наредних четврт столећа је више него занимљиво. Мислим на штету србског народа.

У Хрватској је 1971. букнуло Хрватско прољеће покренуто од руководства Централног комитета Савеза комуниста СР Хрватске: Савке Дапчевић-Кучар, Мирка Трипала, Шиме Ђодана...итд. Иако је МАСПОК угушен, била је то прилика да федералне јединице постану републике (прећутно државе у најави) проглашењем Устава 1974.


Брежњев и Лека у Велењу, 1962.

И на Косову и Метохији албански терор се појачавао из дана у дан. Православни манастрири и свештенство су били на удару од албанских банди. Мноштво Срба је константно било у егзодусу са својих огњишта, јер ни републички, а још мање савезни органи власти им нису пружали заштиту. Тачно се види уствари да је "црвени" Београд циљано радио на албанизацији Космета. Резултате смо видели крајем деведесетих година.

У Босни и Херцеговини око 300.000 Срба је напустило ову централну југославенску републику током 1961-1990, што је страховити губитак. Такође, муслимани су то врло добро искористили. Они су додуше добили и нацију од Тита иако је то верска категорија.

Упућени кажу да је на Лекином погребу крајем августа 1983. било преко 100.000 људи, док су на државној телевизији тврдили да је било дупло мање. С обзиром да је он одавно био разрешен свих функција, појавили су се бројни проблеми око сахране. Градски оци нису желели да то буде у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, али је на крају ипак било тако. Власти нису очекивали толики број присутних. У Рузвелтовој улици је чак дошло и до кошкања Лекиних симпатизера са Милицијом, на шта је уследило скандирање имена покојника: "Лека! Лека! Лека!".

Међу званичним говорницима је било и оних који су имали негативне критике на Ранковића, тада је маса звиждала као на стадиону. Лекини симпатизери су били спремни и на свеопшту тучу, што је код Милиције и власти изазвало трпљење ниских удараца због присуства гостију из иностранства, како не би дошло до срамоте широких размера.

Партијски руководиоци су касније овај догађај оценили као контра-револуционаран и да је то највећи излив незадовољства још од Студентских демонстрација 1968.

Све у свему, ваља закључити ово, Ранковић док је скидао главе Србима (антикомунистима) био је добар. Када је сузбијао албански, хрватски, словеначки и муслимански сепаратизам, одмах га уклонише. Један познати метохијски музичар је то овако описао:

- "Албанци су страховали од њега и његових људи. Дан после смене, када сам дошао да свирам на тераси једне призренске кафане пришао ми је један Шиптар и насмејао се у лице, рекавши да нам више нема Љеке и да ће нам све наплатити са каматом... све се обистинило и пре растурања Југославије".

Александар Ранковић је само један од Титових полтрона који је искоришћен као гумица за славину. Треба памтити овакве случајеве када нам опет буду подметнули неког новог "Тита" да нас (пред)води, да знамо шта нам је чиниити.


Написа: Чуле
01.07.2023.

ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 1945-1989

Логор Голи оток * Раковичка парохија * Хрватско прољеће * Ђорђе Мартиновић

Биоскоп 20. октобар * Данило Милинчић * Стане Доланц * Крст на крижу

Личка трагедија * Последњи краљев војник * Тајни досије Тито * Црвена куга

Албанизовање Срба * Сатанини синови * Његошева капела * Бараганска голгота

Отета земља * Гаврило Ковачина * Драгиша Кашиковић * Камен херцеговачки

Бубашваба револуција * Косовско пролеће * Стево Крајачић * Скривање Валдхајма

Бранка Ђукић * Бебе из ГрацаГолубњача * Острво зла * Црвено доба * Радуша

Бригадир Диклић * Митрополит Јоаникије * Јелица Михаиловић * Лудвиг Павловић

Операција Гвардијан * Миро Барешић * Томислав Ребрина  * Народни Отпор

Звонко Бушић * Револуционарно братство * Диверзија Делнице * Гладио

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 152  пута
Број гласова: 0


Tags:
BRIONSKI PLENUM
SOCIJALISTICKA JUGOSLAVIJA
LOGOR GOLI OTOK
EDVARD KARDELJ
MARKO LEKA
POMORAVLJE PODRINJE
POSAVINA PODUNAVLJE
UDBA OZNA
OBRENOVAC DRAZEVAC
TITOVA SENKA
ALEKSANDAR RANKOVIC
DALMACIJA DUBROVNIK
SUMADIJA DRAGACEVO
JOSIP BROZ
DRAZA MIHAILOVIC
LEONID BREZNJEV
AVGUST 1983
MINISTAR POLICIJA
MADERA SEKULARAC
INFORMBIRO REZOLUCIJA
SLOVENACKI HRVATSKI
ALBANSKI MUSLIMANSKI
NOVO GROBLJE


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Језик и писмо: Шест деценија од српског самопорицања

Где су Хрвати, Словенци, Албанци и Македонци на Берлинском конгресу 1878. године?

Исповест Веселина Симоновића: Како сам хапсио убице Бранке (Васојевке) Ђукић 1975. године

Још једна историјска превара или кога свет жали?

Чишћење државе од стране ОЗНЕ, потом УДБЕ, од народних издајника

Годишњица србских промашаја: 29. новембар

Kако је покатоличена западна Херцеговина




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Нису сви Хрвати усташе, има нешто и муслимана
Објављено: 31.08.2023.     Има 115 прегледа и 10 гласова.

Заборављени случај Лахнер-Вогатај
Објављено: 18.05.2023.     Има 135 прегледа и 0 гласова.

Узбуна у Сарајеву: Хероји Халијарда пробудили духове
Објављено: 23.08.2023.     Има 138 прегледа и 5 гласова.

Годишњица Брионског пленума: Пад Ранковића
Објављено: 01.07.2023.     Има 153 прегледа и 0 гласова.

Гдје станује срамота Зорана Милановића?
Објављено: 13.04.2023.     Има 157 прегледа и 5 гласова.



Skip Navigation Links