У једном од својих књижевних радова Добрица Ћосић, поред осталог рече, да му се смучила Европа "у којој постоје лагери за људе чија је једина кривица што су рођени као Срби и што су морали да бране своју јадну слободу". Годинама, деценијама и вековима су речи великана писане речи прерасле у крилатицу по којој ће Српство погнутих глава, прећутно прелазило преко јасног и гласног наговештавања и реализовања сопственог прогонства са својих вековних огњишта.

Не упуштајући се у далеку прошлост, мисао и лажну медијску праксу о прогонству Срба здушно су у лажну збиљу спороводили поједини суседни народи. У мноштву таквих примера подсетимо се само неких у којиа су Срби десетковани у правом смислу те течи. Још увек су свежа сећања на Јасеновац, "Бљесак", "Олују", прогон Срба са Космета. Настављаши Усташтва (хрватског наци-фашизма) и призренског лигаштва ни данас нису склони да се окану сатанизовања измишљених српских ратних злочина и непостојећих геноцидних поступака.

Немогуће је при томе пропустити сагињање главе људи који су у Србији стајали на челу државног и војног руководства и са тих позиција аминовање доприносили да се светско јавно мјење стиче представу о "злим Србима". Таква одлука о Србима није у доста случајева била лишена у рату последње деценије 20. века на простору бивше СФРЈ. Непријатељи Србије су тада своје војничке поразе прикривали у виду непостојећих злочиначких подухвата "србочетничке" војске над наводно недужним цивилним становништвом. Независно од хтења обичних људи да живе у миру и заједништву, без обзира на националну и верску припадност, челници зараћених страна утркивали су се ко ће да, једни неистинама, а други без икаквог реаговања подстичу стварање зле крви међу бројним људима који су до јуче живели без испољавања мржње према припадницима других националности и религија.

Један од примера односи се на медијску интерпретацију сукоба јединица Југославенске Народне Армије са једне стране и новоформираног ткз. Збор Народне Гарде, са друге стране. Непосредно по формирању наведене хрватске паравојске коју је на стадиону фудбалског клуба "Загреб" промовисао лично Фрањо Туђман, упућена је у источну Славонију, на десну обалу Дунава. Са положаја који су свакодневно запоседали, беспомучно су отварали ватру минобацачку и митраљеску на војнике ЈНА који су обезбеђивали мостове на левој обали Дунава и штитили становништво током извођења пољопривредних радова и убирања летнине.

Иако је јединицама ЈНА било најстроже забрањено упуштање у било какво отврање вратре изиритиран због рањавања неколицине југославенских војника и старешина, пуковник Енес Тасо командант 51. моторизоване бригаде самоиницијативно је наредио отварање ватре по објектима где је била смештена хрватска паравојска. Томе је преходила 25. јула 1991. тачно у 01:52 минута ураганска ватра ЗНГ на положаје српских војника.

Епилог отварања концентричне ватре на објекте одмаралишта које је у том тренутну боравило више стотина "Зенги" за поносну јединицу странке ХДЗ, био је фаталан. О томе, поред осталог, сведоче вапаји ухваћених разговора преко радио-станица. Хрватско руководство је одмах наредило затварање свих саобраћаних комуникација које воде у Даљ. Нико данима, изузев санитетских возила и "овлашћених часника" није могао ући у ово насељено место.

Судбина ЗНГ у Даљу је имала по степену чувања третман најстроже државне тајне. Хрвати су наводно имали разлог да од домаће и светске јавности сакрију дословно дебакл своје јединице, која је до тада "кована у звезде", а чије се формирање и данас обележава као једна од највећих државних церемонија.

Али, какве је разлоге имало руководство у Београду да се солидарише са Хрватима и строго забрани да се овај догађај обелодани пред лицем јавности.